Ово окупљање испод студеничког Распећа Господњег, које нам је символ српског заветног пута и најбољи показатељ вредности српске културе, показује нам источнике у које смо загледани. У овом новом рату за очување српског идентитета, рату који ће се водити много убојитијим оружјем од оружја класичног, млади православни Срби моралног борбеног духа из политике губитничке крећу у контранапад, јер - ништа није готово, тек почиње.

Помаже Бог, Харалампије!

Ево нас опет и опет у царској студеничкој лаври. Већ осам година заредом окупљају се млади Срби и Српкиње да се Богу помоле и да се договоре како свој народ и српске земље да спашавају од пропасти.

А пропаст нам је велика, драги мој Харалампије. Покретана притисцима и најбеднијим уценама америчке незнавене политике, сличне ако не и истоветне хитлеровској нацистичкој политици (о том продукту западно-европске културе 30-их и 40-их година прошлога века требало би нашироко да ти пишем), неколике земље подржаше цепање Косова и Метохије од Србије и признаше лажну независност Косова као истину и факат. Охола, горда и осиона политика САД и великог броја умируће Европске уније (коју породи западно-европска култура после Хитлера), прекрши све Божије и људске законе и правду. Али се Срби предати неће нити ће икада дати оно што је наше. Могу они да нам отимају, да нам краду, да убијају и пале, али нека знају да ће Косово и Метохија остати наше јер је било, јесте и биће - српско.

Ех, мој љубезни Харалампије, у протеклим деценијама мој народ убијаше, цркве и манастире српске спаљиваше, на стотине хиљада протераше са огњишта вековних, бомбе обогаћене отровима који хиљадама година трују и труле здравље мога рода бацаше где год стигоше, у свим српским земљама ситне бескичмене шићарџије на власт поставише, а оне Србе који су се борили да спрече трећи геноцид над српским народом у 20. веку и који се за српску земљу с леве стране Дрине изборише у тамнице вргоше (тек да знадеш, прва два геноцида над српским народом учини централна сила Западне Европе), и тако нам руке везаше, на ноге нам ланце ставише и дух нам српски гушише.

Мајка Отаџбина и све друге српске земље под окупацијом су. А непријатеља српског данас не видиш (ех, да нам је времена Лазаревог, па мач о мач па шта срећа јуначка додели), он се лукаво преобукао у разна одејанија, лукаво нам Цркву цепа, лукаво нам поглед замућује, лукаво нам наше по(е)унијаћене Србе за вође стављају да нам даље и даље кичму ломе.

А ми? Трпимо! Трпимо, шта друго! Уздамо се у Бога и у своје руке. Нико нам други, драги Харалампије, помоћи неће, до Бог и ми сами. Само да истрпимо с образом чистим, да се не предамо, а онда када дође време – даће Бог. Даће Бог снаге и окретности да Отачаство од лукавих и злих избавимо, да српске земље повратимо.

И ево, када је најтеже, када нам земљу цепају и када је над Србијом завладала потпуна деспотска тама, када зли дуси мисле да су нам кичму сломили, нешто се дешава у народу српском. У Студеници, у царској немањићкој лаври, чудне се ствари збивају. Из године у годину све је више младих Срба из свих крајева света који наспрам Доситејевог потрошачког човека (ако ми не верујеш а ти онда добрано проучи његов Живот и пркљученија), који воли само да се добро наједе, попије, пропутује са крхком вером у специфично нецрквени здрави разум, постављају човека литургијског живота. Неки делатници на пољу српске културе узеше 1847. као годину прекретницу, јер тада, између осталог, Вук Караџић издаде Нови Завјет, Ђура Даничић Рат за српски језик и правопис, а Владика Његош печата Горски вијенац.

Ето, мој љубезни пријатељу, и млади Срби, овог 2008. лета Господњег, наговештавају ти нову прекретницу у српској култури. Овде, где по правој теми Горског вијенца, ми показујемо литургијску заједницу Срба која се договара и која делатно решава најважнија питања опстанка свога рода колико је то у њеној тренутној моћи, ми не издајемо Нови Завет, већ литургијским животом га спроводимо у дело.

А када је о Даничићевом Рату за српски језик и правопис реч, овим писмом, Харалампије, млади Срби на почетку 21. века објављују рат – бој за српски језик и идентитет. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач! Тако и ми, које вера не успављује, већ оживљава и позива на благочестива дела, крећемо у бој за очување онога што нас чини Србима – крећемо у бој да српска реч о језику, правопису и писму, сада осмишљена Логосом, постане Слово о српском језику. Прође више од једног века а српски незнавени лингвисти и српски незнавени политичари, почев од Караџићевог ученика Даничића, не урадише скоро ништа да, с једне стране, у дело спроведу Вукову потпуно тачну мисао да су Срби народ три закона, да српским и само српским језиком говоре они који се служе новоштокавским говором, а да с друге стране, у корпус језика српског научно објасне и врате и староштокавски говор, који, на жалост, Вук није препознао као старију варијанту свог, српског језика.

Овде, у царској лаври, где се окупи велики број младих србиста, уздиже се молитва Светотројичном Богу да нам у овој праведној борби за Слово и Истину целомудрености и снаге дâ.

Драги мој, надам се да ниси помислио из прошлог, Ђурђевданског писма, када смо дали осврт на дела Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Светозара Марковића, Јована Скерлића и других, да православна српска омладина само критикује и одбацује, а ништа не узима за узор и пример. То је велика лаж, љубезни мој пријатељу, а у онима који тако причају препознај лукаве шићарџије.

Када је о Димитрију, Вуку, Светозару и Јовану реч, ми се разликујемо од комунистичких квазиинтелектуалаца јер им не прилазимо слепо и неразговетно, већ са свешћу да су они урадили много за српску културу, и добрих и лоших дела, а да ми у 21. веку имамо обавезу и право да оно што су добро чинили признамо и наследимо, а да оно што из идеолошких или недовољно учених разлога грешком одбацише да вратимо и придодамо српској баштини и да много озбиљније и у саборном духу организовано наставимо рад на пољу очувања српске културе.

Ово окупљање испод студеничког Распећа Господњег, које нам је символ српског заветног пута и најбољи показатељ вредности српске културе, показује нам источнике у које смо загледани. У овом новом рату за очување српског идентитета, рату који ће се водити много убојитијим оружјем од оружја класичног, млади православни Срби моралног борбеног духа из политике губитничке крећу у контранапад, јер - ништа није готово, тек почиње.

А о томе ћу ти детаљисати у неком од следећих писама,

Остај ми с Богом, драги пријатељу!

Твоји Срби

О Илиндану, у царској лаври манастиру Студеници, лета Господњег 2008.

Двери српске