Нови министар културе у Влади Републике Србије, познати позоришни редитељ и донедавни управник Београдског драмског позоришта, Небојша Брадић, у интервјуу јучерашњој „Политици“, износи читав спектар нових културних концепција за које ће се Министарство културе заложити у наредном периоду, па каже: „Најпре ћемо иницирати успостављање законског оквира који би ефикасније штитио права жртава, права мањина и санкционисао говор мржње. При томе ћемо брижљиво чувати индивидуалност, креативност и промовисати слободу изражавања“ („Политика“, 23. јул 2008, стр. 16).

Просто је невероватно да су ово приоритети новог Министарства културе! Зар ништа друго није било прече за српског министра културе и посрнулу националну културу у Србији?

На које жртве је министар мислио: жртве комунистичког терора после 1944. или неке друге? Можда српске жртве у последњим ратовима на бившим југословенским просторима? Можда на преорану цркву у Ђаковици о којој иначе ћути? Или неке друге жртве?

Која то права мањина у Србији нису загарантована постојећим Уставом и осталим законским актима или се не поштују? Да ли потреба за новим законским оквирима у овој области значи да неке националне мањине или верске заједнице имају проблем са државом Србијом? Или можда министар сматра управо супротно: да Србија има проблем са неким националним мањинама и верским заједницама, па намерава да ограничи њихово деструктивно деловање?

Шта би то још требало придодати корпусу мањинских права? Остало је још само да се законом озваничи диктатура мањина као највише достигнуће 21. века.

Можда је министар мислио на сексуалне мањине? Ту заиста има простора за легализацију хомосексуалних бракова, усвајање деце од стране нових брачних другова и другарица, педофилију и слична новодобска проширења „људских права и слобода“?

На који говор мржње је министар мислио да га треба забранити и кривично гонити? Да ли ће тај нови закон коначно онемогућити да се о српском народу и држави говори све најгоре, да се наш народ назива „биолошким отпадом“ савремене Европе (Никола Самарџић) и слично? Ко ће да заустави говор мржње истакнутог дела нашег НВО сектора или медијско-пропагандног центра Б92? Или ће нови закон бити покриће за забрањивање рада националним организацијама које неће да ћуте док се држава Србија урушава по свим нивоима?

Остаје отворено шта је министар мислио под новим законским оквирима. Можда смо га потпуно погрешно разумели или смо исфрустрирани његовим претходницима на том месту. Можда су у питању само неспретне формулације или данак политичкој коректности, а можда се ради о раније преузетим обавезама. Свакако радује његово опредељење за „брижљиво чување индивидуалности, креативности и слободе изражавања“, у чему се његов претходник, познат по забрањивању концерата класичне музике и модерне кампање борбе против беле куге у Србији, није прославио.

Овим поводом изражавамо и бојазан да ће у складу за новим законским оквирима бити дистрибуирана и средства из буџета Министарства културе и да ће бити фаворизовани пројекти и невладин сектор који се уклапају у нове законске оквире. Неће проћи много времена, а ми ћемо моћи да се уверимо колико смо близу тоталитарне државе осликане у роману „Лепосава“ Павла Ћосића, у коме су на власти невладине организације, права мањина цветају, а српски народ има статус немањинског народа.

Једино нам није јасно зашто је Павле Ћосић своју антиутопију поставио у тако далеки период после 2100. године.

У Чачку,
24. јула 2008.

За Информативну службу Српског сабора Двери