На првом месту се мора подвући чињеница да су управо амбасадори ових земаља - без обзира на личности које су заузимале те положаје - у времену после 5. октобра непрекидно и неизоставно проглашавани не само српским пријатељима, већ стратешким партнерима, савезницима, чак добротворима, и, наравно, нашим учитељима демократије. Доскора је све, скоро без изузетка, што би дотични дипломатски представници изговорили било третирано као свето писмо, као мудрост пред којом би се и Соломон постидео. Они су имали отворена врата, не само кабинета носилаца највиших функција у земљи, већ, и што је битније, свих српских медија, а поготову оних који се дотирају из буџета.

И ти наши пријатељи су, како сам амбасадор Полт каже, увек били са нама крајње отворени - много више него што су њихови српски пријатељи - досовске власти - били отворени према не само њима него и нама, који нисмо ни у власти ни близу ње. Отворено су нам од почетка “демократских промена” уручили политику условљавања, методу штапа и шаргарепе резервисану за непослушне домаће животиње - и “демократске власти” су је, уз повремене потмуле, нејасне и крајње слабашне изливе бојажљивог негодовања, прихватиле – и то у име свих, без тога да их је ико за то овластио. Глумљена невољност је била очигледно само у функцији заваравања домаће јавности. Каква је све спремност исказана, каква су све обећања давана иза затворених врата, сазнаћемо тек у некој ближој или даљој будућности.

Чим смо са тако неподношљивом лакоћом прихватили прву посету шпанског бомбардера и бившег (?) терористе Хавијера Солане Београду, чим смо дозволили да се један бивши председник земље киднапује и изручи једном страном, политичком суду, и то на Видовдан, чим смо дозволили да нас посећују пилоти који су ову земљу бомбардовали - са осмесима са обе стране, чим смо дали зелено светло НАТО трупама за слободан пролаз кроз нашу земљу и пуни имунитет за било каква евентуална злодела њивових војника док уживају наше «гостопримство», чим смо дозволили да се страни специјалци укључе у потрагу за “хашким бегунцима”, чим смо “продали” САРТИД, луку Смедерево и још четири фирме за 26 милиона долара Ју-ес-стил-у, чим смо допустили да не прође седмица без вртења “филма о Шкорпионима” и спомињања шиптарско-америчких терориста браће Битићи на државном дневнику, чим смо дозволили амбасадорима земаља које су учествовале у бомбардовању ове земље, које је проузроковало штету од десетине милијарди долара, да глуме хуманитарце делећи мрвице од онога што дугују овом народу по основи ратне одштете као “хуманитарну помоћ”, чим смо прихватили да уништавамо војску и наоружање у једном безаконом окружењу, да нам британски наредници постројавају генерале и да нам војне плавуше објашњавају како је то све добро за нас, чим смо дозволили да нам министар спољних послова отвара словеначке самопослуге у Београду - какав смо (тј. су) третман очекивали?

Амбасадор Полт је пре који дан на телевизији рекао да су Американци «наши пријатељи», да не желе да нас лажу и да нам говоре све отворено. Сигурно је да нам не говоре све, али што се тиче Косова и Метохије и уласка у “евро-атлантске интеграције”, ту су прилично јасни. Дакле, услови су “кооперативност” по питању евро-атлантског виђења косметског решења и по питању Хашког трибунала. И, као што је америчког амбасадора протумачио преводилац - не можемо “и јаре и паре”. Другим речима, не може се у исто време хтети у неку организацију а да се не прихватају њени услови за улазак. И притом треба бити јасан: сваки клуб има право да поставља своје услове за улазак нових чланова. Они чак не морају да буду исти за све чланове, могу да буду двоструки, троструки или четвороструки. То је право тог клуба, као што је право потенцијалних чланова да одустану од кандидатуре или да потраже неке друге клубове. Нико у стварном свету никоме не дугује ништа, чак ни фер третман, и то ће нека следећа српска политичка елита најзад схватити и престати да демагошки кукумавчи над разноразним светским «неправдама».

Амбасадор Вордсворт је, са своје стране, рекао да ћемо морати кад-тад да признамо независно Косово ако желимо да се једног дана нађемо заједно у ЕУ, јер једноставно не иде да се будуће чланице Евро-Сојуза међусобно не признају. Јасно као дан, колико год било лицемерно.

