Године 1918. Срби су пробили Солунски фронт и, као бујица, полетели у загрљај „неослобођеној“ браћи Хрватима и Словенцима, да их „ослободе“. Хрвате и Словенце нико није питао да ли желе да их Срби, ти подли „Бизантинци“, који, крлежијански речено, базде „по бијелом луку и покваренлуку“, од било чега ослобађају. Хрвати и Словенци су, углавном (осим појединих занесењака) волели цара Фрању и Хабзбурге, а Беч им је био све… Нарочито Хрвати, који су, некад, углавном били православни Срби, па су, с променом вере, мењали и нацију (што је непобитно доказао др Никола Жутић, историчар, у својој књизи „Срби римокатолици, тзв. Хрвати“ (Београд, 2006). За њих је улазак победничких Срба у Загреб био шок и саблазан, ужас над ужасима, ударац „тисућлетној повијести“ везаној за папу у Риму и цесара у Бечу.

Пошто, у датом тренутку, нису могли да се боре оружјем, решили су да чекају. Миц по миц, мало по мало: Трумбић и Супило прво, па онда Стјепан Радић и Влатко Мачек, и на крају, Анте Павелић; и, после краја, кад Јасеновац прождере на стотине хиљада живих, Јожек Броз из Кумровца, који ће Србима пустити крв у послератним репресијама, на Сремском фронту, Голом отоку… И који ће одгајити многе јаничаре, спремне да се одрекну себе и свога, само да би владало „братство-јединство“. А уз Броза витезови Павелићеви, који се претварају у партизане (стриц Стипе Месића, усташа под Стаљинградом, постаје Титов партизан, па онда „ослобађа“ Чачак 1944. године). Па онда Фрањо Туђман, који, иако поносан на то што му жена „није ни Српкиња ни Жидовка“, добија све симпатије клинтоновске Америке и великог броја америчких Јевреја (и они заборављају Јасеновац), и остварује „тисућлетни сан“ Хрвата – побада шаховницу на книнску тврђаву 1995. године.
А све је почело 1918, кад су Срби полетели у загрљај Хрватима.

II

Кроатологија, наука у настајању, насушно нам је потребна. Јер, хрватска национална идеја, која је србофобија, остварује се на наше очи. „Пасмина славосербска“ (израз Анте Старчевића) протерана је из негдашње Троједнице, а што је остало, остало је да скапа, старо и немоћно и без посла. Црна Гора постаје „Црвена Хрватска“, а ђукановићевци мрзе Србе више од туђмановаца. Око је бачено и на Војводину, коју кроатотајкуни кроатизују, уз помоћ „србских“ тајкуна, који им намештају послове. Европска Унија помаже кроатотајкуну, моћнику који има трговачку мрежу IDEA, да премрежи Србију својим трговинама.

Др Иво Пилар (под псеудонимом Сидланд), чија је књига о „јужнославенском питању“ изашла у хабсбуршком Бечу крајем I светског рата, и у Павелићевом Загребу, средином II светског рата, указао је свим србофобима да је главни извор опасности од Срба у њиховој Цркви и култу Светог Саве. Извесни „православни глобалисти“ у СПЦ су то схватили, и упорно раде на „разсветосављењу“ србског народа, и његовој „космополитизацији“ (фанариотизацији?) Мало-мало, па неки, од Фондације Конрад Аденауер финансиран скуп, на коме се скупа моле православци, католици, протестанти, муслимани, а у име „толеранције“ и „суживота“. Иначе, Конрад Аденауер, по коме демократски фонд носи име па из Немачке стижу парице на рачун домаћих „десветосавизованих“ теолога и учењака, био је Хитлеров градоначелник Келна, а затим, са папиним и америчким благословом, после II светског рата, „хришћански демократа“, отац Западне Немачке.

Дакле, Хрватима је кренуло.

Док су, у пролеће 2008, Србима отимали Косово, Џорџ Буш је поздрављао Загреб са усхићењем унука славног деде, Прескота Буша, Рокфелеровог банкара преко кога је финансиран Хитлер (о томе читати студију Ентонија Сатона: „Вол Стрит и успон Хитлера“). А где је Буш, ту су и одушевљени грађани Аграма, који су се одушевљавали и 1941, када су плавокоси Европљани, предвођени црнокосим бркицом из суседне и миле им Аустрије, победнички ушли у Аграм, засути цвећем (тако је почело ослобођење од „пасмине славосербске“, зване „накот за сјекиру“).

