У периоду када се Црква јако приближила држави, пoстојала је oпасност да служење као њен метод буде замењено господарењем, на што je унапред упозорио Господ Христос када је саветовао своје ученике како да се односе према другима: Цареви народа господаре над њима… али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи и старјешина као слуга (Лк 22, 25 и 26). Нарушавање равнотеже у односима између Цркве и државе се кроз средњевековну историју манифестовало или као цезаропапизам – када владар иде толико далеко да прописује догме Цркви (као у време иконоборства на Истоку Лав III Исавријанац) – или као папоцезаризам, када патријарх хоће да буде и цезар, тј. да одлучује и о свим питањима земаљске власти. У историји Византије било је више покушаја да се наруши симфонија између државе и Цркве, али сви ти покушаји су дело појединаца а не установа, и били су изузеци, а не редовна и трајна стања. Елени Арвелер истиче да су у Византији цар и патријарх били упућени на међусобну сарадњу, јер «цар је као хришћанин подређен патријарху, а патријарх, као поданик државе подређен цару». Поред овог законско-правног односа, од суштинског значаја је њихова онтолошка повезаност која се огледа у благодатним даровима које они задобијају као чланови Цркве, патријарх – хиротонијом, а цар поновним миропомазањем. Миропомазани цар и хиротонисани свештеник, по речима епископа Данила (Крстића) «су издвојени од других верника само функционално, унутар општег свештенства и опште царствености верних».

Слабљење унутарњих веза између хришћанскин народа на Истоку, чак и њихова међусобна сучељавања на бојном пољу, чему је свакако био узрок слабљење хришћанске самосвести, је имало за крајњи резултат долазак страних завојевача, губитак хришћанских држава, а тиме и губитак достојанства хришћана у свету. Успостављање отоманске власти на Балкану и монголске најезде на Русију су нанели тежак ударац не само државном устројству Византије, Русије и православним земљама на Балкану, него су и Цркву довели у ситуацију да свецело преузме бригу о животу хришћана, а када је ојачала да преузме и извесне ингеренције државне власти. Патријарси добијају улогу етнарха, народних вођа, не би ли некако надоместили одсуство матичне државе и њене власти. То време страдања, време у коме су живи завидели мртвима, време поруге и срамоте је оставило дубок траг у свести хришћана. Међутим, током векова ропства није угашена идеја враћања државотворности као најважнијем и незамењивом начелу организације народног живота у свету. Ослобађањем од завојевача успоставља се изнова начело симфоније црквене и државне власти. То најбоље у нашој историји показују Први и Други српски устанак у којима је обновљена српска државност на начелима Косовског Завета (земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека). Овај завет уствари није ништа друго, него на други начин исказане Христове рачи: Иштите најприје Царство Божије и правду његову и све остало ће вам се придодати (Мт 6, 33). Управо ово непрестано искање Царства Божијег јесте коректор за исправљање могућег несагласја између државне и духовне власти.

Косовски завет носи опредељење за Царство Божије, али и јасну поруку, која следи из историјског догађаја Боја на Косову, да се оно не може задобити пасивно, без борбе. У Косовском завету јесте пре свега наш залог верности Христу и Царству Небеском мада је, и то треба посебно нагласити, уједно и залог обнове царства земаљског. Да је којим слућајем Цар Лазар хтео сачува свој живот тј. да претпостави земаљско небеском, односно привремено вечном, тада не само да би изгубио Небеско Царство, него би поред небеског изгубио и земаљско и Срби би се «утопили у арабијском мору». Косовски завет јесте завет чувања и обнове свести о небеском призвању нашем, и у исто време, отаџбински завет којим је обновљена државотворна свест наша. О том двоједином завету, о љубави према небеској и земаљској отаџбини говорио је, у апокалиптичким временима за руски народ, тако снажно св. Јован Кронштатски: «Љуби земаљску отаџбину… Она те је васпитала, уздигла, указала ти пажњу и свиме те опскрбљује, али још више љуби небеску отаџбину… она је неупоредиво драгоценија од земаљске, јер је света и праведна, непропадљива. Та небеска отаџбина стечена је за тебе драгоценом крвљу Сина Божијега».

И у наше време однос православних хришћана према држави (подајте ћесарево ћесару а Божије Богу) остаје непромењив, какав је био од самог почетка Хришћанства и никако не би смео да се редукује на «позицију дуалистичког супротстављања два царства». То би, по речима Татјане Горичеве, водило не само политичкој равнодушности, него и политичком слепилу. Одатле, до преступа против Истине Хришћанства није далеко. Тако су неки конзервативни протестантски кругови «разрадивши своју теорију о два царства постали слуге хитлеровског режима, јер су презирали сваку политику». Одбацујући било какав фатализам, православни хришћани свој однос према сопственој држави, али и према свакој другој држави, граде превасходно уносећи у њу свој еклисијални идентитет, који су задобили и непрестно изнова задобијају у светотајинском животу.

