Желимо на почетку да подсетимо ”да духовно наслеђе има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те духовне вредности”, те никога не можемо натерати да га прихвати.

Многи данас иронично говоре да је КиМ колевка Србије у којој никада нису били. Међутим да ли је то критеријум који се може узети као ваљан јер многи од нас никада нису били ни у Неготинској крајни или нпр. Тутину, да ли то онда значи да и ове делове можемо отписати. Но можда не треба бити тако критичан према овим изјавама јер на крају крајева, оне су тачне! Заиста КиМ није колевка оног друштва (цивилизације) коју данас називамо Србија. Њена интелигенција се школовала или у школама комунистичког режима (из којих се развио мистички квазинационализам) или са само једним идеалом- запад, па је и Цркву посматрао кроз наочале критицизма инквизиције, Томе Аквинског и сл. са необузданом жељом да ове личности пронађе и у ”својој” Цркви и попуни празнину свог погледа на свет. Но Србија није само овде и сада, она представља све оне људе који су је оснивали, чињеница у једној колевци и на једном темељу, и све оне који ће је чинити. Зато верујемо да није немогуће да ће генерације тражити свој идентитет на један аутентичнији начин од својих предходника који су видели само (поменута) два пута. Наше је мишљење да тај пут могу наћи само активним и искреним учешћем у Цркви (литургији) којим осветљавају животне (овде и сада) проблеме као и Косовске и светосавске поруке и завете који се искуствено чувају у нашем народу, док инсистирање само на светосављу и традиционализму замагљује видике и води странпутицом фатализма.

Наша политика је била погрешна, безидејна у периоду ослобођења -после балканских ратова, заснована на сили и силеџијском понашњу у периоду националног буђења осамдесетих и деведесетих. Но зар је политика супротне стране била Гандијевска, мирољубива, пуна поштовања људских права, да нису то вредности које су неке западне земље препознале код политичара и активиста на терену (садашњих представника албанске стране). Камо лепе среће, да је то тако било, али нажалост није. И то је истина. Самокритичност је корисна, али ако усвојимо једне параметре за анализу онда они важе за све. На крају крајева, да ли то све државе своје моралне промашаје плаћају губитком територије, мислим да не. Јер да је тако многе од оних држава који данас имају претензију да преузму улогу божју, неби имали ни педаљ територије.

Подсетимо на страдања нашег патријарха Павла, тадашњег епископа рашко-призренског, шамара које је примио, никада се није жалио никоме, небисмо ни знали да није после причала покојна монахиња Иларија, коју је молио својевремено да остави пушку. Подсетимо се излечења албанске деце у дечанском манастиру, јер Бог не гледа ко је ко. Колико има и таквих примера, а неки желећи да оправдају западне силе посматрају само оне лоше примере. Подсетимо се и паљења Пећке патријаршије на почетку ових сукоба, па све до убистава деце на обали реке док су се купала, погрома 17. марта, хиљаде оних који су киднаповани и чија се судбина (не) зна.

Има и других примера, и данас. Причао је отац Петар из Ђурђевих Ступова како су му помогли албанци кад му је пукла гума, склонили га од екстремиста и заменили гуму. Колико је лепих прича о суседима имао и блажено-почивши игуман Јустин (Тасић), који је увек говорио да се на њега нико каменом није бацио, али и то да је добро што су га склонили са Косова (пре отворених сукоба) јел би га убили сигурно, или срби или албанци.

Ово говоримо са жељом да прикажемо динамику проблема као и животну реалност коју данас теже да осликају црно-бело, како би пронашли оправдање за своје поступке и скривене циљеве. Ако могу да освоје део територије, и освојили су га, али не морају да од нас праве Закључак је једноставан у питању је само сила која Бога не моли и која има своје интересе који (као и сви интереси) су слепи за хуманост а очигледно и за право а имају своју логику и своје законе који се нажалост путем публицитета лако инсталирају и у нашој јавности. Свако друго објашњење (и самокриричност) има своје основе у смиривању сопствене савести.

Зато ми никада не треба да признамо једну државу која је настала на такав начин, који се одликује пре свега у рушење сваког српског обележја јер би тако поништили сами себе. То не значи да свој идентитет и постојање тражимо у самоизолацији, јер личност, па и један народ, постоји само у односу са другим. Зато интеграције и повезивање са другима па чак и са онима који немају исто мишљење о овом проблему заиста немају алтернативу. Али ни став да никада неможемо признати такав однос према нашем народу који је оличен у стварању једне такве државе, нема алтернативу. Ако би неко од нас то тражио да се одрекнемо једног, а ипак сматрамо да то неможе бити случај, и онда остајемо на ставу да не треба одбацити КиМ.

Међутим непризнати КиМ а одбацити вредности које оно за нас носи, представља лажну борбу, а те вредности нису никада биле у понижавању другог него увек у афирмисању сопствене личности као члана Цркве и народа као верног народа.

Рецимо на крају да КиМ није ни српско ни турско већ Божије и да ће га он дати ономе коме Он хоће, а ко год буде управљао даће одговор како је то чинио (било да су Срби ли Албанци). Рецимо још и то да и у овим тешким данима, останемо људи и према онима који се са нама не слажу и према непријатељима нашим, охрабрујући се речима нашег епископа и патријарха Павла:

” Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно - да ли ћемо бити људи или нељуди.”

Мијо Анђић
Секретар СОЗ Архиепископије београдско-карловачке