Ова виртуелност реалности не важи само за савременост. Прекрајањем историје настаје и виртуелна историја. Свеукупно гледана, наша будућност тако постаје талац виртуелног дизајна реалних центара моћи и ми заправо њу више не контролишемо.

Тако је српски народ у последњих 15 година постао полигон за безбројна експериментисања са медијским привидима. Поменућемо само оне најдрастичније: измишљени или монтирани догађаји као што су Маркале или Рачак постајали су основ за бомбардовање читавог једног европског народа. Бестидно и бескрупулозно се правио виртуелни свет лажних информација који је изазивао сасвим стварне и итекако опипљиве реакције и последице. Један амерички филм чак је описао виртуелност медијског света као основни елемент америчке спољне политике. Примери Србије и Ирака више су него очигледни.

Као што је већ више него јасно налазимо се услед једне појачане кампање говора мржње против свега што је српско. На првом месту данас та кампања је уперена против СПЦ, а у ширем смислу против свега што твори тзв. српски национализам као „проблем број 1 на Балкану и узрок свих зала“ који су задесили Југоисточну Европу у другом миленијуму после Христа. Пошто су водеће српске институције или већ сломљене или су се саме урушиле, преостала је она установа која је и кроз историју увек надживљавала слом свих других српских националних институција спашавајући физички и духовни идентитет народа. То је несумњиво Црква.

Од свих најгорих особина које се могу приписати једном народу најисплативија је оптужба за антисемитизам. После искуства 20. века и нацистичког зла одбрамбени механизам према ужасним размерама овог мишљења свакако је оправдан. Међутим, треба јасно рећи да антисемитизам не сме да постане идеологија која ће служити политичким интересима. Посебно у једном времену када виртуелна медијска реалност може да организује постојање догађаја који се нису ни десили.

Да се разумемо: антисемитизам нема оправдања као ни нити један облик шовинизма. Посебно народи који претендују да имају хришћански идентитет не могу се поистоветити ни са једном формом мржње, а посебно не према народу из кога корени њихова вера. Тај апсурд многима никако да буде јасан. Најзад, и сами хришћани могу страдати од антисемитизма, јер не желе да се одрекну семитског наслеђа своје вере. Најбољи пример су нацистички идеолози свих врста и времена који су назовислабост хришћанства налазили управо јеврејском корену, а одбацивање тог корена значи и одбацивање хришћанства и формирање нове религије, најчеће оне „крви и тла“.

Од многих виртелних кампања које служе за медијску припрему политичким акцијама сигурно је да је оптужба за антисемитизам у српском народу најбезобразнија од свих. Овде нећемо дати најлогичнију одбрану од оптужби за антисемитизам. Она се толико подразумева да је често управо зато потпуно занемарена. А то су духовне основе наше вере које се налазе у библијском, старозаветном и новозаветном јеврејству. Ко не схвата ту нелогичност и најмањег помена антисемитизма у хришћана и хришћанских народа са њим се даље и не може разговарати.

Без примера антисемитизма код Срба

Ми ћемо овде посматрати другу нелогичност антисемитизма у Срба, а то је непостојање историјских примера антисемитизма у нашем народу. Срби су један од ретких народа у Европи који у својој хиљадугодишњој историји никада није прогањао и уништавао Јевреје. Напротив, велика је и снажна традиција српско-јеврејског пријатељства кроз историју. Од најстаријих времена до данас Јевреји живе међу Србима а да никад нису доживели никаве непријатности а камоли прогоне. Са друге стране многи Јевреји су се жртвовали за Србију коју су доживљавали као своју отаџбину. Историјских примера има безброј, а највише их је везано за период Балканских и Првог светског рата. Ту жртву српских војника јеврејског порекла за слободу наше отаџбине никада не смемо заборавити.

А то што није било Срба који су се огрешили о јеврејски народ а било је Јевреја у свету (највише у Америци и у Француској) који су се у последњих 15 година дубоко огрешили о српски народ, не значи да ти појединци представљају јеврејски народ у целини. Савремени Срби треба да потврде опредељења својих предака а не да их данас обрукају. Са друге стране, није свака критика понашања и деловања појединих Јевреја у свету и код нас – антисемитизам. Ако би тако било онда би јеврејски народ имао једну привилегију коју нема ниједан други народ на свету, а то је да је сваки појединац тога народа недодирљив за било коју врсту критике. Оправдан је страх који агресивну критику види као претечу прогона, али је злонамерно и неморално сваки разговор о јеврејском утицају у савременом свету (који је несумњив) проглашавати за антисемитизам.

Последњи пример антисемитских графита у Београду много говори. Док се не открију починиоци ко се усуђује да проглашава етничко порекло криваца? Зар то није антисрбизам? Да ли ми као народ уопште имамо право да констатујемо постојање антисрбизма од независне државе Хрватске преко ФНРЈ до друге албанске државе која се данас гради на Косову и Метохији? У чему је антисрбизам био хуманији и мање језив од антисемитизма у 20. веку? Нажалост, најчешће су оба покрета реализован у истим логорима. Ово заједничко страдање тек чини нераздвојним наша два народа и одбацује сваки антисемитизам у Срба као бесмислен.

Ко могу бити потенцијалне антисемите међу Србима?

Да ли су скинхедси традиционално српско удружење или увезена секта са Запада? Да ли су малолетници који исписују антисемитске пароле огледало српског односа према Јеврејима? Да ли је усмереност на агресију хришћанска врлина? Докле ћемо хришћанској Србији приписивати недела безбожничке и обездуховљене Србије?

И најзад, зашто унапред искључујемо могућност да последњи београдски графити нису нови Рачак и Маркале, овога пута у Београду? Можда неки београдски медији не могу без антисемитизма да попуне програмску шему? Ако антисемитизма у Срба нема и никад га није било, дајте да га измислимо. Антисемитизам је популарно средство за обрачун са једним национализмом који у себи никад није имао антисемитизма и других нацистичких деривата. Пошто је очигледан план да Србија претрпи денацификацију као Немачка после Другог светског рата, неопходно је да Срби буду изједначени са немачким нацистима. Потом се сви елементи нацистичке злочиначке идеологије морају пронаћи код Срба. Ту су злочини над другима, шовинизам сваке врсте, нетрпељивост и нетолеранција, српско надчовештво. Али све је то неуверљиво ако недостаје оптужба за антисемитизам. Светска цивилизација постала је с правом осетљива на антисемитизам као на симболичку пројекцију зла које је однело толико невиних жртава. Зато ниједна оптужба није толико медијски исплатива као антисемитизам.

Морамо рећи да постоји бојазан да је савремени антисемитизам у Срба дизајниран у медијским кухињама. Али је још већа наша бојазан ако су Срби дозволили или ако након свега дозволе да изневере своје претке и огреше се о народ са којим су у историјском пријатељству. Осуда и искорењивање антисемитизма у Срба мора увек да буде преча наша него било чија друга дужност. Антисемитизам као и сваки други шовинизам каља морални лик нашег народа који је вековима чуван од разних искушења. То не може бити наша политика, али може бити туђи интерес. Надамо се да нећемо поновити историјске грешке када смо следили туђе интересе и губили свој идентитет. А о значају јеврејског наслеђа за наш идентитет дефинитивно није потребно ни говорити.