Онда се свему прикључио несрећни амбасадор Цобел, који је био најречитији. Прво је рекао да се, неприхватањем косовске независности, ризикује отварање питања Војводине и Рашке. И то је тачно, и нешто што се може очекивати, између осталог, управо од земље чији је г. Цобел амбасадор. Он је такође рекао да се “Срби и Албанци никад неће договорити” око Косова. То је, такође, тачно, као што је тачно и то да управо немачка политика омогућава косовским Шиптарима да буду непопустљиви и да не прихвате ни један договор који би одговарао Србима и Србији. Али - г. Цобел је рекао своје, а наша стране - није. И у томе је уствари највећи проблем, и један од разлога зашто је тачна још једна тврдња г. Цобела: да “Србија заслужује бољу политичку елиту”, што би могло да потпише бирачко тело довољно велико да његовом кандидату буде понуђен мандат за прављење владе после неких наредних избора.

Пост-октобарска политичка елита није била искрена од почетка са било ким - ни са својим спољним добротворима, који су финансирали њен долазак на власт, ни са народом којем се читаву деценију нудила као алтернатива претходном систему. Треба поновити да ми не знамо шта су све припадници досовске коалиције обећали Западу тајно, али од онога што су обећали јавно скоро ништа није испуњено а и оно што јесте урађено је на један мучан и половичан начин. Дакле, досовска власт није суштински реформисала српску привреду и поставила темеље за утемељен, стабилан економски раст који би привукао поверење истинских страних и домаћих улагача. Монополи Милошевићевих профитера не само да нису ослабљени, веч су чак и ојачани. Судови, који би дали не само општу правну сигурност већ и ону без које истински слободно пословање није могуће, нису ослобођени ни спорости ни корупције. Државна администрација остала је при европском врху по питању подмитљивости, бивајући можда чак и гора по том питању него током деведесетих година прошлог века. Још увек није донете закон о денационализацији. Приватизација је процес у који скоро нико нема поверења, изузев “инсајдера” којима је гарантована победа на “транспарентним” тендерима. А пре коју седмицу су неке европске владе изразиле искрену запањеност чињеницом да Србија још увек нема независну ревизију буџета, што је чини изузетком међу европским државама.

Да не говоримо о општем утиску којег досовске власти остављају - удворичко и понизно опхођење према странцима уз максималну бахатост према домаћој “боранији”. Уз то, уместо да, имајући искуства транзиције у читавој Источној Европи у претходних десет година, преузму најбоља, доказано успешна решења, досовске власти нису пропустиле ниједну прилику да изаберу најгоре примере. Наши “сурови пријатељи” међу амбасадорима засигурно знају с ким и каквим «експертима» разговарају, какво је било материјално стање њихових “партнера” када су их скоро голе и босе доводили на власт и какво је оно сад. Није ни чудо што су се, вероватно нехотице, толико и опустили у својој бахатости.

Да је скоро беспоговорно испуњавање свих спољних услова од октобра 2000. бар било праћено истинским а не површним реформама целокупног система, чак не ни по обрасцима ЕУ, већ по пракси других успешних система, онда би са сигурношћу могли и да се као народ и држава оријентишемо у времену и простору, да са сигурношћу знамо ко о нама шта мисли и са ким можемо правити истинска партнерства на обострану корист. Да нам је држава постала оличење ефикасности, да је царина постала ефикасна и некорумпирана, тендери поштени, приватизација отворена за све, да је терет транзиције равномерно расподељен, стекли бисмо, ако не универзално поштовање, а оно бар позицију озбиљног саговорника и потенцијално опасног супарника. Било би тек тад очигледно да је Србија уистину оно што њене елите реторички тврде – темељ стабилности на Балкану и локомотива његовог будућег економског развоја. Од свега тога, међутим, скоро ништа.

Али, вратимо се нашем најсуровијем пријатељу, Цобелу, док је још, бар званично, немачки амбасадор у Србији. Човек је имао још пар занимљивих примедби. На пример, рекао је да «паметни саветници» председника и премијера државе ником не успевају да објасне тачно значење формуле «више од аутономије, мање од независности». Овде би г. Цобелу и ширим дипломатским круговима комотно могло да се прикључи малтене цело бирачко тело Србије. Можда зато и Руси, у полу-очајању, већ ко зна који пут изговарају да «не могу бити већи Срби од самих Срба». Јер, нико не зна шта заправо Срби (тј. српске власти) хоће са Косовом и Метохијом. Мада, опет… има неких назнака. Повремено се од неког члана српског преговарачког тима, попут Слободана Самарџића, могу чути бисери јасноће, попут онога од пре око месец дана да ми никако не желимо да вратимо на Космет чак ни онај број војника на који имамо право по Резолуцији 1244, већ да само желимо да очувамо – «мембрану суверенитета» на Космету, тако што ће оно, на најформалнији – али и најмање суштински – начин остати у саставу Србије, али тако да нико из Србије тамо неће моћи да крочи.

