Из жеље да укажемо на постојање другачијег, а аргументованог става на тему Европске уније, 29. новембра 2007. године на Машинском факултету Универзитета у Београду одржана је прва јавна расправа у Србији на ову тему. Ова више него несвакидашња трибина одржана је пред око хиљаду посетилаца у организацији Удружења студената Правног факултета Номоканон и Српског сабора Двери. Нажалост, цензура је и овога пута учинила свој део посла, тако да се овај догађај, по мишљењу београдских медија, није ни десио.

Но, слична медијска цензура много је пута у историји виђена. Нису ли и фарисеји платили оне римске војнике-најамнике који су чували Христов гроб да ћуте о Христовом васкрсењу? Нису ли уредници и новинари који прећуткују васкрс вере и светосавске националне свести на Београдском универзитету у ствари војници-најамници савремених фарисеја? Јер и тадашњи, а и данашњи фарисејски војници-најамници добро знају шта се заиста десило. Али ћуте. Дакле и та трибина (као и стотину осталих прећутаних трибина и јавних скупова на Машинском факултету пре ње) нама из Двери српских је била додатни подстицај и мотив да наставимо да у трагању за пуном истином још снажније разобличавамо концепт лажног бриселског раја који нам тако „великодушно“ намећу спољни и унутрашњи евроинтегратори.

Управо из тог разлога сматрамо да је специјалан број часописа Двери српске посвећен Европској унији, који објављујемо до краја овог месеца, веома значајан. Дакле, повод објављивања овог, по много чему, јединственог зборника о Европској унији је да се, колико год је то могуће, пробије тај закон ћутања и да се истинито и непристрасно осветли овај значајан геополитички, економски, духовни и социолошки феномен наше епохе. Такав приступ подразумева, наравно, да то сведочење буде без баласта идеолошке острашћености, страначке пристрасности или било ког другог вида условљености и ограничености чега смо били сведоци свих ових година.

Европска унија и неоколонијализам

Оно по чему је пројекат Европске уније јединствен и по чему се разликује од свих ранијих идеолошких пројеката овог типа јесте што је у њему усавршено деловање спољне и унутрашње присиле у остварењу неоколонијалног потчињавања европских нација.

Методи спољне присиле су познати, и она подразумева војну и економску присилу у његовом спровођењу, док су методи унутрашње присиле новијег датума и много су суптилнији, али потенцијално опаснији. Реч је о присили која има за циљ наметање ауторопства, дакле ропства које човек намеће сам себи. То је ропство човека својим најнижим нагонима и поривима на нивоу личности, са једне, и ропство заједнице девијантном неолибералном и неоколонијалнијалном концепту „слобода“ и „људских права“, са друге стране. Ко год се саглашава са таквим наметнутим духовним и моралним начелима на нивоу заједнице у којој живи по аналогији ће се сагласити и са истим начелом на личном плану. И обрнуто. Јер је морални закон један исти, било да их човек доноси на нивоу заједнице или на нивоу личности.

O потрошачком друштву…

Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део таквог антихришћанског система вредности. У том смислу, довољно је само да се подсетимо тужних слика како Срби газе једни преко других да би ушли на отварање Mеркатора или неког другог тржног центра, или на шта су све спремни да би добили телевизор упола цене. Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред који су постављени потрошачи у једној европској робној кући да само голи могу ући у ту робну кућу, а да као награду могу да купе одећу по великом снижењу итд. Човек заправо кроз прихватање потрошачког менталитета прихвата и начин размишљања по тим калупима, дакле, прихвата потрошачку философију живота која као нуспродукте има прихватање и оваквих понижавајућих услова. Управо та и таква слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси и које ће донети Европска унија. Важно је уочити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система јавног морала и њега не само српски народ, већ и већи део човечанства, прихвата као цивилизацијску норму.

Дакле, насупрот светосавским духовним моралним оквирима, читав двадесети век у Европи, али и Србији, све снажније афирмише систем јавног морала и медија који почивају на егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су три начела која господаре европским духом још од Француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци: од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму, ова три начела као владајућа. Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Пала природа човекова ставила се испред Божије у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за више духовне домете будући да је допустио да телесност живљења и размишљања буде господар његовном моралном закону, а не обрнуто.

На тај начин такав човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“. Такав постхришћански Србин ће пре одабрати Европску унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него доћи у посету Србима у концентрационим косовско-метохијским логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај заједнице којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски.