Загребачки процес

Почетком 20. века Срби у Хрватској су постепено јачали своје културне и националне институције, а од посебне важности је то што се српски народ ослањао на своју цркву и своје свештенике у очувању свог индентитета. Јачање српског фактора није прошло без одговора друге стране, тако да су у Загребу 1902. организоване антисрпске демонстрације. Ипак Срби су успели да кроз те догађаје сачувају присебност и добре односе са већином Хрвата, па је тако 1905. настала Српско-хрватска коалиција која је објединила Србе који су желели да се ослободе и уједине са матицом и оне Хрвате који су сањали о самосталној држави.

Само стварање овакве велике коалиције је код аустроуграских власти изазвало велику сумњу а када је ова коалиција остварила већину у Сабору, Беч је одмах кренуо у политичку акцију обрачуна са виђенијим Србима у политичком животу Хрватске и распустио Сабор. Два су разлога за овакву енергичну одлуку: први је тај што се по први пут ствара јединствена партија Срба и Хрвата која постаје снажан чинилац и власти не могу више да користи њихове међусобне сукобе да би лакше управљале Хрватском, а други је тај што се Аустроугарска спремала да изврши анексију Босне и Херцеговине и требало је политичко оправдање пред својим грађанима али и пред светом.

Изабрани су нови подобни посланици а посебно је важно што влада у Бечу почиње да се ослања на Хрватску странку права која је позната по свом шовинистичком односу према Србима. Ову странку је водио Јосип Франк која је, што је занимњиво била организована попут фашистичких партија које је Европа тек видела 30 година касније: јасно лидерство, наоружане легије- војне формације састављене искључиво од Хрвата, јасан растички однос према Србима. Франк је понудио своје услуге Бечком двору и хтео је да искористи почетак велеиздајничког процеса са намером да поведе рат против српског становништва и позивао на њихово физичко истребљење.

Министар спољних послова Аустроуграске је у пролеће 1908. наредио управитељу Хрватске, Рауху, да почне са припремом доказа који би били искоришћени у оптужби виђенијих Срба да су издајници. Истовремно је Франк са својим присталицама на јавним говорима пуних мржње према Србима припремао и мобилисао хрватску јавност. Хапшења су почела у августу и трајала су до краја 1908. Хапшења су била противзаконита и вршен је претрес њихових кућа и насилно саслушавање. Ухапшено је 53 лица која су и јавно понижавана на тај начин што су везивана ланцима и јавно одвођена до полицијских станица (од којих можемо поменути Адама и Валеријана Прибичевића, Јована Орешчанина, Лаза Бачића ).

Код Срба се појавио страх не само од хапшења већ и од насиља франкових легија.Истовремно је извршена анексија Босне и Херцеговине и то управо у тренутку када је српској политици у Хрватској задат веома јак ударац. Оптужени су седели у затворима читавих година дана а да нису ни сазнали због чега су оптужени. Оптуженица је подигнута тек наредне године и она је својом неозбиљношћу запрепастила и српску и европску јавност: Срби су оптужени да су клицали краљу Петру, да су својим говорима величали српство и да су певали националне песме.

Ово је свакако јединствен случај у историји да се нако хапси због певања песама. Само суђење је била обична фарса: сведоци су требали да посведоче да је оптужени у некој кафани певао српске националистичке песме или да је негде величао српство. Треба напоменути да су сведоци углавном били из Франкове партије и да су итекако усмеравани од стране тужилаштва. Тежак ударац оптужници су дали адвокати оптужених којих је било око 38. Они су доказали прво саму бесмилсленост судског поступка а онда и износили доказе у корист оптужених. Велику улогу су одиграли и српски интелктуалци и српска дипломатија која је упознала европске престонице са чим се Срби суочавају. Суђење се завршило осуђујућом пресудом за 31. лице а пресуда је гласила да су криви јер су ширили српску државну идеју – Прибићевић је осуђен на 12 година а остали на по три или осам година затвора.

Истовремно је Хрватски сабор донео одлуку којим се Србима забрањуње слављење крсне славе и употреба ћирилице. Срби су се ипак спасили погрома које су им спремале Франкове легије, претече усташа, и успели су да сачувају своје институције и своју националну посебност. Ипак већи део јавности у Хрватској али и у Европи је био на страни оптужених Срба, тако да је читава акција много више штете донела самим покретачима овог процеса. Беч није хтео да се преда и како је Србија заузимала све чврши став према анкесији Босне тако је политика према Србима била ригиднија па је убрзо дошло и до нових суђења.