У дијалогу православних са истоверним народима никако не би требало да се појави и најмањи траг националне искључивости, јер у Христу Исусу нема ни Јелина ни Јудејца, ни варварина ни Скита (Кол. 3, 11). Другог, односно ближњег по вери, је неопходно прихватити као равноправног члана у истом телу Цркве и видети га као светог. О томе говори Апостол Павле: А око не може рећи руци: Ниси ми потребна или опет глава ногама: Нисте ми потребне (1. Кор. 12, 21). Исто тако, у дијалогу са инославнима, православнима не може бити својствена ксенофобија, јер уколико је наш идентитет посведочен нашим животом у Цркви, онда не постоји никакав страх од света, од сусрета са онима који су другачији од нас, по вери, идеологији, култури. Такав страх је од почетка био несвојствен првим хришћанима, јер да су Апостоли имали тај страх они никада не би кренули у своју мисију у свету, не би задобили свет и испунили речи Христове: идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа (Мт 28, 19).

У свом односу према савременом западном друштву које се удаљило од својих хришћанских корена, друштву које је утемељено на секуларним вредностима, на потрошачком менталитету, окренуто духу мамона овог света, православни хришћани не могу а да не сведоче свој еклисијални идентитет и хришћанску самосвест. Прихватање технолошких и техничких достигнућа је неминовност савременог живљења, али неминовност није и прихватање новог система вредности који се везује за технолошко преимућство. Нове околности савременог живљења захтевају нове напоре у сведочењу истине Православља. То сведочење не треба да буде само речју него целокупним животом, не дијалектиком него онтологијом, не само рациом него целим својим бићем. То је сведочење новог живота који није у сфери индустријског и економског прогреса него есхатолошког доживљаја света. То је евхаристијско сведочење истинског човека, а не натчовека технолошког прогреса, хришћанског служења а не воље за моћ, саборне личности а не усамљене индивидуе, слободе а не нужности, љубави а не интереса (профита).

Реалност световне државе и секуларизованог друштва су чиниоци који утичу на свест православних хришћана до те мере да се они неретко осећају као потпуни странци у овом свету. Међутим, удаљавање од историјских токова је увек доносило најгоре плодове када је било у сенци заборава човекових потреба као социјалног бића. Треба још једном нагласити да је негативан став према историји осујећен самим догађајем Оваплоћења Сина Божијег који је ушао у матицу нашег живота да би узео на себе проблеме света и историје. Стога се пред православну Цркву поставља као императив да у односу према свету буде светлост свету, а онима који су другачији, људима и народима који су заокупљени земаљским стварима, да буде благовесник новог и вечног живота.

Однос православних хришћана према историјској реалности исказан је у тексту Треће свеправославне предсаборске конференције, одржане 1986. године: «Ми православни хришћани баш зато што нам је доступан смисао спасења, морамо ублажити болест, несрећу, тескобу; зато што нам је доступно искуство мира не можемо бити равнодушни према његовом одсуству у савременом друштву; зато што смо уживали правду Божију боримо се за потпунију правду у свету и нестајање сваког угњетавања; будући да сваког дана искуствујемо божанску благост, боримо се против сваког фанатизма и нетрпељивости међу људима и народима; зато што непрестано објављујемо Оваплоћење Бога и обожење човека, бранимо људска права свих људи и свих народа; због тога што проживљавамо божански дар слободе захваљујући искупитељском делу Христовом можемо потпуније објавити њену универзалну вредност за сваког човека и сваки народ; зато што, нахрањени Телом и Крвљу Господа у Светој евхаристији, осећамо потребу да поделимо дарове Божије са нашом браћом, боље разумемо глад и оскудицу и боримо се да оне нестану; будући да чекамо нову земљу и ново небо где ће владати апсолутна правда, боримо се hic et nunc за препород и обнову човека и друштва».

Када је реч о нама Србима, треба нагласити да залог обнове друштва претпоставља обнову њених чланова новим животом у Цркви, оног истог живота којим су живели наши славни преци, који су стварали српску свештену историју. Први услов повратка државном достојанству јесте враћање заборављеном светотајинском царском достојанству, које се задобија у Крштењу у коме исповедамо Христа за Бога и Цара. Обновом овог достојанства сваке личности у Цркви, Крштењем и Причешћем, стичу се основи за обнову и оног другог по вредности – достојанства у свету. Испуњавајући вечни завет са Богом, бићемо спремни да испунимо наш отаџбински завет, предат нам од Стефана Немање, преко Цара Лазара и обновљен од Карађорђа. Православно родољубље сједињује верност Богу и љубав према ближњима.