Однос Цркве и друштвено политичког уређења у коме живе чланови Цркве је од велике важности и за Цркву, али и за државу као носиоца конкретног политичког система. У том односу кроз историју, од почетка Хришћанства до данас, уочавамо да је држава доживела много веће промене у свом унутрашњем устројству од Цркве. Суштинска разлика између Цркве и државе је одувек била у томе што је у основи сваке државе била увек нека идеологија, која државу затвара у границе овог света. Циљеви државе су детерминисани самом њеном природом, будући да је она наслеђена творевина која постоји и има смисла превасходно у оквирима овоземаљске стварности. С друге стране, Црква је свој најдубљи идентитет нашла у Личности Господа Исуса Христа који је Својим доласком у овај свет (рођењем које није било по законима овог света – законима греха и трулежности), животом (који је био непрестано надилажење закона ограничене људске природе и свих односа које она диктира), као и Његовим Васкрсењем (које ослобађа сваког човека појединачно и цео свет од трулежности и смрти као последњег непријатеља постојања у свету) донео искуство новог вечног живота, уводећи човека у онтолошку заједницу са Њим.

Строго узевши, смрт, трулежност, па и грех јесу нешто што се неизбежно подразумева у организацији државног живота. Држава је циљ ка коме је све усмерено, а сва средства која воде ка остварењу тог циља су оправдана. Познат је став једног од најпознатијих теоретичара државе – Макијавелија да циљ оправдава средства. Црква, пак, у првом плану, нема идеју царства овог света, него у средишту свог интересовања и живота има реалност новог живота у Христу заснованог на Његовој победи над смрћу. За Цркву је карактеристична непрестана борба са стихијама овога света, са свим оним што човека и свет удаљује од циља који је Христос завештао Својим ученицима – да овај свет постане Црква.

У свом историјском ходу Црква се стално налази пред двема опасностима: да побегне од света и да постане равнодушна према његовим проблемима или да се утопи у проблеме света, да се посветовњачи. Будући под сталним притиском историјских догађаја, Црква не би требало да чини компромис са светом, пошто је то може одвести поистовећењу са њим. У том смислу треба схватити значај Христових речи: Ви сте со земљи (Мт 5,13) и ви сте свјетлост свијету (Мт 5,14). Ако Хришћанство изгуби ту димензију, онда није само оно на губитку, будући да ће га људи презрети и погазити, него је на губитку и свет, јер неће имати чиме да се осоли и просветли. Стога, Црква не само из страха да буде презрена и одбачена од људи, него и због наде света треба да буде отворена према свету. Црква не сме презрети свет, нити избегавати историјску стварност, не сме се затварати у неки свој гето и препуштати вернике стихији светских збивања.

У својој мисији у свету, међутим, Црква никада не треба да заборави да она, по свом суштинском одређењу и назначењу, ни по чему није слична ниједној заједници у историји, јер иако је у свету није од света. Историјски гледано, Црква је од почетка настојала да избегне све замке и искушења историјског поистовећења са било којим друштвено-политичким системом. Православна Црква је уложила много исповедничког труда у очување Христовог сведочења о врло јасном разграничењу Цркве од државе, (подајте ћесарево ћесару а Божије Богу - Мт 22, 21). Она је увек живела и сведочила истину да Господ Христос није дошао да установи земаљско царство Израиљево, него Царство Божије. Сетимо се да на Пилатово питање, да ли је Христос цар, Господ одговара: Царство моје није од овога свијета (Јн 18, 36). Будући да Господ Христос у остварењу идеје Небеског Царства не наступа као револуционар, Он заповеда Петру да стави нож у корице (Јн 18, 11). Стога, теологија револуције, која је у прошлом веку била популарна нарочито код римокатолика у латинској Америци, није никада имала утемељење ни у библијској традицији, нити у аутентичном предању Цркве, онако како га живи и познаје православна Црква.

Апостол Павле детаљно образлаже Христово учење о земаљској власти говорећи: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене, јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње. Јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога који зло чини (Римљ. 13, 3-4). Тумачећи ове речи, отац Јустин Поповић говори о власти као «регулатору и одржаваоцу богоданог и божанског поретка у свету. Властима се треба покоравати док су слуге Божије, страх злим делима, а не добрим. Но када су страх добрим делима, када гоне Божије добро, онда им се не треба покоравати, нити их слушати». Јер и Апостол пред јудејским синедрионом рече: Богу се треба покоравати већма него људима (Дап. 5, 29).

Међутим, како ћемо препознати која је власт од Бога, а која је у служби зла – против Бога? По плодовима њиховим познаћете их (Мт 7, 16; 7, 20). «Тако ми хришћани – говори отац Јустин – знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом». Насиљу владара који иступа против Бога, по речима аве Јустина, «Црква се мора супротставити! Не ради ли тако, зар је Црква? Правдати се притом такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено чинити издајство Бога и Цркве». Овакав однос хришћана према власти био је нарочито наглашен у првим вековима у доба гоњења и страдања (до Миланског едикта 313. године).

Православни хришћани су у том првом периоду развоја Хришћанства заступали идеју да они имају други систем отаџбине, како је говорио Ориген. Свака земаљска држава им је била подједнако блиска и далека. У посланици Диогнету стоји да сваку земаљску власт доживљавају као своју, а да у исто време ни једној не припадају до краја. У том првом периоду историје Цркве, свет није лако прихватао Господа Христа, ни Хришћанство као ново учење. И не само да Христос није прихваћен (Својима дође и своји Га не примише – Јн 1, 12), него и сви они који су му следовали били су прогоњени. Христос је унапред наговестио Својим ученицима да ће бити гоњени: Ако су мене гонили, гониће и вас и сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени. Међутим, поред тога што је у првим вековима Хришћанства Црква била прогоњена, она није подлегла искушењу идентификације са светом, а први хришћани су имали осећање да се, иако пребивају у овом свету, налазе изван своје постојбине. Апостол Павле у Посланици Филипљанима говори да овде немамо постојан град, него је наше живљење на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (3, 20).

