У Сретењском прогласу Српског сабора Двери истакли смо да је поводом актуелне ситуације у вези са одбраном Косова и Метохије, као и услед немогућности да се било шта промени путем лажних преговора у Бечу, преко потребно што пре испитати све оно што до сада нисмо пробали да учинимо, а све у циљу брзог одабира нове тактике. Јер, понављамо и два пута подвлачимо, они којима није јасно да је наша досадашња тактика доживела крах не би уопште смели да се и даље питају и баве нашом будућношћу.

У том смислу, закључили смо да би ваљало пронаћи неки нови пут између постојећих понуда националне издаје, преговарачке јаловости и међународних сукоба.

Од Косова и Метохије је било могуће направити симбол европске цивилизације, њених највећих духовних вредности, али и тешких изазова пред којима стоји, али ми то нисмо били у стању да учинимо. Можда за то још увек није касно. Међутим, тај посао не могу урадити они који га ни до сада нису урадили, већ нам је потребна нова форма националног организовања.

Сматрали смо и сматрамо да постоји један нови моменат који би могао да донесе велику новост и преокрене ток преговора. Такав аргумент донео би један потпуно нов и неочекиван догађај: велики, свесрпски Црквено-народни сабор који би требало да се одржи у Србији, најбоље на Косову и Метохији, и на коме би узели учешћа представници Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, на челу са Патријархом, затим представници српских политичких елита из Србије, Црне Горе, Републике Српске и Републике Српске Крајине, као и представници водећих националних установа науке и културе и невладиних организација из Отаџбине и Расејања.

Зашто један овакав Сабор? Зато што проблем који је пред нама по сложености и историјским последицама надраста наше актуелне политичаре и политичке установе. Идеја овог Сабора није да укине политичке странке и страначко деловање, већ да их уклопи у једну још ширу националну политику која далеко превазилази дневне оквире. Као што смо и устврдили, наши актуелни државници имају тај ауторитет и обавезу, које нису имали њихови претходници, да у сарадњи са Српском православном црквом организују такав Сабор и са њега позову цео српски народ под један барјак. Ако тако ураде следоваће најбољој српској традицији и извојевати још јаче позиције у своме раду. Оно што буде једнодушно одлучено на том Сабору требало би да следи концентрациона Влада националне слоге у Србији, српске политичке елите у региону и српски народ на целом свету.

• Зашто баш црквено-народни сабор?

• Зато што је то национална установа српског народа помоћу које су доношене све најважније историјске одлуке.

• Зато што црквено-народни сабор представља много ширу националну платформу од политичке скупштине и у себе дијалошки укључује драгоцене нестраначке гласове из редова Цркве, Дијаспоре, установа науке и културе и невладиног сектора.

• Зато што један овакав Сабор надилази државне и географске границе међу Србима.

• Зато што има потенцијал да буде преко потребни симбол уједињења целог српског народа јединственом ставу поводом Косова и Метохије.

• Зато што доноси заједнички национални програм деловања српског народа на Балкану, који тренутно немамо.

• Зато што може да изнедри дипломатску кампању која би коначно била оно што нам је требало све ове године и у коју би се укључили сви Срби на планети.

О чему би се на овом Сабору разговарало и договарало? Једна од првих тема Сабора могао би да буде захтев за независношћу Републике Српске, јер свесрпска елита мора да испита да ли има снаге за овај потез који представља једини озбиљан нови политички аргумент који нам је преостао у борби за Косово и Метохију. Сабор би морао да у целини посматра и редефинише „Српско питање“ на Балкану, јер су Косово и Метохија само један у низу трагичних чинова комунистичко-југословенске драме, која се као по неком строгом правилу свуда одвијала на српску штету. Косово и Метохија су данас за нас исто што и некадашња судбина Републике Српске Крајине, тренутно питање статуса Срба у Црној Гори, дилема укидања или пуне државности Републике Српске, или сутрашња нова жаришта попут Војводине, Рашке области или југа Србије. Негде и једном треба чврсто подвући црту и рећи: шта нам се догодило у последњих 15 година, који је то „камен земље Србије“ од кога не може даље и који је наш национални циљ и план у наредних 100 година.

Оно што дефинитивно треба схватити јесте да док међународној заједници не направимо одређени дипломатски и геополитички проблем, они се неће ни осврнути на српске националне интересе. Дакле, господо, ако желите мењање граница државе Србије, онда ми доводимо у питање све границе на Балкану, које и иначе почивају на административним границама које је повукла једна терористичка организација која се звала Комунистичка партија Југославије и коју су на власт довели наши западни савезници у Другом светском рату. Постављамо питање зашто западне демократије настављају комунистичку политику разбијања српског националног корпуса и признају све тековине комунизма? Ако и тзв. аутономна покрајина Косово и Метохија, као још један од многобројних комунистичких нуспродуката, може да постане држава, онда то може још и пре и Република Српска, а и све друге границе у региону се доводе у питање.

Зашто би један такав Сабор донео било какав бољитак у нашој међународној позицији? Најпре, јер би био велика промена у односу на уобичајене српске реакције и потезе. Потом, јер би показао велику нашу озбиљност и одлучност. Затим, јер би демонстрирао српску слогу какве одавно није било. И коначно, јер би покренуо један много шири дипломатски фронт и светску кампању него што смо их до сада имали, истовремено по свим питањима од српског националног интереса.

Значај овог Сабора, на крају, није само тренутан, тј. искључиво усмерен на решавање горућег питања одбране Косова и Метохије. Одржавање овог Сабора је симболички чин и коперникански преокрет у спољашњем уједињавању и унутрашњој реорганизацији српског народа, и доноси модел фунционисања за 21. век, у коме најзад можемо да у нашу корист преусмеримо европске процесе брисања граница и релативизовања државних суверенитета. Овакав Сабор, дакле, има далекосежну важност и дугорочну мисију да постане историјски ослонац претрајавања српског народа у једном потпуно новом светском систему. Само такав Сабор може да омогући дефинисање националне визије и стратегије по кључним питањима духовне, биолошке и државотворне обнове српског народа, која би била примењива на глобално Српство.

Ако мислимо да није зрело за један овакав Сабор, онда ни ми нисмо зрели за историјски изазов који је пред нама. Ако сматрамо да нам је један овакав Сабор вишак кад имамо политичке представнике, онда нека они нашу судбину наставе да воде као што су и до сада. Ниједна стара, потрошена форма српске политике не би смела поново да решава кључна егзистенцијална питања српског народа, већ бисмо морали да понудимо један нови/стари облик саборног одлучивања и организовања. Ако се такво нешто не догоди, ништа ново се неће десити ни у равни епилога: наставиће се континуитет растакања српског националног бића. Ако нисмо спремни на овај заокрет, немамо шта да тражимо у борби која нас чека.

У Београду,
Уочи Светог Симеона Мироточивог 2007.

Управни одбор Српског сабора Двери