Никита Сергејевич Михалков, глумац и режисер, још као студент појавио се у филму свога брата, такође познатог редитеља Андреја Кончаловског. Упоредо са глумачком, градио је и редитељску каријеру, а светску афирмацију Михалков стиче филмом „Очи чорние“, у коме је главну улогу тумачио Марчело Мастројани, за ову ролу награђен у Кану. Његова наредна остварења донеће му светску славу и највредније филмске награде: Златног лава за филм Урга, Оскара за најбољи страни филм и Главну награду у Кану за Варљиво сунце, Руску државну награду за Сибирског берберина. Његов најновији филм, 12, недавно је номинован за Оскара, а Михалков, за све оне љубитеље Варљивог сунца, ради на другом делу овог филма.
Такође, не треба заборавити ни његову глумачку каријеру, коју је наставио упоредо са редитељским успесима.
Али, сви ови подаци остају штуре чињенице пред оним чудесним светом који очекујемо са сваким новим покретањем филмске траке вођене вештом руком овог аутора, у коме можемо да препознамо онај аутентичан филмски језик и јединствени визуелни идентитет којима одише руски филм. Зато је Никиту Михалкова тако срдачно дочекала публика у препуном амфитеатру Правног факултета, захвална студентском удружењу Номоканон и Друштву српско-руског пријатељства који су јој ту могућност пружили. Била је то прилика, да после бројних питања и завршетка трибине, руског уметника замолимо за кратке коментаре.

И новинари у српским медијима и публика на трибини често су Вам постављали питања о актуелној друштвеној ситуацији у Србији и на Балкану. Да ли је то одраз бурних збивања која вековима карактеришу ове просторе?

Мени се чини да је Балкан увек био вулкан Европе, то је енергетска тачка која све време пулсира. На њему су помешане све религије и културе иако то географски није велики простор. Поврх свега, ту су помешани крв и темперамент и зато је потребно бити опрезан на Балкану. Мислим да сте у праву, да је на Балкану увек била концентрисана велика количина интереса. Али чињеница да је неко заинтресован за Балкан, још увек не значи да је он заинтересован и за судбину самих људи на Балкану. И ту јесте проблем.

Колико је Вама као уметнику занимљива та разноликост и живосписност Балкана?

Не желим да будем неискрен или формалан, Балкан ми је заиста занимљив. Али та заинтересованост мора да буде озбиљно мотивисана како би могла да буде успешно преточена у неко уметничко дело. Не бих могао да снимим филм о Балкану и да се притом претварам да сам ја унутар тог Балкана. То би био професионални филм, али филм без срца.
Ако сте гледали мој филм Урга, ја сам тамо специјално увео лик возача који је све догађаје посматрао мојим очима.
Дакле, то би могао бити филм везан за Балкан али из призме руског човека. Али, то би онда свеједно био руски филм.

Свети Владика Николај Српски говорио је да Србија треба да нађе своје место изнад Истока и Запада. Јесте ли склони да своје филмове видите ту, изнад Истока и Запада?

Није на мени да о томе говорим. Моје је да снимим филм, а критичари ће већ рећи шта сам ја њиме хтео да кажем.

Постоји ли нит коју је могуће пратити у историји руског филма, у његовом визуелном идентитету и православном сензибилитету, која спаја данашње и некадашње редитеље?

Чини ми се да руски филм данас почиње да добија неку унурашњу енергију. И важно је да данашњи режисери схватају да је важно не само како ће нешто да кажу већ и шта треба да кажу. И још нешто је важно, а то је да се ти филмови заснивају на темељима нације. Не говорим да би то требало да буду фолклорни филмови. Ми не можемо да снимамо као Американци у техничком смислу, али оно што ми можемо, не могу други. Зато то и треба да радимо на наш начин.

И потпуно сам уверен да само оно што је дубоко национално, може да постане интернационално.

Шта Никита Михалков мисли:

- О интелектуалном и политичком мекдоналдсу?