Из претходно реченог не треба изводити закључак да је однос Цркве према свету у првим вековима Хришћанства био негативан, јер то не би било у духу речи које је Господ Христос изговорио у Својој првосвештеничкој молитви: Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од злога (Јн 17, 15). Иако, Христови ученици, као и сви истински хришћани нису од свијета (17, 16), јер су у Крштењу призвани и рођени одозго, Господ их шаље у свет да у свему следујући Њему, преобразе свет, како би свет превазишао унутарњу подељеност и задобио јединство: да сви буду једно (17, 21), тј. да свет верујући онима које је Син послао задобије по благодати јединство које Света Тројица има по природи.

Поред опасности удаљавања и одбацивања света, постоји, како се то кроз историју Цркве и света да јасно уочити, и друга опасност, свакако не мања, опасност поистовећења Цркве са светом. Када је са Константином Великим Црква добила правни идентитет у свету, а њени чланови законски статус, нове историјске околности су је довеле у опасност да заборави своје есхатолошко назначење и да се изгуби у историјским токовима државничких и светских послова. Као реакција на новонастало стање јавља се монаштво које је аскетским и отшелничким начином живота, који је подразумевао и физичко удаљавање од света, изнова подсећало Цркву нa смисао њене мисије у свету, да свет упути ка његовом коначном назначењу, које није у њему самом, него у њeговом јединству са Богом. Везивање монаха за пустињу значило је, поред осталог, и ослобађање од свих достојанстава, чак и црквених. Међутим, због указаних потреба у црквеном животу, монаси су, нарочито од 5. века, позивани да се укључе у матицу живота Цркве, да преузму епископска звања и сву одговорност за судбину хришћана у свету.

Монаштво, које својим сведочењем подсећа Цркву да није од овог света и да нема будући Град овде, кључни је елеменат живота Цркве, онај дар који очувава њено пророчко дејство. Епископско служење се састоји у томе да епископ, будући да непрекидно служи у свету, живо осећа проблеме светa, преузима велику одговорност за судбину верног народа. Међутим, ова брига не сме да задобије размере утопијског Хришћанства, с једне стране, али ни потпуно секуларизоване организације црквеног живота, с друге стране, тј. да доведе до стварања тзв. Божије државе на земљи, чему као пример служи Августинова концепција хришћанске државе (De civitate Dei). Парадоксално је да је Црква на Западу до те мере увучена у светске послове да се поистоветила са светом и подлегла искушењу стварања земаљске државе. Тертулијаново схватање о незаинтересованости хришћана за светске послове потпуно је потиснуто и управо је изгубило свој смисао на Западу, где је и настало. Његове речи: «Ништа нам није тако туђе као државни послови» не могу се довести ни у какву везу са потоњом секуларизацијом западне Цркве. Апсурд историјског развоја монаштва на Западу је управо у томе што је оно заборавило своје првобитно назначење и толико се посветовњачило да је постало стуб једне моћне светске државе.

Искуство римокатоличке цркве је показало да је живот Цркве у историји, уколико се заборави њена есхатолошка природа, у великој опасности да изгуби своје крајње назначење и да постане саблазан за оне који траже њен неизмењиви, независан од историјских околности, темељ постојања. Као реакција на саблазан папоцезаризма на Западу се јавио протестантизам Мартина Лутера и његових следбеника који су покушали да се врате изворном хришћанском животу Цркве, одбацујући живот и предање, позивајући се на изворно Хришћанство засведочено у Светом Писму. Протестантска начела: solla fide, solla scriptura и solla gratia (само вера, само Писмо, само благодат) су Цркву на Западу удаљили од њеног исконског порекла и садржаја, уместо да су је приближили њеним изворима, евхаристијском доживљају света и човека који је био својствен раном Хришћанству. Протестантизам, нарочито његове либералне варијанте, због њему тако својственог активизма, је градећи своју позицију у свету ушао у све поре друштвеног живота на Западу. Не без основа, Макс Вебер је тврдио да је протестантски морал и уопште однос према стварности у великој мери био покретач индустријског и технолошког развоја и да је допринео настанку и развоју капитализма на Западу.

На Истоку је Црква, задржавши свој евхаристијски карактер, наглашено живела есхатолошку димензију свог постојања, не заборављајући притом на историју, на време и потребе верних у историји. Она није игнорисала државу, него је напротив, уложила много напора да и државу што више укључи у бригу за њене поданике, не само као чланове друштва, него и као верне. У византијском периоду Црква настоји да оствари један модус живота који је познат као систем симфоније – сагласја државе и Цркве. Прву формулацију система сагласја изнео је православни ромејски цар Јустинијан у уводу Шесте новеле његовог кодекса, рекавши да је Бог дао човечанству кроз Цркву два велика дара свештенство и царство. Начело симфоније, по речима св. Николаја Кавасиле, значи да су «и цареви и свештеници истим јелејем (помазања) посвећени заједничком делу и Богу, да не живе за себе саме, него за Бога и заједницу за коју су постављени». Теолошка равнотежа на врху народног организма исказана у двоглавом орлу са круном, не сме бити нарушена. Свако нарушавање те равнотеже у корист једне власти значило је увек, кроз историју, несрећу за обе власти и доносило је народно страдање. Цар стоји између свештенства и народа, штитећи веру, с једне стране, и верни народ, с друге стране. Његова снага јесте у верности Богу, а снага повереног му царства јесте у једнодушно исказаном поверењу њему као помазанику Божијем.