То је, дакле, та косовска политика за коју се политичка елита коју г. Цобел с правом прозива залаже. Ко у Србији је спреман не да гине, већ чак и да се занима за «мембрану суверенитета» на Космету? И да ли је то нешто што може истински да покрене велике силе попут Русије и Кине да се жестоко боре за српско право на «свету косовску земљу»? Или се можда неком не чини да је политика садашњих српских власти нешто на чему би јој и Пилат завидео? Ем немају јасну концепцију коју ико разуме, још је лопта пребачена у руке великих сила – «пријталељских» и «непријатељских». Па, ето, ако они одлуче да Косово ипак некако добије независност, ми ћемо слегнути раменима, пошто смо се «залагали», упућивали «оштре протесте», и ко зна шта још, а над нама је ипак учињења још једна «неправда», а чак су нас и Руси још једном «издали». И, због те неправде, ми никад нећемо признати независно Косово, макар и по цену изолације, па нек’ «наша деца» враћају оно што смо ми без борбе изгубили. Спољним посматрачима, којима су уши пуне јуначког бусања у јуначке груди косовске може изгледати у најмању руку чудна генерација која намерава да од своје деце тражи оно што сама није имала смелости да ради.

Управо због оваквог изопаченог резоновања, треба обратити пажњу на још једно упозорење нашег пријатеља, г. Цобела, да се Србија «укопава» у једну политику у којој «не може победити». Јер, то се управо и дешава. Једно чисто реторичко, вербално «укопавање», без икакве динамике, без било каквих контра-предлога, «контранапада» каквог предлажу, на пример, Српске Двери, без ичега осим упорно изречених тврдњи да «никад нећемо признати независно Косово» - мада ћемо ипак, по скорашњим речима министра Париводића, «само прихватити дефакто стање»(!). Другим речима, «узмите нам Косово, само немојте да буде да смо га ми дали».

Треба признати да се, за разлику од Милошевићеве реторике, ова садашња бар одриче икаквих могућности да неко улудо гине за нешто за шта се не мисли озбиљно ратовати до краја. Гаранција за то је текућа «реформа» војске. Али чему онда позивање на Косовски завет, када је таква политика његова сушта супротност? Чему «укопавање» и вештачко сужавање опција? Руски дипломата Чизов је, у скорашњем интервјуу «Политици» поставио реторичко питање: «шта ако Срби полуде?», алудирајући на западне аргументе да ће Шиптари да «полуде» ако не добију независност. Другим речима, нашим руским и кинеским пријатељима би и те како добро дошла некаква помоћ и са наше стране, какву Шиптари својим дивљањем пружају својим пријатељима. Јер тиме показују да им је до Косова стало, да су спремни на све да би га добили. Нашта смо ми спремни, осим на «више од аутономије, мање од независности», на «мембрану суверенитета», на одрицање чак и од онога што нам Резолуција 1244 гарантује? Ако не на тероризам, да ли на отварање питања свих граница на Балкану? Или само унутар Босне и Херцеговине? Али тамо су српске власти помогле странци Милорада Додика да однесе апсолутну победу, како би сада сви могли хорски да говоре да нема ама баш никакве повезаности између случаја Републике Српске и Косова и Метохије.

Добро, заборавимо на отварање питања граница на Балкану – имамо најављену «дипломатску офанзиву». То јест, имали би, када би председник Тадић хтео да акредитује наше амбасадоре у Москви, Лондону, Риму, Бриселу, Отави, Братислави… Где су бар наша силна културно-уметничка друштва, да се пошаљу пут Русије и Кине, заједно са по којим академиком или младим академским лавом, и да се не скидају са њихових телевизијских канала док год борба траје? А да не заборавимо и предлог председнице Координационог центра како би Каи Еиде требало да замени Ахтисарија, што је двострука грешка у корацима: прво, сви добро знају да је Ахтисари само курир, а друго, ако неког ми предлажемо, унапред се слажемо са било чим што ће он касније и предложити. Такве нам, дакле, «офанзиве» не требају. Па шта онда имамо? Ништа, осим пуког, реторичког «укопавања» на које нас је наш сурови пријатељ, г. Цобел, тако лепо упозорио. Кваримо односе а нисмо спремни да ни у томе идемо до краја. У том случају је политика «реалиста» попут Весне Пешић, на пример, далеко храбрија, отворенија и поштенија.

Затро, данке, херр Зобел. Ваша дипломатска каријера у Србији засигурно је запечаћена, али ваша искреност ће сигурно недостајати. Више сте поштовања показали према овом народу, чак и као непријатељ, него они који у његово име владају.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”