Споља посматрано ова црква ни по чему не би била толико различита од других храмова у Србији. Али тек када у њу уђете схватите да се ради о јединственом православном храму. Лева половина осликана је у стилу руске православне уметности, а десна у српском православном духу. А ова два својеврсна православна стила спајају се у царским дверима.

Одговор на тајну ове цркве не лежи у њој; тек када изађете из ње и загледате се у надгробне споменике открићете да је управо на том месту, дубоко у прелепом делу Србије, далеком од сваке цивилизације и проналазака, у предивној Богом даној природи, у времену Српско-турских ратова 1876. године погинуо и првобитно био сахрањен руски гроф Николај Рајевски (познат свима нама као гроф Вронски из Ане Карењине). На месту где је тело Рајевског било првобитно похрањено у земљу подигнута је црква која и до дана данашњег сведочи не само о духовним, не само о културолошким и не само о цивилизацијским везама руског и српског народа.

Свакако, руско-српске везе не почињу од 19. века. Много столећа пре тога, сада већ пре више од осам векова један српски монах, син великог жупана Стефана Немање, потоњег монаха Симеона – Свети Сава, написао је Законоправило, у складу са Божјим заповестима књигу црквених и народних закона. Кормчаја књига или Законоправило, састављено 1219. године руком Светог Саве, представља почетни узор словенским православним номоканонима. Ваљда су због тога, али не само због тога, Свети Сава и Свети Симеон, син и отац, принц и цар, у природној величини фрескописани на зиду цркве Архангелског сабора у Кремљу средином 16. века.

Покушавајући да се својој многољуднијој православној словенској браћи по крви бар мало одужи када их је у другој деценији 20. века снашла црвена куга комунизма, Србија је безрезервно отворила своје двери и раширила своје руке за десетине хиљада руских емиграната који, свакако, нису остали без трага у српској култури, медицини, техници и друштву.

Тај паклени 20. век и у руском и српском народу остаће запамћен као век страдања, братоубилаштва, однарођавања, век комунистичке тираније, губљења и поновног проналажења нашег духовног идентитета – Православља.

Србија ће, поред тога, 20. век памтити и по томе што је на његовом крају, 1999. године, Србију бомбардовало 19 земаља НАТО-пакта. На хиљаде жена, деце, српских бораца је тада погинуло. Али, мој српски народ, драга моја руска браћо, и данас гине од последица бомби са осиромашеним уранијумом које су 1999. бацане на мој народ.

Србија је, нажалост, тада била сама, а помоћи ниоткуд.

Стварање Двери

Те 1999. године, само два месеца пре почетка бомбардовања Србије, на Филолошком факултету у Београду троје студената покреће национално гласило студената србистике, као прво универзитетско православно-национално гласило после Другог светског рата. И као што је био случај са Русијом, и у Србији је у времену комунистичке диктатуре све што је било православно и национално било протеривано и обезвређивано. Двери српске биле су одговор студената на тако болесно стање у српском друштву, али уједно и покушај да се изгради један православно-национални филтер кроз кога бисмо преиспитали све вредности како српског тако и светског друштва.

Убрзо је и настало удружење Српски сабор Двери, назвао бих га првом правом невладином али патриотском организацијом у Србији. Србија, нажалост, није довољно јака као Русија да се избори и забрани рад великом броју такозваних невладиних организација које уствари представљају експозитуре страних обавештајних служби. Велики број њих, под плаштом борбе за људска и мањинска права, разбијају и деморалишу српски народ. Њихов притисак, потпомогнут великим бројем медија, био је толико јак да су, рецимо, успели да обезвреде и драстично смање поверење народа у српску војску која се храбро борила против НАТО-пакта.

У тој и такво Србији, само привидно независној а суштински окупираној, рад нашег национаног удружења био је врло отежан. Али, Бог прегаоцу пружа махове: успели смо да за девет година постојања од једне мале студентске организације постанемо најактивнија, најмногољуднија и најбоље организована национална организација слободних људи.

Шта смо урадили до сада

За ових девет година урадили смо:

1. 36 бројева Двери српских, часописа за националну културу и друштвена питања. У тим бројевима обрадили смо све битне темеље српског идентитета, између осталих и два темата посвећана свима вама добро познатим српским духовницима 20. века: оцу Јустину Ћелијском и Светом Владики Николају Велимировићу. Поред њих, посебно смо поносни што смо урадили и зборника посвећене двојици великана руске и светске књижевности: Фјодору Михајловичу Достојевском и Александру Исаијевича Солжењицину, за чијим постављеним питањима и понуђеним одговорима на тајну света и тајну човека и до дана данашњег трага васцели православни и не само православни живаљ.

2. Идејни смо творци и организатор осам свесрпских сабора православне омладине, на којима окупљамо више од 50 националних српских удружења у својеврсну Српску мрежу. Српска мрежа, чији смо координатор, представља до сада најозбиљнију асоцијацију српских нестраначких удружења из свих српских крајева: Србије, Републике Српске и Црне Горе, али и Расејања.