Када нам показују новости на телевизији и када покушавају да нам објасне шта свет жели од нас, питамо се шта тај свет толико занима, о чему се ту ради? Знате, када би им Србин, Хрват, Бугарин изговорили по реченицу, мислите ли да би они знали ко је од њих ко? Али свет нас убеђује како је забринут положајем Албанаца итд. Немам ја ништа против њих, али ми схватамо да ту није реч о борби за слободу личности, то није борба за, то је борба против, борба против православља. То је борба против православља јер православље представља једину снагу која реално може да се супротстави интелектуалном и политичком мекдоналдсу. Немам ја ништа ни против Мекдоналдса, то је јефтино, можете добро да се наједете, мада није укусно. Али не смете претварати свет у један заједнички интелектуални и политички мекдоналдс.
Ја говорим као уметник не као политичар, зато ја говорим оно што осећам. Немогуће је разговарати са људима ако не разумете одакле су родом, ко су они, где су рођени, каква им је култура, у шта верују… Нпр. принцип: ти си мене ударио, ја ћу тебе ударити још јаче је природан принцип, зар не? Али тај принцип је природан у одређеној цивилизацији, као што је негде природно да можете имати 8 жена јер тамо верују у нешто друго, тамо размишљају на други начин. Зато, када човек убије авионом оне људе у Њујорку, то је ужасно, али његова мајка добија честитке, јер је њен син направио подвиг. Неналажење заједничког језика између тих различитих цивилизација не може довести ни до какавог дијалога осим силе.
Ако те неко пита шта има код тебе, како си, а ти почнеш да му причаш: па знаш, имам неки проблем, па ово па оно, он ће рећи: шта ти је, па нисам те због тога питао, ти треба само да кажеш добро је и доста. Ја теби не говорим о својим проблемима.
Тако долазимо до закључка да је интелигентан човек онај кога заправо не занима како се осећа други човек. И докле ћемо тако стићи? Проблем је у томе што иза тог непостојања жеље да неко време потрошимо на другог човека, ми примењујемо клишее. А то управо јесте мекдоналдс.

- О уједињеној Европи?

Понекад помислим да они мисле ако се уједини 15 стараца да ће се добити један младић. А на крају испадне, један богати и добро стојећи, али ипак дом пензионера.

- О Путину?

Знате шта кажу противници Путина? „Имао је среће, доларе од нафте, па каква је ту заслуга Путина? Да је био неко други, исто би било.“
Али, знате, Бог је ту поставио Путина а не неког другог.
Живот се променио у Русији. Наравно, није баш све како треба али поставља се питање шта је главно? То је оно што не може да се одглуми - достојанство.

- О Косову и Метохији?

Мислим да сада Србију посматра читав свет. Сви је гледају на другачији начин, али ипак гледају. Зато што Србија данас представља границу. Или се свет може делити у мирнодопско време, или не може. И свет чека на то. Само, многи, нажалост, не схватају да ако се донесе та одлука да је могуће делити свет, то се на Косову неће зауставити и то неће бити крај. Зато што постоји Абхазија, Баскија и много тога. Предлог да се свет подели на примеру Косова, покушавајући да се у основи направи кључ за Европу овде на Блакану, то значи лоше познавање историје, јер су управо овде на Балкану почињали најстрашнији ратови.
И у том смислу, ове девојчице (Косовски божури, прим.аут.) вечерас нису показале неки аматерски уметнички програм, него реални, живи и врло важан дух православља.

- О недавној номинацији за Оскара?

Ово је била радост за мене, мада је било неочекивано. Филм 12 је потпуно руски филм, о животу у Русији, о нашим проблемима, и нисам се надао да ће и ван Русије бити разумљив. Могу да кажем да је Русији тај филм веома потребан јер је то филм који говори да човек није средство већ циљ, што је за нас све данас огроман проблем.

- О филму Острво?

То је изузетан филм. Понекад помислим да ни Павле Лунгин није свестан како је добар филм направио. Господ каже: Преко тебе, преко твојих руку, ја ћу послати овај филм народу. А каква је разлика у томе преко кога Он разговара са нама?

- О будућности филма као медија?

Како се осећа трговац који продаје дуван, а зна да је штетно пушити? Мењаће се технологија, носиоци филма, најстрашније што се може догодити је да ћете моћи да преко интернета приступите оригиналу, да га мењате како желите а неће бити никакве заштите ауторских права. Јасно ми је све то, али то је као да славују кажете да не пева. Он ће ипак певати. И ја ћу певати док будем могао да певам.

- О смислу?

Ја, да вам право кажем, не волим туристе. Они иду и фотографишу и онда мисле: ако су много путовали, много знају. Када сам био у степи, снимао Ургу, у оној бескрајној степи, само сам се плашио: Боже, ако сада наиђе аутобус пун шведских туриста! И сваки има неколико кредитних картица, три мобилна телефона, познају председнике, краљеве…
А тамо, негде у даљини, у степи, пастир на коњу.. пастир који нигде није био.. јер, није он тај који трчи по свету, него се свет врти око њега… и нема ни кредитне картице, нема ни мобилни телефон, не зна ни краља ни председника… али на питања о љубави, породици, пријатељима, животу, смрти - он ипак зна одговор.

Двери српске