Зашто су српске жртве и даље табу-тема на нашим властитим медијима? Зашто се и даље ћути о српским херојима из последњих ратова? Зашто је спречено да се чује пуна истина о страдању српског народа у читавом 20. веку? Зашто, зашто зашто…?
У оквиру телевизијске продукције „Двери српске“, у три емисије које су емитоване уживо из студија ТВ Галаксија 32 у Чачку у току децембра 2007. године, објавили смо више ексклузивних видеоснимака до којих су из шиптарских извора дошли чланови хуманитарног удружења Браниоци отаџбине 1998-99. Дефинитивно највеће откриће био је снимак најкрвавије терористичке акције ОВК-а, извршене шест месеци пре НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. године, која се одиграла 30. септембра 1998. у близини албанске границе и Карауле Кошаре, када је у заседи убијено пет српских војника који су били у рутинском обиласку терена (претходну ноћ тројица од њих, 19-огодишњаци на редовном одслужењу војног рока, били су тек стигли на Караулу). На снимку се јасно види припрема за акцију, као и епилог акције, тј. нападнуто војно возило, побијени војници и пљачкање њихове опреме. Читав случај посведочили су и учесници у емисији, бивши војници из најближе патроле која је прва стигла на лице места после овог догађаја. Тада смо, а и сада поново то чинимо, јавно поставили следеће питање: у којој то земљи на свету је могуће у сред бела дана у мирнодопском периоду из заседе убити пет војника, од тога тројицу младића на одслужењу војног рока? И да ли је овај случај икада судски процесуиран?
Одговор нисмо добили. Нити једна београдска телевизија са националном фреквенцијом није смела да објави ове снимке, који, иначе, ако такав ужас уопште треба да изговоримо, спадају у врхунску новинарску ексклузиву. Зашто су српске жртве и даље табу-тема на нашим властитим медијима? Зашто се и даље ћути о српским херојима из последњих ратова? Зашто је спречено да се чује пуна истина о страдању српског народа у читавом 20. веку? Зашто, зашто зашто…?
Недавно је протекла пуна деценија од овог стравичног злочина. О њему се и даље ћути. Држава Србија не хаје за људе који су своје животе уградили у њену одбрану. Морали смо поново да се огласимо. Директан повод је било писмо мајке једног од петорице убијених војника са којом смо у контакту и чије речи доносимо у наставку, сматрајући да је мајчинско срце рекло све што је било потребно рећи.
Ово неће бити крај наших активности по овом питању. Истина о ових пет војника и дужно поштовање које им није указано симбол су нашег односа према самима себи и својој држави. Ако се за њих изборимо, изборићемо се и за себе и свенародну бољу будућност.
КОШАРЕ, 30. СЕПТЕМБАР 1998 – ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ
Кажу, „Време лечи сваку рану“. Да, ако се та рана лечи мелемом. Ране родитеља чији су синови заувек остали на Косову и Метохији су све веће и болније, јер уместо мелема чемером се заливају. 30. септембарa се навршило десет година од када је на патролу ВЈ, у рејону карауле Кошаре, отворена минобацачка и митраљеска ватра из заседе од стране албанских терориста. Убијено је пет војника само зато што су Срби. Угасило се пет незаснованих породица.
Милош, војник по уговору. Хтео је да наследи оца и у професији. Кренуо је на караулу Кошаре са надом да ће га по повратку сачекати уговор за превођење у чин млађег водника.
Мирослав, млађи водник, требало је тих дана да оде на редован годишњи одмор. Знао је састав јединице, упознао регруте који су једва три месеца војници. Дилеме није било. Изабрао је младе војнике и уместо на одмор кренуо је са њима на Кошаре.
Илија није јавио родитељима да иде на Косово. И својим другарима је предходног дана забранио да то ураде. Једино је тражио од њих да још који пут чује „Још један дан живота“. Није ни слутио да је и њему и његовим другарима остало још једва три дана.
Миладин је пре поласка на Кошаре послао писмо својима у коме је тражио да му пошаљу топлу одећу. Вест о његовом убиству су добили када и писмо.
Владимир, по имену је требало да влада у миру, а мир је заувек завладао његовом душом. Само дан пре тога убедио ме да је „ту, на брду поред Ниша“. Јесте било брдо, али на југословенско-албанској граници – караула Кошаре.
Док су се приближавали државној граници нису ни слутили да, од раног јутра, у заседи чека јединица тзв. ОВК, коју је предводио Агим Рамадани. За њих петорицу живот се завршио у једном трену. Убијено је пет војника, пет момака. Све што су оставили за собом је туга и гробови које родитељи ките уместо сватова. Породице нису засновали. Милош и Мирослав вероватно због заузетости и обавеза у служби. Владимир, Илија и Миладин због младости. Имали су једва по деветнаест година, тек изашли из школских клупа.
30-ти септембар је њихова годишњица. Само једна од многих убијених. Али о томе се у Србији не прича. За свима њима остала је само дубока тишина.
Данас су на сцени они који Косово бране причом. На њиховим реверима пише „Косово је срце Србије“. Оних, који су срца оставили на Косову, нема у тим причама. А њихова срца су се стопила са тим српским срцем, са Косовом. Њихова крв је натопила косметску земљу. За њих је Косово увек било срце Србије. Зато су и отишли и заувек остали на Косово, у Метохији.
Како може неко да каже „Косово је Србија“ а да при том ћути о онима који су тако мислили и на крају прошлог века.
Историја се понавља. Остају тужне и трагичне судбине као да смо у времену Лазе Лазаревића и његове приповетке „Све ће то народ позлатити“. Колико је незабележених судбина, колико неиспричаних прича које треба да „оживе“ наше синове. Да, они који за собом нису оставили потомке кроз те приче „надживеће“ нас, њихове родитеље.
Поклонили су Србији највредније што су имали. Да ли Србија може да им да један дан у години када ће се причати о њима?
Лозанка Радоичић, мајка једног од убијених војника
У Београду,
10. октобра 2008.
Информативна служба Српског сабора Двери