Дакле, кроатологију на школе и универзитете у Србији, да би смо знали шта нам се спрема. Јер, спрема нам се оно што нам Хрвати МИСЛЕ. И то не кајкавци и чакавци, него они чији су преци, во времја оно (Пилипендино, дакако), примили „царску виру“ папину, да „презиме“, па остали у њој и на прољеће, и тако све до данас. Они који мрзећи Србе, мрзе Србина у себи…

III

Наравно, ово што пишем, само су пусти снови. Ништа од кроатологије. Јер, србски интелектуалци су пред Хрватима увек осећали комплекс ниже вредности. И никад нису слушали мудре међу собом, него су се поводили за будућњацима – смушењацима.

Човек који је први уочио и оценио Анте Старчевића, Павелићевог духовног оца, био је Јован Стерија Поповић. Чим га је прочитао, захвалио му је, и рекао да је то довољно, па да се заувек напусте сањарске идеје о „уједињењу Јужних Словена“. Али, Стерију нико није слушао. Стерија је био превише Грк да би био добар Србин. И његова уразумљења слаткоумним Србима бејаху грка. Грки Грк Стерија није услишан.

Али је зато услишан Јован Скерлић, коме је Анте Старчевић био једна симпатична луда, што Србе коље на хартији, но, у суштини, не мисли тако како пише. Скерлић је Србе убеђивао да их Хрвати воле, и да ће старчевићевска „сјекира“ остати папирната.

Тридесет година после Скерлићевих оптимистичких речи основан је логор Јасеновац. И не само он. Зато не верујем у оснивање кроатолошких катедри широм србских земаља.

Упркос свему, дајем скроман прилог ненасталој науци.

IV

Пред нама су три песме неправедно заборављеног хрватског песника Ивана Тртња.

Једна је настала 1916. године, када је војска Хабзбурга освојила Ловћен. Њен наслов је „Освојитељу Ловћена, ген. војсковођи др Стјепану пл. Саркотићу“, и објављена је 13/26 маја 1916, у листу „праваша“ (старчевићеваца), „Хрватска“. За заборавне: Стјепан Саркотић, с титулом „фон Ловћен“ био је вођа „Вражје дивизије“, састављене углавном од Хрвата и Мађара, која је 1914. у Мачви починила невиђене злочине. Касније је Саркотић гувернер Босне и Херцеговине и окупатор – заповедник Црне Горе. У Црној Гори је такође завео терор. На Цетињу су, на „хрватском језику“, излазиле „Цетињске новине“, а под Саркотићем је срушена Његошева капела на Ловћену. (Подвиг ће поновити Титови Црногорци, седамдесетих година XX века: капела ће бити срушена да на њено место дође маузолеј који је Саркотићев земљак, Иван Мештровић, даривао Титовом Монтенегру). Саркотић се „прославио“ и гушењем устанка морнара у Боки 1918. године. Ангажовао се и политички: на састанку генерала Фрање Јосифа у Сарајеву 1917. разматрало се припајање Црне Горе Босни и Херцеговини, а Србије Аустрији, да би 1918. свим силама радио против настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тврдећи да Срби и Хрвати нису један народ.

Бежећи од победничке православне војске из Сарајева, Саркотић стиже у Загреб. Срби из Босне и Далмације, које је његова окупациона власт злостављала, хтели су да га линчују, али га спасавају чланови Народног вијећа, међу којима је и Владимир Ћоровић, кога су саркотићевци осудили на Бањалучком процесу на осам година робије. У хотелу „Палац“ живот му чува србска војска, па му дају право да отпутује у Беч. У Бечу је примао генералску пензију од Краљевине са србском династијом на челу (све до 1923, када је неко схватио да је то, ипак, дегутантно, јер је Саркотић наставио борбу против „слоге Србо-Хрвата“). Саркотић је прво постао аустријски, па немачки држављанин. Уосталом, говорио је са свима на немачком, а његов син Ервин није ни знао „нашки“ језик. Основао је, у избеглиштву, Хрватски клуб, чији је председник био Иван Франк, син Старчевићевог наследника, Јосипа Франка. Циљ: борба против Југославије. Тражио је обнову Аустро-Угарске, тврдећи да су непријатељи Хрвата Срби и Чеси, а да „на свету нема народа који су међусобно тако блиски и који су једни за друге као што су Мађари, Аустријанци и Хрвати“.