3. Имамо подружнице у свим великим градовима Србије. Свакодневно наши чланови пролазе кроз разне организационе обуке да би у времену у којем живе на најбољи начин показали шта знају и како умеју да се боре за своју земљу.

4. Организовали смо преко 300 трибина православно-националне тематике које су чули на десетине хиљада људи.

5. Организујемо хуманитарне акције за пострадали српски народ на Косову и Метохији. За прошлу годину добили смо и награду за најхуманију акцију године трудећи се да обезбедимо храну за народне кухиње Србима на Косову и Метохији.

6. Идејни смо творци и оснивачи Покрета за живот, прве Pro-life организације у Србији, у којој се годишње изврши преко 200.000 абортуса. За земљу која има око 8 милиона људи тај проценат је огроман. Снимили смо 5 спотова (које ћете сада видети), обилазимо основне и средње школе и факултете и младим људима причамо о култури живота, о светињи живота, о лепоти детета у пренаталном периоду, о лепоти која ће спасити свет ако ми спасимо лепоту и све то на један врло модеран, младим људима прилагодљив начин. И не само то: у школама проналазимо и обучавамо младе активисте Покрета који ће сутра својим вршњацима причати праву причу.

7. Имамо своју ТВ продукцију. До сада смо снимили преко 40 емисија на разне актуелне друштвене теме.

8. Организовали смо масовно народно окупљање дан пре срамног и у међународном праву неутемељеног проглашења независности Косова и Метохије, потпомогнутог од стране САД и Европске Уније. И тада смо, али и сада истичемо посебну захвалност Руској Федерацији и руском председнику Владимиру Путину за принципијелну и храбру подршку у очувању међународног права.

Будуће активности

У кратким цртама навео сам неке од најважнијих активности нашег удружења. Битно је истаћи да за све ове ативности скоро никада нисмо добили озбиљну подршку српске владе. Молим вас да схватите да се наша српска позиција православно-националне организације у, како сам већ навео, медијски окупираној Србији у многоме разликује од ваших руских могућности активности које су подржане од стране руске власти. Једину подршку коју је наше удружење до сада добило јесте подршка од стране Српске Православне Цркве, можда једине неокупиране институције у српском народу.

Претпостављам да сте упознати са активностима од стране америчко-британских тајних служби организованих квазинародних организација Отпор у Србији (који је само од америчке тајне службе ЦИА добио преко 2.000.000 долара за активности у Србији) и Кмара у Грузији. Њихов главни задатак јесте да прављењем грађанских протеста и окупљањем и активирањем младих људи раде на разбијању државног система и спремању за државну револуцију преко које би америчко-британски интереси били остварени. После деценијског искуства постали смо свесни да једино стварањем правих патриотских нестраначких удружења рад оваквих удружења као што је био Отпор у Србији може бити спречен.

Српски сабор Двери своје будуће активности види у том правцу: у стварању врло снажне, културолошки и друштвено активне националне организације слободних људи која ће, с једне стране, просвећивати свој народ путем часописа, ТВ емисија, трибина и разних пројеката, а с друге стране представљати унутрашњу одбрану српског православног народа. Та унутрашња одбрана мора бити толико јака да увек мора функционисати без обзира на странку која ће доћи на власт у Србији, она мора да буде толико јака да контролише и диктира услове понашања на политичкој сцени Србије. Снага те унутрашње одбране почиваће на нестраначком народном окупљању најумнијих православно-национално опредељених људи који, убеђени смо, представљају темељ националне и државне сигурности и снаге. Рекао сам, између осталог, да је Србија 1999. године, у времену бесомучног бомбардовања од стране НАТО-пакта, била сама, а да помоћи није било ниоткуд.

Сада, девет година после бомбардовања, Србији помоћ стиже од вас, од Руске Федерацие која је у протеклом периоду успела да се извуче из озбиљне државне и економске кризе. Питање Косова и Метохије није само унутарсрпски проблем – Косово и Метохија представљају испит зрелости и памети светске цивилизације, испит који ће показати да ли у свету постоје и да ли се поштују међународни закони и право.

Свестан сам да интереси великих сила најчешће одређују судбине малих народа. Али исто тако знам да руско-српски односи у многоме превазилазе границе простих интереса. Вера и љубав управо настају тамо где престаје логика и рационалистичко мишљење. Можда је исто тако размишљао и Александар Исаијевич Солжењицин када је пре више деценија у својеручно написаној посвети једне своје књиге, упућене познатом српском духовнику оцу Јустину Поповићу, између осталог написао: „За будуће јединство наша два православна народа“!

Спасиба!

Изговорено 21. фебруара 2008. године на Сабору руске омладине у Поклоничком центру Руске православне цркве у Москви