Наставак велеиздајничког процеса је био Фридјунгов процес који је покренут да би се јавност Аустроугарске окренуло против Срба и припремило на евентуални рат због анексије Босне. Фридјунг, државни тужилац, је веома вешто саставио оптужницу која је повезивала Франа Супила, једног од вођа Српско-хрватске коалиције, и српско министарство спољних послова са намером како је он успоставио контакт са српским агентима и да ради за српску тајну полицију. Суђење је прошло поразно за Беч јер су вештаци из Србије, Мирослав Спалајковић и Божидар Марковић указали пред читавом европском јавношћу да су документа на којима је Фридјунг заснивао оптужнице фалсификат у да су у служби политике Беча према Србима у својој држави али и према Србији. Веома брзо се одустало од оптужница, да се сама Аустроугарска не би више компромитовала.

Загребачки процес је важан јер по први пут у 20. веку су организовани судски процеси Србима са јасним политичким циљем: да се уништи политичка елита једног народа и спречи да он постане јак политички фактор у Аустроугарској. Такође је битна и одлука Хрватског Сабора о забрани ћирилице и прославе крсне славе Србија је верно пратила догађаје у Загребу и дала веома добар допринос у обарању оптужница Овај процес је био уперен против Србије и користио је пре свега спољној политици Аустроугарске како би оправдала анексију Босне и Херцеговине.На жалост време и страдање Срба у Другом светском рату ће показати да идеје Јосипа Франка нису престале да постоје код неких хрватских политичара.

Арчибалд Рајс

Први пут је наша држава озбиљно желела да упозна светску јавност са злочинима над Србима који су се десили на Косову преко збирке докумената „Црна књига“ током Хашке конференције 1898. године. Страдање Срба на Косову није оставило никакав утисак на представнике великих сила који су зарад својих интереса желеле да са Османским Царством не компликују односе. Тада се видело да мала Србија нема никакву стратегију и институције које би узбуркале светску јавност и скренуле пажњу на њен положај.

Арчибалда Рајса помињемо у овом контексту јер је он први код нас почео да се питањем злочина бави на један документован и озбиљан начин. Он се родио 1875. у јужнонемачкој покрајни Баден где је завршио основну и средњу школу. После се преселио у суседну Швајцарску где је већ у 22. години стекао докторат из хемије. Све до доласка у Србију и почетка првог светског рата, Рајс је дао снажан допринос криминилистици, а нарочито је залужан за примену нових техника а нарочито фотографије у истрази и судству, а све то је кулминиралао отварањем специјализованог Инстиута у Лозани 1909.

Када је почео Први светски рат, српска влада се суочила са зверствима аустроугарских војника у Мачви и Подрињу и одлучено је да се позове једно светско признато име да као неутрални посматрач састави извештај о тим догађајима. Рајс се одазвао позиву српске владе пре свега због својих личних осећања према слободи и правди али и због једног огорчења што је његова Швајцарска прогаласила неутралност у рату, па је овај позив деловао као могућност да пружи свој допринос победи савезника. Од момента када је дошао у Србију, он се посветио истраживању злочина у Мачви: отварао масовне гробнице, разговарао са заробњеним аустроугарским војницима и записивао њихова сведочанства, разговарао је и са преживелим Србима и вршио техничка испитивања. Са својим извештајима је упознао и целу Европу јер је истовремено, на нашу срећу, био и ратни дописник више дневних листова који су излазили у европским престоницама.

На тај начин је Европа приморана да се суочи са истином. Постоји једно увржено мишљење да је слика о Србима тада била нешто другачија него данас због савезништва са западним цилама. Међтим, европске пдржаве су пре свега мислиле на сцоје интересе и нису показивале неку осећајност за страдање српског цивилног становништва. На пример, Карнеги фондација (занимљиво да је и та иста организација и почетком девеседетих имала изразито антисрпски став) је стварла атмосферу да су за све криви сами Срби и подсећала на наводне злочине које је српска војска починила у Блаканским ратовима.

Због свог рада на истини, Рајс је брзо постао мета напада не само Централних сила већи и у својој Швајцарској. Свуда се кретао са српском војском: повлачио се преко Албаније, био на Солунском фронту и 1918. је ушао са српском војском у ослобођену Србију. Све време је марљиво прикупљао доказе о злочинима нарочито је познат његов извештај о страдању Срба од Бугара у Нишу, Лесковнцу, Владичином Хану, Сурдулици. После рата је и ангажован у Министарству спољних послова у одсеку за документацију. Убрзо по завршетку рата, велике силе су покренуле иницијативу да се формира један међународни суд који би судио ратним злочинима.