Дакле, том Саркотићу (комаданту Јосипа Броза, домобрана у Мачви 1914. године) наш песник Иван Тртањ пева:

„Соколе сиви!… Имасмо људи,
имасмо повјест правих јунака
умом и мачем… Нит’ удес љути,
нити им спомен прекрила рака
а за њих данас и твоја слава
с гусала рода свуд озвањава.

Јунак ти Хрват поносом поје,
с јуначтва твога препуна среће
уз прве борце од крви своје
на пиедестал и тебе меће,
Хрватска тебе њихала мајка,
поносни с тог су твоји Хрвати!

Да, ти Хрват, Ловћен то збори,
Термопил овај љутих мегдана,
одакле твоја слава сад учи
на удес свију злогуких врана,
ко класје коса твоја је шака
срушила овог гордог јунака…

Хрвати зато хвалу ти кличу,
хосана пјева Дукљанин сваки,
у грудим наде нове им ничу
на бољи живот, поносни, лаки;
сатро си главу гладној аждаји,
слободу дао зетској домаји!

Нн Цезар ниси, ни Александар,
ни Осман моћни, ни Бонапарте,
што силном војском миенат је кадар
народа малих домова карте,
Зриновић ти си, што дом и краља
браниш и чуваш од змајских раља!

С Олимпа лиру скинут бих хтио,
достојно да те славити могу,
јер главу ти си душману свио,
рад ког сам сузу пролио многу;
осињак овај вјечног немира,
корито сад пресахлог вира.

Соколе сиви!… Гениј Хрвата
искрену хвалу сада ти шаље:
Хрватска круну од сухог злата
Хрватској мајци сјат’ и даље!…
Хвала ти, лане, јуначка хвала
од свих Хрвата с мора и жала!“.

Шта се, међутим, збива даље?
Србска војска, кличући слободи, улази у Загреб. Иван Тртањ преудешава своју лиру (Саркотићу прети линч, он је дворјанин непостојећег двора и генерал побеђене војске). У „Илустрованом листу“, 25. новембра/8. децембра 1918, Тртањ објављује песму „Хрват брату Србину“. Песма гласи:

„Ја не мрзим тебе, брате,
клевета то бјеше пуста,
ја бих дао живот за те
и залогај задњи уста!

Твоја радост јест и моја,
твоја туга и моја је,
твоја суза, без покоја
и на мом се оку сјаје!

И ја мрзим из дна душе
све туђинце, све гробаре,
што нам срећу дома гуше,
што сужанству измећаре…

Дом их прими, дом наш јадни,
с брда, с дола, са свих страна,
кад су боси, голи, гладни
овдје нашли топла стана…

А за хвалу?… Шути, шути!
тек јакрепи из тамница
знаду наш тај удес љути,
цикли дар нам од туђинца!

Ал’ им пакост бје залуду!
пуче камен с нашег гроба,
пуче ко на задњем суду,
нема више бједног роба!

Сваки Хрват сад Србину
на груд пада ко брат прави,
што је било, све то мину
у безданој заборави!

Сузам нам је веће доста
намочена жића књига,
једно само нама оста:
један дом и једна брига!

Хрват Србу брат је мио
Србин њему уздах чисти:
пјево, плако, гдје ко био
нек су нам пути исти!

Нек процвате дом нам свети,
исти Србу и Хрвату,
досад ко Христ разапети,
сад будимо братац брату!“.

