На нашу садашњу ситуацију у вези са Косовом и Метохијом примењива су два примера из живота.

Први је из спорта, конкретно фудбала: када си слабији тим који је оријентисан на чување свога гола, контранапади су једина могућност да изненадиш надмоћнијег противника и однесеш чак и победу. Притом, мораш да имаш јаку одбрану која сигурно чува твој гол и веома брзе и спретне нападаче који могу да остваре контранапад. Изнад свега мора да стоји гвоздена самодисциплина и огроман морал.

Други пример је из војне области. Више пута када је наш народ у својој историји изгледао потпуно војнички поражен, он се подизао из пепела и кретао у контраофанзиву, у ослобођење земље и протеривање окупатора. То доказује највише Солунски фронт, али је кључни пример Колубарска битка, у којој војвода Мишић тактички дозвољава непријатељу улазак до у срце Србије, а онда га муњевитим и потпуно неочекиваним контранападом побеђује и избацује из Отаџбине.

Колико су ова два примера примењива на садашњу ситуацију српског народа у вези са Косовом и Метохијом? Наша једина тактика већ дуже време је оријентација на чување свога гола. Питање је и колико то уопште успешно радимо, посебно што се тиче дисциплине и морала свих играча у тиму. Међутим, оно што је сигурно јесте да наша одбрана неће издржати ако наши нападачи не почну да праве проблеме противничкој екипи. Имамо ли их у тиму кадрих да то и учине?

Из другог угла посматрано, непријатељ је у офанзиви, губимо један по један стратешки положај, фронт се распао и почело је пробијање у нашу позадину. Имамо ли начина да добијемо на времену да се пресаберемо, окрепимо и кренемо у одлучну контраофанзиву? И, најпре, имамо ли војног тактичара који би могао да изнедри конкретан план овог контранапада?

Услов без кога се не може

Сва наша прича о Косову и Метохији већ одавно, а посебно данас, промашује да се позабави пресудним питањем и одговором, који гласе: да ли смо и колико ми као личности и народ у целини спремни да жртвујемо у одбрани Косова и Метохије? То значи: колико нам је заиста стало до Косова и Метохије, односно вредности које симболички стоје иза ове територије? И да ли смо спремни да нешто жртвујемо од свога личног тренутног стања за успех националне мисије одбране дела наше Отаџбине? Боље да ову утакмицу не почињемо ако не знамо каква нам је национална самодисциплина и морал. То је кључно питање које треба испитати данас и на коме треба радити за сутра, јер ова борба нема краја, и у њој могу опстати само они који дугорочно успевају да буду морално надахнути и самодисциплиновани. А све ове године и деценије мало ко нас је томе учио, развијао истинске вредности у нашем народу, јачао националну самосвест и гајио дух непредавања.

При свему томе, морамо имати у виду да смо историјски уморан народ, да је просечно стање наших људи данас блиско равнодушности и незаинтересованости за националну ствар, али и да у свима нама постоји дубок национални резервоар који није пресушио, иако није деценијама обнављан, и можда може поново бити покренут на велико дело. Приоритет приоритета у нашем данашњем егзистенцијалном тренутку је подсетити се који то резервоар беше и како се он обнавља.

Тек када решимо ово питање, и будемо сигурни да имамо позитиван одговор, можемо да почнемо да разматрамо предности и мане онога што смо пробали и онога што до сада нисмо пробали да учинимо у борби за Косово и Метохију, све у циљу брзог одабира нове тактике. Онај коме није јасно да је наша досадашња тактика доживела крах не би уопште смео да се пита и бави нашом будућношћу.

Оно што смо пробали

Шта бисмо данас, као народ и као држава, сложно могли да одговоримо на Ахтисаријев предлог, тј. онима који иза њега стоје, уз пуну свест да има народа и држава који га не подржавају?

Ево неких познатих и потпуно узалудних ставова, без обзира на то што их и даље треба непрестано понављати.