Наравно, силама победницама није било стало до неке правде већ да тај суд буде још један од начина да се Немачкој отежа послератни период. Наша држава се на нашу несрећу понашала потпуно незаинтересована за ову могућност иако су над Србима извршени толики злочини од стране војника Централних сила. Није формирана никаква комисија па чак и сам Рајс није био обавештен. Разлог лежу у томе што су неке злочини почоњени од стране Хрвата који су ратовали у Аустроугарској. Краљ Александар, опијен идејом југословенства није желео да се о томе говори.

Тако је и пропала могућност да цела Европа види каква је цена плаћена савезништвом са силама Антанте. Убрзо се и сам Арчибалд Рајс сукобио са врхом српске а тада већ југословнеске елите. Све до своје смрти 1929. је живео у Београду. Његов значај је веома велик: први је код документовано почео да се бави питањем ратних злочина, дао је велики допринос српској победи у рату и на неки начин је показао да када се нешто хоће то и може да се уради.

На жалост, ми као народ се нисмо одужили како треба, ниједна инстиуција не носи његово име а још је и трагичније што нисмо умели да следимо његов пример како се треба борити за истину.

Злочини и народни судови 1945. године

У антисрпске судове морамо убројити и тзв. народне судове које је успоставила комунистичка власт после револуције. Пре свега ова суђења су имала искључиво политички карактер: победници су судили онима који су изгубили у грађанском рату. Судило се војној елити српског народа: Дража Михајловић, официрима краљевске војске и ти под оптужбом за великосрпски национализам и хегемонизам. Судило се и интелектуалцима и виђенијим Србима који су нису уклапали у нови поредак. Без оптужница, без права на одбрану, на поштено суђење и адвоката. На жалост велики број пресуда се завршавао смртном пресудом.

Морамо поменути и судске процесе који су били праћени и одузимањем имовине предратних капиталиста. Одузимање имовине која се стицала генерацијама је физичко и имовинско страдање не само власника већ и читаве породице. Закон о одузимању имовине је имплементиран у условима не баш велике компетентности револуционарних судова а често је у питању био и лични анимозитет према власницима.

После рата се кренуло у стварање новог судства и нових судија који нису било на висини задатка и по свом образовању али и по својим моралним вредностима. У ту срху је донешено око 35 законских и подзаконских аката који су подразумевали национализацију и конфиксацију имовине. Оптужбе против тих људи не само да су биле неосноване већ су лишени било каквог поштеног суђења а често им је имовина одузимана без икакве судске одлуке, већ само одлуком неког комесара партије или одлуком комисије. Рецимо у Нишу је било око 379 насилних одузимања имовине а у целој Србији се то процењује на око 80.000 лица. Сви смо сведоци колики је то проблем јер и данас не незнамо тачан број и ко зна колико ће то оптерићивати српски економију и друштво у будућности.

Нова власт није поштедела ни Универзитет, где се одмах ушло у обрачун са непослушним професорима под изговором да су радили на факултетима за време окупације и на тај начин оправдавали владу Милана Недића. Укунит је значај Универзитетских савета и све је пало под утицај ректора који су на основу политичке подобности одређивали професоре. Одржано је на стотине саслушања који су трајали све до осмадесетих на којима су се универзитетски професори понижавали и деградирали. Чак је Миловану Ђиласу наређено да непослушне професоре са Београдског универзитета пошање на друге факултете, најчешеће је помињано Сарајево. Колико је број професора уклоњен са својих радних места, не можемо са сигурношћу да утврдимо али је битно напоменути да су се таква саслушања, која су чести вршена и од стране њихових колега, трајала кроз читав период владавине комунистичке партије. Ова суђења српској интелектуалној елити су имала за циљ разбијања евентуалног језгра опозиције и и важна су због тога што су на дужи период ослабила и српски универзитет и спречила стварање националне елите.

Зашто тзв. народне судове можемо ставити у концепт антисрпских судова: прво – обрачун са елитом једног народа и економском и интелктуалном, друго - уништавање најважнијег стуба српске државности, српске Цркве и њеног свештвенства, и оно што је најважније, све то је провучено кроз борбу против великосрпског хегемонизма и великосрпске буржоазије. Можемо ту видети и извесну паралелу између народних судова и хашког суда. Када повлачимо паралеле између два историјска процеса морамо бити веома пажљиви.