Године пролазе.
Срби, занети својом победом, дрогирају се југословенством, а њихов Краљ верује (или се прави да верује) у „троимени народ“. За то време, Аграм диже своју главу са хабзбуршким бекенбардима, и у сенци „троимености“ оштри „сјекиру“ намењену за „пасмину славосербску“. Хрватски „часници“, учесници похода „Вражје дивизије“ на Мачву, сад су „југославенски официри“, а демагози попут Стјепана Радића спремни су на све само да Хрватску одвоје од србијанских „Цинцара и Цигана“. Тртањ се охрабрио, и у старчевићевском „Хрватском праву“ 1925. објављује песму „Љуби мач“ („љуби“ значи „омиљени“). Ево је:

„Љуби мач ми већ одавно
у запећку зарђао,
уз кога ми отац славно
за Хрватску воевао,
а кад је на час смрти,
под проклетством мени дао,
Ево синко, мач ти љути,
не бој га се, друг је вјеран,
неће дати подигнути,
макар паклом био тјеран,
само људски њим ти коси,
бит’ ће одкос неизмјеран.
Уза њ буди ко лав снажни,
вјечан чувар правде свете,
нека виде свеци лажни,
нека виде вражје чете,
жедна борбе и освете.
Уз њ чекај увијек спреман,
као на пир красне љубе,
док не дође земан,
докле трубље не затрубе,
да се Хрват за дом бори,
да се браћа у бој снубе.
А кад дође час тај златни,
припаши га проти врагу;
па освети са Хрвати,
Хрватску ти мајку драгу.
Кренеш вјером, проклет био!
И ту пусти душу благу…
А тај мач ми вазда хрђа,
и без боја и без права.
Ја сам проклет — ја сам хрђа!
издајица ја Хрвата.
Ја тек плачем. Та гдје мача,
кукавица да се хвата!“.

Круг се затворио. Чека се само србосек на руци јасеновачког кољача. Мач Ивана Тртња.

V

За крај.

Ако неко мисли да се дивим аграмерској мудрости, довитљивости, државотворној вештини, чему год било – вара се. Не дивим се. Гнушам се свих њихових „врлина“.
Аграмерско великохрватство било је моћно само кад су Србима биле везане руке.

Могли су да католиче Србе и похрваћују их само кад су Срби били у црно-жутој бечкој тамници, могли су да линчују само кад је Фрања, син Фрање, убијен 1914. у Сарајеву, а кад је Фрања, отац Фрање, био на врхунцу своје бечке моћи; могли су да их кољу само кад се Павелић ослањао на Хитлера, који је Хрвате знао као верне робове Беча, а Србе мрзео као победнике у рату против тог истог Беча; могли су да изводе своје „Бљескове“ и „Олује“ само кад им је криптохитлеровска Америка дала „благослов“ и средства за то. А иначе, без помоћи моћног туђина, били су спремни да сентиментално слине на србском рамену о коме је била пушка, и да се куну да су Србима браћа. Три песме Ивана Тртња то јасно показују.

Јер, бити старчевићевско-павелићевски-туђмановски Хрват значи бити конвертит који мрзи Србина у себи. Зато сваки Србин, у било којој земљи (а у ђукановићевској „Црвеној Хрватској“ то се најбоље види) постаје Хрват кад почне да мрзи Србина у себи, плашећи се да носи заветну – светокосовску – одговорност и желећи да живи у комфору небомбардованог, свагда безбедног (без обзира што свагда на страни Хабзбурга или Хитлера)** Аграма, крлежијански мудрог и срећно припитог, уз чашицу малограђанског цвичека. Србија је пуна таквих „Хрвата“, који мрзе Србе у себи, и желе да постану „Еуропа“. Цвичек Еуропа, не?**

Нормалан човек се гади цвичековско-старчевићевске „државотворне“ србофобије, страха од Србина у себи.

А Србима који су спремни на страдање, и који знају ко су, шта су и куда иду, гласно понављам речи онога чију су капелу оскрнавили Саркотић и Броз и њихови измећари, бивши Срби:

„Истурчи се плахи и лакоми,
млијеко их српско разгубало!
Што на вјеру праву не похули
што се нехће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине,
да гинемо и крв прољевамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету слободу.
Дивно име и свету слободу!“

Ни више ни мање. Са или без кроатологије, која би, ипак, била само помоћна научна грана.