Да не дамо Косово и Метохију. То знају, а ипак нам га узимају. Очито их нисмо убедили да то и заиста нећемо дати. За разлику од других за које добро знају да ће направити проблем ако им не буде дата независност. Ми нисмо понудили „проблем“ због ког би морали да се замисле.

Да је недопустиво да се оснивачу Уједињених нација, притом кршећи фундаменталне принципе међународног права на којима почива Повеља УН, одузима 15 процената територије. То знају боље од нас, али као и у случају бомбардовања 1999. и других сличних ситуација, то их ни на шта не обавезује. Притом, ту смо, без помоћи неке велике силе, потпуно немоћни.

Да Косово и Метохија не могу бити изузетак већ да овај преседан може изазвати ланчану реакцију широм света. Можда им таква реакција одговара, или мисле да могу да је спрече. Свакако их овај аргумент много не узнемирава. А и ми се нисмо потрудили да нађемо поузданије савезнике међу оним државама са истим проблемом.

Да на овај начин помажу обнову промилошевићевске политичке рачунице и ломе крхо стабло демократије у Срба. Готово смешан аргумент. Милошевића су одувек помагали, а колико их демократија интересује то нам је добро познато.

Колико нам се чини, то је све што смо до сада пробали. Ваљда смо зато и доживели брз крах.

Оно што још увек нисмо пробали

Да ли је могуће да смо исцрпли баш све аргументе и изгубили могућност за контранапад? Докле год утакмица траје ништа није завршено и изгубљено за онога који верује и све чини да успе. Ево неких нових идеја које су у оптицају:

1. Треба коренито променити политику према Косову и Метохији и препустити фактичком стању да постане и правно стање. То би нас ратосиљало великог проблема, а све снаге треба преусмерити на заштиту преосталих Срба на Косову и Метохији.
   Овај став не само да је у супротности са важећим Уставом, целокупном српском историјом и међународним правом, већ не нуди нити један начин да гарантује елементарну безбедност преосталим Србима. Једино ако има још таквих који верују да ће ту безбедност гарантовати Шиптари или међународна заједница. Ову идеју зато треба предати надлежном Суду и кривично гонити као кршење Устава државе Србије.

2. Прогласимо ванредно стање, извршимо мобилизацију, изведимо војску на границу и војним начином повратимо окупиране територије под нашу власт.
   Овај сценарио нико не сме ни да помене, из два разлога:
   1) оправданог, што смо преуморан народ, са урушеним војним, биолошким и моралним потенцијалима, и што би највећа политичка мудрост била избећи рат, и
   2) неоправданог, што су нам убили не само национално достојанство, него и његов корен, што не смемо да одговоримо на начин на који би одговориле све друге државе када би им неко претио да отме део територије. Једна слична овој акција извршена је сасвим слободно и уз међународну подршку 1995. године над Србима у Републици Српској Крајини, а да се томе нико није успротивио. Ето нашта бисмо се могли позвати, ма колико то било болно по нас.

3. Трећи пут је најсложенији, заоштрено дипломатски и покушава да игра на самој ивици опстанка, тамо где се управо и налазимо.

Тај пут неуспешно је покушао да оживи покојни др Зоран Ђинђић пре тачно три године са својом кампањом за Косово и Метохију и после њега нико. Тек данас јасно видимо колико је био у праву и колико је кренуо на време.

Нама дефанзивна дипломатска позиција за ове три године ништа није донела. Да ли је могуће да нико већ 8 година не помиње повратак 1000 припадника снага српске војске и полиције на границе Косова и Метохије, који следује по Резолуцији Уједињених нација број 1244? Да ли је то само још једно мртво слово на папиру и шта после тога може да се очекује од исте инстанце? Чему нова резолуција кад ни стара није примењена?

Шта је са Србима протераним са Косова и Метохије? Шта са убијенима и отетима, шта са имовином и природним и привредним ресурсима? Где и кад смо изгубили битку да о статусу може да се прича пре испуњења стандарда?