Народни судови 1945. су били обрачун нове власти са класним, политичким непријатељем али је све то имало један јасан политички предзнак у борби против српског национализма и политичким идеја која су произашла из српске политичке историје. Ту паралелу не можемо повући у правном смислу али је можемо у политичком.

Као што се тада 1945. судило појединцина па су оптужнице против њих коришћене у обрачуну са својим проитвницима и идејама, оцрњујући читаве институције (факултет) или покрета (Равногорси покрет) тако и данас одлуке хашких судија имају јаку политичку тежину у осуди српске политике, српске политичке и војне елите и српске државне идеје. Комунистичка партија је сматрала да све што не ваља у Краљевини Југославији је кривица српског руководства и да је управо српска политика и довела до слома 1941. и грађанског рата.

И данас чујемо исте оптужнице од стране хашког тужилаштва и сличне изразе налазимо у пресудама хашких судија.

Однос комунистичке власти према злочинима над Србима 1945-1989

Однос нове власти по питању страдања Срба је био утврђен и политиком Москве и идеологијом комунизма.

Тако је, на пример, Југославија у периоду 1944 -1948. испоручивала храну и муницију Албанији иако је она имала великог удела у догађајима на Косову и Метохији током рата. Чак је и потписано око 26 међудржавних уговора о монетарној и царинској унији иако је и сама комунистичка партија Албаније у свом програму била на позицији Призренске лиге и стварања „Велике Албаније“. Тако се прешло преко свега што је довело до прећуткивања о истини у српско-албанским односима.

Навео бих јоше један пример, наиме 5. октобра 1944, Броз је потписао споразум о сарадњи са Бугарским Отачественим Покретом о војној сарадњи и тиме поражену Бугарску увео у ред победничких сила иако су злочини бугарских фашиста бар у јужној и источној Србији итекако познати. Врхунац цинизма такве политике се десио на Бледу 30. јула 1947. када се Броз одрекао ратних репарација која је Бугарска била обавезна да плати на име одштете због разарања која је бугарска војска учинила. Наравно ниједан од бугарских злочина није дошао до суда било домаћих било иностраних а све то зарад идеолошке сарадње између две партије.

Истовремено је наша држава пропустила највећу шансу да се о злочинима над Србима јавно проговори- катсрофалан однос према ономе што се дешавало у Нирнбергу на суђењу нацистима. Није постојала никаква жеља да се земља укључи на некакав начин и да свет упозна са оним што се дешавало код нас.

Последица је свет данас незна истину, није чуо за Јасеновац и нема слику колика је била тешка антифашистичка борба српског народа. Комунистичка власт је намерно избегла денацификацију Хрвата, муслимана у Босни и Албанаца на Косову. Ваљда је то неким људима показало да злочини који су учињени за време рата могу проћи некажњено.

Од процеса у Загребу 1908. па до данашњег трибунала у Хагу, Србија има однос поражене стране. Никад нисмо успели да дамо прави одговор на овакве изазове у нашој прошлости.

Добар пример како се односити према злочинима који су се десили српском народу јесте јеврејски народ. После Другог светског рата, када су Јевреји увидели страшне размере холокауста, нису чекали да се неко други тиме позабави. Одмах су формирани институти холокауста и у самој држави Израел али и у свим већим државама света. Сама јеврејска држава је стала и новчано иза таквих пројеката потпомажући њихов настанак, финасирајући истраживања и документацију и дајући стипендије истраживачима. На тај начин једна озбиљна држава не заборавља своје пострадале и спречава да се то јеврејском народу икад понови.

Добар пример нам могу бити и Јермени који су прошле године лобирањем коначно успели да издејствују да свет увиди размере геноцида који се над њим десио.

На жалост, Срби нису успели да сачувају сећање на своје страдање, а чак не постоје и специјализоване институције који би се бавиле прикупљањем историјске грађе и докумената геноцида над Србима у 20. веку. Какав је наш однос показује и чињеница да се у Београду, главном граду Србије не налази ни један споменик који подсећа на оно кроз шта су Срби прошли у Јасеновцу током рата 1941-1945 и споменика који би подсећао на „Олују“ или „Бљесак“.

Изгледа да се нама због таквог односа може преписати она теза да онај који не учи на својим грешка мора да их понови.