Средњи систем између плутократије и киновије

Господ је јасно у Еванђељу одредио какав треба да буде став људи према пролазном богатству овога света (Мат 6,24-34, Лк 12,22-31) и како га треба употребити (Мат 25,31-46). Социјализам, као реакција на одсуство Божјим Промислом дате улоге стварању богатства, настоји да замени систем слободног тржишта, али и приватно милосрђе и солидарност, присилном, од стране државе организованом и усмереном прерасподелом богатства. Али његов циљ је подједнако противеванђељски као и циљ дивљег капитализма, пошто тежњу за богатством и уживањем жели да задовољи за највећи могући број људи. Сукоб између разних облика и идеолошких школа дивљег капитализма и социјализма је само у начину задовољавања мамонистичких тежњи. Заговорници, оба поменута богоборачка пута у економији, свој поредак сматрају морално оправданим и вредним примене свих средтсва ради његовог остваривања и одржања. Заговорници дивљег капитализма, секуларни либерали или либертеријанци, како се зову у Америци, бране Божјем Закону супротан поглед на економију и човека по коме сваки човек има неотуђива права на стицање и слободно располагање сувишне имовине и богатства, и да нико, под било каквим изговором нема право да одузима било коме имање и сувишак богатства, у целости или делимично ради задовољавања потреба других људи. Наравно, у светлу речи Господњих у Еванђељу, у опису судбе два безимена богаташа која су мислила само на стицање и уживање пролазног сувишног богатство, а без намере да га употребе за добро ближњих (Лк 12,16-21;16,19-31) јасно је да такав поглед на имовину и сврху економске делатности и богатства је не само потпуна обмана, већ и пут погибељи. По секуларним економским либералима, срећа појединца, а тиме и заједнице се може остварити тако што ће заједница омогућити сваком појединцу да остварује свој економски самоинтерес да увећава богатство, искључиво ради уживања. Механизам који тај самоинтерес у пуној мери омогућава је слободно, од државе неспутано тржиште. Улога државе треба да се сведе, искључиво на чување правних правила слободнотржишне утакмице и гаранта тзв неотуђивих права појединаца, који унапређујући свој самоинтерес уједно унапређују читаву заједницу. Овакав покушај да се Божји Промисао о приватном власништву и економској делатности човека чија је сврха стварање богатства само до потребне мере за преживљавање и одржив живот, уз дељење вишка заједници, ближњима и сиротињи, занемари је већ показао небројено пута, током историје рушилачке последице, како по људску заједницу, тако и по саму економску делатност коју је требао да декларативно унапреди. Такав покушај је изазвао реакцију у виду разних облика левог и десног социјализма.

По социјалистима свих врста и усмерења, слободно тржиште не може да унапреди економски самоинтерес највећег броја људи и зато прерасподелу богатства које се створи производњом и разменом на слободном тржишту треба да обавља држава у циљу социјалне сигурности и правде. Слободно тржиште се у социјализму регулише од стране државе, тј. пригушује, или у потпуности укида, у зависности од облика неког конкретног социјалистичког система. Овакав покушај да се Божји закон о приватном, од Цркве руковођеном друштвеном солидарношћу и милосрђем замени социјалистичким плановима и регулативама је већ показао рушилачким како за економију, тако и за социјалну сигурност и правду које је требао да декларативно оствари.

Смена ова два богоодступничка промашена пута у економији, током ранијих епоха, као и током задња два, три века историје света је само једна трагична представа режирана од стране врховног духа уништења и њему потчињених палих анђела, и представља још један горак плод одступања од Закона Божјег за имовинске односе и економску делатност људи.

Пошто дивљи капитализам, као економски доказано делотворан облик слободног тржишта не задовољава социјалне потребе убогих, сиромашних и уопште неуспешних у процесу тржишне размене, а социјализам, не само да не задовољава услов економске делотворности, него и не остварује у пракси декларисани циљ социјалне сигурности и правде, може се поставити питање да ли је могућ економски поредак који би извео људску заједницу из странпутица два поменута економска система, и који би био довољно делотворан да омогући економски опстанак и развој појединца и људске заједнице, и да отклони недостатак социјалне сигурности и праведности. И доследни либерали и доследни социјалисти одречно одговарају на напред постављено питање. За њих се приватно власништво и слободно тржиште са једне и економска солидарност и социјална сигурност узајамно искључују. Али православни хришћани следећи Откривење Старог и Новог Завета потврдно одговарају на напред постављено питање. Такав систем који је уједно заснован на слободном тржишту и приватној својини, али и на колективним облицима својине и приватној добровољној социјалној солидарности путем приватних фондова и задужбинарства, је вековно искуство, како посведочено старозаветним праведницима, а богатим људима попут праведног Авраама и многострадалног Јова, тако и хришћанским задужбинарима попут Светих Немањића, је сведочанство човечанству Васељенске Православне Цркве, а у својој конкретној србској редакцији се назива, по речима Светог Владике Николаја Србског именом: Средњи систем.

У свом спису Средњи систем између плутократије и киновије, Св. Николај Србски, разматрајући претходно киновијски облик заједнице током хришћанске историје, наглашавајући добровољност њиховог оснивања и искључиво духовну инспирацију и подстицаје при њиховом стварању, (које би се, по мишљењу писца ових редова назвати и хришћанским добровољним, слободарским социјализмом), описује србски добровољни облик социјалне солидарности који не укида приватно власништво, него подразумева њено постојање заједно са колективном имовином и приватним социјалним фондовима. У спису он наводи покушај Николаја Непљујева да обнови мирјанску киновију тј. хришћанске комуне по угледу на прву заједницу хришћана у Јерусалиму оснивањем радних братстава у Русији.Свети Владика даље пише:

Код Срба никада у историји није било ни теорије ,ни практичног покушаја за стварање општег, народног или државног комунизма. Није никада за то ни било потребе. Од како су прешли у веру Христову,Срби су спонтано, без нарочитих теорија и философија, заволели и до наших дана одржали Средњи систем у погледу материјалног живота људи у селу и у граду. Благодарећи томе Средњем систему српски народ не зна у својој прошлости за економске и аграрне ратове који су растрзали Европу кроз векове Средњи систем код Срба састојао се у томе да постоји лична и колективна имовина. Сваки човек има личну имовину,било као наслеће, било као тековину, а уз то користи се и колективна имовина.Колективне имовине су постојале су у селу и у граду.То су биле сеоске и градске утрине.Један и исти човек могао се користити и џематском, и сеоском и општинском утрином. Још се могао користити и четвртом колективном својином, а то су биле државне утрине и шуме.

Као конкретан облик социјалне сигурности и обезбеђења сиромашних Свети Владика Николај наводи постојање сеоских кошева, а они би се са могли сматрати за приватне робне резерве за потребе сиромашних и убогих.

_Уз то је по селима постојала и кошевска храна. Сеоски кошеви, какве смо ми запамтили, били су огромни, много већи него кошеви највећег газде у селу, и било их је не један, него неколико. Разрезом је скупљана хранао јесени, од свих имућнијих сељака и тиме су кошеви пуњени. Идућег пролећа - јер пролеће је најтеже за сиромашног сељака-из тих кошева узимало сеи делило онима који немају храну. Што би претекло с тим се располагало овако: Ако би година понела берићетом, претек би се продаваао у корист нове кошевске хране, а ако би се видело да ће летина обманути, онда би се жито у кошевима чувало за исхрану оних који немају.То је био српски сеоски систем.

О Средњем систему у градовима Свети Владика Николај пише:

По градовима пак били су еснафи. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине издржавала се сиротиња дотичног еснафа. Узмимо на пример абаџијски еснаф. Тај еснаф је имао своју непокретну и покретну имовину. Ако би се неки члан тога еснафа разболео или ако би имовно посрнуо, помаган је из еснафског прихода, по решењу управе еснафске. Ако би умро у сиромаштини, а оставио децу, еснафска управа је била дужна постарати се да та деца изуче занат, да се одрже и издрже, док не дођу до мајсторског права. А кад стигну до мајсторског права, еснаф их је позајмицом помагао да отпочну своју радњу. Ако би еснаф био слаб, да своју сиротињу издржи и одржи, помаган је од градске општине.А уз то још не треба заборавити, да је постојала и градска утрина, где је сваки гржанин могао напасати своје краве или козе, који су чували општи чобани за све. Одгонили су их на пашу и враћали на мужу. Не заборави Теодуле, да је сваки имућнији еснафлија тестаментом остављао целу имовину, ако није имао деце, или део своје имовине своме еснафу у сврху издржавања сиромашних еснафлија.

На основу наведеног Владикиног приказа Средњег система може се закључити да приватни, хришћански мотивисан систем социјалне солидарности и помоћи не укида приватну својину нити слободно тржише, нити економске слободе, пошто није заснован на државној присили и регулативи. Он управо штити слободно тржиште јер је брана социјалистичким снагама и покретима као и богаташким картелима чије постојање изазива социјални хаос и тежње ка социјализму.

Овакав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести, а не по спољашњој сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком, а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина. Онај ко је изгубио сву личну својину, било због неког свог порока и невештине, ипак је имао ослонца у колективној својини. Није отсецан од људског друштва, нити се осећао беспомоћан и излишан. Помогнут колективном имовином, он је увек живео надом да ће моћи доћи и до личне имовине. За картеле богаташа није се знало, нити за глад сиромаха.

И дивљи, картелски капитализам и социјализам у свим својим облицима начелно онемогућавају било одржање, било обнову Средњег система. Социјализам, сам по себи, остварујући принудну прерасподелу добара на највећи могући број појединаца у заједници, тежи да отклони не само приватну иницијативу у привредној делатности, него и било какав приватни, ненасилни систем социјалне солидарности и помоћи, замењујући га тоталним системом државне наводне сигурности и регулативе. Социјализам или пригушује (у варијантама социјалдемократије, корпоративизма и трећег пута) или укида слободно тржиште (у варијантама тоталне државне планске привреде), а које управо представља материјалну основу Средњег система. У варијанти тзв. хришћанског социјализма ( тј. комунизма у име Еванђеља ) негира се морална оправданост постојања Средњег система због прудоновског (Својина је крађа) негирања институције приватне својине, а без које по логици ствари нема Средњег система. Дивљи капитализам, са друге стране,сам по себи, укида или пригушује, не само економске услове него и моралне подстицаје за било какав приватни ненасилни систем социјалне солидарности и помоћи, развијајући код великог броја људи тежњу за стицањем и задржавањем за лично уживање сувишка богатства, тј. идолатријом слободног тржишта. На олтар слободног тржишта се жртвују најамници и њихове породице, који немају економских и финансијских услова да створе алтернативни систем социјалне солидарности и помоћи услед сопствене оскудице. Социјална солидарност у дивљем капитализму постоји кроз хуманитарне организације, али као несталан и нестабилан извор социјалног збињавања, зависан од малобројних донатора мећу богатијим слојем становништва, чији мотиви за донацију веома често нису засновани на жељи за извршавањем еванђељских заповести. Једини стабилан и делотворан систем, у условима дивљег капитализма, у Србији је систем социјалне помоћи које директно организује Црква, преко црквених институција као што је Верско добротворно старатељство и сличне установе при епархијама и парохијама, који финансирају малобројни имућнији православни хришћани, као и осиромашени хришћани некада јаког средњег економског слоја. Средњи систем је слободнотржишни и социјално одговоран економски поредак. Он не подразумева државну регулативу за расподелу богатства, него је независан од државне администрације. Прерасподела богатства у Средњем систему се врши само на сиромашне и убоге, а не на највећи број појединаца, као у разним облицима левог и десног социјализма. Средњи систем, за разлику од дивљег капитализма који руши друштвене олакшице хришћанског еванђељског подвига, не само да, као логичну и нужну претпоставку и темељ има хришћански подвиг и вршење Закона Божјег, пост и молитву, него и сам ствара шире друштвене услове, по систему повратне спреге, да се пост и молитва учврсте и као друштвене норме живота. Да су пост и молитва неопходни темељи Средњег система, сведочи Свети Владика Николај:

Још ти морам рећи да је пост код Срба био значајан економски фактор. Пост као уздржљивост од јела челичио је карактер, и у исто време знаачио штедњу. А пост је од Бога заповеђен као услов спасења. Зато је Бог благосиљао народ који је постио. Људи који су запамтили патријархално време код Срба могу посведочити да је у то време народ са мање био ситији и задовољнији него у наче време са много више, али без поста. Хрна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А са нама који не постимо бива оно што је речено Јеврејима: “Јешћете али се нећете наситити.”

Прихватањем правила друштвеног и личног живота и понашања условљених и подстицаних и наметнутих дивљим капитализмом, руше се управо наведени темељи Средњег система:

Питаш, Теодуле, да ли би се код Срба могао обновити Средњи ситем? Камо среће да се обнови! Србија би, у том случају, била углед осталим земљама. Она је то требала да буде и сада, сходно вековној традицији свога Средњег система, и сходно својој херојској и хришћанској историји. Али су је уназадили њени рођени синови, школовани по народима екстремних економских теорија и пракса, које су владале у страним народима. А ти екстреми владали су тамо само зато, что код тих народа није било Средњег система. То нису схватили српски синови, школовани на страни о зноју или својих родитеља или свога народа, да би му помогли а не одмогли. Међутим, они су при повратку у своју земљу одмоли, а нису помогли, упропастили су а нису сачували.Поништавали су веру и морал, то јест оне темеље на којима је народ српски спонтано, без револуција и насиља, изградио био свој економски и материјални систем живота. Да би постигли своје тренутне властољубиве и себичне циљеве они су у партијској заслепљености давали скупо за јефтино, и велико за мало, и вековне народне творевине упропашћавали тако рећи за чанак сочива. Тако су они као главни кривци пред Богом и историјом, примили одговорност за пропаст колективне народне имовине и у селу и у граду, за заузеће и поделу утрина, за пад и пропаст еснафа, за исчезнуће кошевске хране и за расуло задружног живота код Срба. „Гласај за мене па заузми колико хоћеш утрине.“ Или: „Гласај за мене, не слушај старешину задруге.“ Тако су агитовали не марећи за пропаст ни утрина ни задруге.

Пропаст Средњег система код Срба, коју су изазвали картелски економски и разни пролазни политички интереси је припремила долазак и дугодецинијску владавину комунистичке странпутице у Србији у 20. веку , а ова је довела до нове странпутице – садашњег хаоса транзиције и дивљег капитализма у Србији. Социјализма без обзира да ли се ради о рушилачком безбожном социјализму или такозваном хришћанском социјализму, (комунизам наводно у име Еванђеља, а противан Божјем Промислу и Еванђељу, иначе би га увео у Србију Свети Сава) и дивљег капитализма (који поред беде многих изазива и бунт хришћана против законите институције приватне својине и и на њој засноване слободне тржишне економије), сагледао је Свети Владика Николај:

Средњи систем код Срба, опробан вековима и освећен вером и традицијом, бранио јe, и до сада одбранио, српски народ од два светска зла: од картелске плутократије и насилног комунизма, а то значи од два ропства - од робовања човека човеку и од робовања човека држави. Од ова два робовања не зна се које је страшније и недостојније човека. Христос се понижава у оба случаја и личност човека гњечи се и уништава у оба случаја. При Српском средњем систему пак плутократија је била немогућа, а насилан комунизам непотребан и безузрочан.

Средњи систем је уједно и смисао стварања богатства и постојање економских слобода, приватног власништва и слободног тржишта. Без Средњег система ни стварање богатства, ни економске слободе, ни приватно власништво, нити слободно тржиште немају оправдања. Зато обнова и одржање Средњег система, данас, у Србији, на почетку 21. века, у условима обнове дивљег капитализма, овога пута под палицом међународних, белосветских и овдашњих државних регулаторних тела, јесте и хришћански и економски императив. Сам Владика се залагао да се Средњи систем у Срба обнови:

Ми као хришћани треба да верујемо у могућност сваког добра, па наравно и у могућност обнављања Средњег система код Срба. Потребна је само добра воља, широкогрудост и љубав према народу. Када се ово има, лако је наћи начин да се поред личне имовине сваког појединца установи и колективна имовина у селу и у граду. То може извести и државна власт помоћу општих државних закона. Али би несравњиво боље било кад би то учинили сами имућни људи својом иницијативом, слично имућним људима у Јерусалиму, који својом иницијативом и добром вољом приложише своја имања и ставише пред ноге апостолима, ради општег добра свих верних. О ти картели богаташки! Картели за стицање и неограниченост стицања личне имовине! Замисли, кад би се они обрнули у картеле за помоћ народу, за давање уместо узимања, за установљавање заједничке имовине, за обнављање Средњег система. Учинили би добро не само своме народу, него и себи и народу. Њихов безрадосни живот испунио би се радошћу од двања, од помаагања и стварања. Њихова деца не би се развратила још у цвету младости од прекомерног богатстваи пропала и морално и здравствено, осрамотивчи име својих трудољубивих родитеља.

Наведене речи Светога Владике представљају добре опште смернице за конкретан дугорочни програм обнове Средњег система у Срба. Обнову Средњег система могу покренути богати приложниции задужбинари, као и средњи економски слој становништва, ако се, упркос садашњој државној економској репресији у Србији, буде обновио. Богаташи могу бити ктитори и задужбинари у обнови Средњег система, буду ли следили примере праведних Авраама и Јова и хришћанских задужбинара претходних историјских епоха србског народа, који су употребљавали своје велико богатство на помоћ ближњима и заједници. Зато је обнова Средњег система на првом месту ствар еванђељског подвижништва. Осмишљавање смерница и конкретних акција једне истинске економске транзиције од садашњег система дивљег капитализма у Србији на слободнотржишни систем приватне социјалне солидарности и помоћи је изазов за православне Србе и Србкиње, а посебно за млађи србски нараштај. И више од тога - хришћански морални императив и самим тиме императив опстанка. Обнове Средњег система ће бити по мери еванђељског препорода целог србског народа. Православни Срби и Србкиње треба да прихвате као конкретан путоказ за деловање у будућности речи Србског Путеводитеља из лавиринта разних теоријских и практичних економских странпутица, Светог Владике Николаја:

Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историји не мање него слава Косовсска и слава Карађорђевог устанка. Зато се равнајте према том, и не обазирите се ни лево, ни десно. Јер ћете се узалуд обазирати.Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. У неколико си, српски народе, као заваран и обманут, одступио од овога сопственог система, од Средњег система. Враћај се што пре дому. Твоја будућност, твој спас и твоја слава међу народима Божјим на земљи, зависи од тога, да ли ћеш се ти, у побожном духу својих предака, вратити своме Средњем систему. Нека ти је Бог на помоћи, и Свеци твоји које славиш. И нека те Господ Бог благослови.