Где су данас сви наши амбасадори, угледни политичари и интелектуалци, светски познати спортисти и уметници? Зашто цела планета не бруји од српског вапаја да се отима део територије једном старом европском народу у срцу Европе и да ће исто тако ускоро неко отимати и предграђа њихових престоница? Јер одбрана Косова и Метохије, још од 14. века (а у новије доба од 1981. године када је паљена Пећка патријаршија), представља одбрану капија Европе. Ко то не схвата тај не схвата ништа ни о европској прошлости ни о европској будућности.

Постоји ли било који нови аргумент који би могао да донесе велику новост и преокрене ток преговора?

Сматрамо да постоји један такав аргумент.
Први корак је велики црквено-народни сабор који би требало да се одржи у Србији и на коме ће узети учешћа представници Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, на челу са Патријархом, затим представници српских политичких елита из Србије, Црне Горе, Републике Српске и Републике Српске Крајине, као и представници водећих националних установа и невладиних организација из Отаџбине и расејања.

Зашто један овакав Сабор?

Зато што проблем који је пред нама превазилази наше актуелне политичаре и политичке установе. Томислав Николић, Војислав Коштуница и Борис Тадић имају тај ауторитет, који никада нису могли имати њихови претходници, да организују такав један Сабор и са њега позову цео српски народ под један барјак. Оно што буде једнодушно одлучено на том Сабору следоваће концентрациона Влада националне слоге и српски народ на целом свету. А то може бити нека од следећих идеја, о којима вреди размислити:

Истога дана када прва земља у свету призна независност Косова и Метохије добиће сличан захтев за признањем северног дела Косова и Метохије као независне државе и, приде, захтев за независношћу Републике Српске, која ће истога дана бити остварена прогласом Народне скупштине РС. Ово треба да је прва тема Сабора, јер српска елита мора да испита да ли има снаге за овај потез који представља једини озбиљан нови политички аргумент који нам је преостао у борби за Косово и Метохију.

Од тог тренутка сви српски телевизијски програми и други штампани и електронски медији донеће вест о окупацији Косова и Метохије и сваки нови дан почињати са подсећањем на обавезу нових генерација да, када то историјске прилике дозволе, ослободе окупиране територије. Дакле, никакав позив на рат, већ на памћење и Завет будућег ослобођења, за које од тога дана сви почињемо да радимо. А то у пракси значи корените промене у моралној, биолошкој, просветној, привредној и војној оријентацији наше државе:

1) духовна обнова нашег народа као предуслов нашег опстанка и моралне снаге да спремно дочекамо друго међународно време;

2) формирање Фонда „Од првог до петог детета“ при СПЦ, као биолошке платформе нашег опстанка, и издвајање од сваке плате за овај Фонд;

3) преусмеравање просветне политике у националном правцу;

4) стварање новог предузетничког духа у нашем народу, по узору на Србе после Велике сеобе, који поред остваривања личног благостања непрестано одваја и за опште националне интересе;

5) коренита промена безбедносне стратегије, национална војна реформа и повећање војног буџета.

Овај план није могуће реализовати без постојања националне елите која би њиме руководила. На Сабору за који се залажемо најбоље ћемо утврдити да ли таква елита постоји, каква треба да буде визија коју ће следити и начин којим ће је остваривати. То је контранапад коме се не надају, јер су дубоко убеђени да је српски народ дефинитивно поражен, духовно убијен и национално подељен, и да нема снаге и начина да се подигне. Ако и не донесе плодове одмах, овај контранапад би био велики почетак наше обнове и националног рада на дуге стазе, што је једина и реал-политика у овом тренутку.

Све друго је самозаваравање, ситна дневно-политичка игра и крупна национална трагедија. Дакле, ново узалудно губљење времена и територија, или национална ренесанса – питање је сад!

У Београду,
Сретење 2007.

Управни одбор Српског сабора Двери