Кад год се приближи дан некаквих избора, почиње да ме хвата језа. Знам да ће чим се заврши изборна тишина у 8 увече, на све канале нагрнути оних десет до петнаест истих ликова да нам пост фестум бјашњавају зашто су опет промашили у прогнозама и зашто је Пера урадио ово а противкандидат Мика оно. Заиста оваква поплава „аналитичара“ разних провинијенција заслужује већ озбиљну студију о том феномену: ко су ти људи, како се регрутују, из којих струка и професија, које су старосне доби, имовинског статуса, ко их и како плаћа и подржава, како им се отвара простор у писаним, а затим и у електронским медијима… За оне који воле нове и популарне изразе занимљиво је како ови људи „спинују“ мнење. Дакле одакле црпу своје погледе и виђења одређених феномена и укупне политичке ситуације и како их након тога репродукују и намећу остатку нације.

Ови аналитичари су уз један део најистакнутијих новинара постали главни каиш у трансмисији одређених схатања од политичке елите ка бази. У добра стара комунистичка времена говорило се да партија даје смернице и директиве, а база их после разрађује. Систем је чини се остао исти, само су данас фракције једне велике партије мало уочљивије, а аналитичари управо преносе и разрађују смернице.

Уочљиво је рецимо да скоро 80% тих друштвених делатника припада или нагиње једној политичкој опцији па је то чини се разлог што се све више као општа места шире неке потпуно погрешене предрасуде. Пошто слабо ко шта чита а готово уопште се не прате страни медији, информације (селективне и из друге руке) се добијају по београдским кафанама и по партијским централама. Тако је врло лако пустити једну верзију приче која се лако заврти и постане нешто што се напросто подразмева. Најзанимљивији пример је доминантна перцепција Русије и руског утицаја на балканску и српску политику. Пошто руски фактор заиста постаје све значајнији на нашим просторима више је него неопходно јавности разјаснити стварне намере Русије и схватити њене интересе и начине њихове реализације.

Основна теза коју овде стално чујемо гласи: Русија је азијска и антизападна сила која нажалост уцењује Србију и за џабе добија њене ресурсе. Мера њеног утицаја је у обрнутој сразмери са степеном модернизације и цивилизовања Србије. Глави руски фаворит овде су Радикали и посебно ДСС и само је питање тренутка када ће Руси успети да сруше владајућу коалицију и да направе такозвану „патриотску“ од ове две странке, која ће Србију одвојити од евроатлантских интеграција и везати за Русију, враћајући нас све у 90-е. Русија ће такође помоћи Србији да обнови националистичку политику „велике Србије“ и да шири свој утицај у региону, нарушавајући интегритет околних земаља итд.

У овој причи је апсолутно све нетачно. Кренимо редом.

1. Русији не треба изолована Србија. Русији треба Србија у ЕУ. Наравно не у НАТО-у, али свакако у ЕУ, као најзначајнијем спољнотрговинском и потенцијално политичком партнеру Русије. Русија жели да јача лоби својих пријатеља у овој оганизацији, а не да се с њом конфронтира. Оно што јој посебно не треба јесу изоловани локални „трабл мејкери“ попут некадашње Кубе које би морала да издржава. Ово су западњаци (пре свега Британци) одавно свхатили и то им се нимало не допада.

2. Русија не игра овде на прављење „патриотске коалиције“. Постоји доста обзиљних индиција да су и прошле године кад је прављена влада и ове године на председничким изорима Руси били главни фактор за прављење садашње владе и за Тадићеву победу. Управо су британско-америчке снаге биле усмерене ка гурању ДСС ка Радикалима и прилично заинтересоване за Николићеву победу. Било би им много лакше да својим савезницима и јавном мнењу представљају своју насилну политику.

3. Русија не жели долазак радикала на власт, док год су неприхватљиви за запад. Радикали чија је проруска оријентација неоспорна, су чини се употребљени као снажна претња којом су Демократе као главни циљ и правац руског деловања овде, натеране да прихвате руски џек пот: гасно-нафтни аранжман. Ово директно следи из претходне две тезе јер управо влада демократа и ДСС одржава континуитет кретања Србије ка ЕУ, што је и руски стратешки циљ.

4. Русија не да није повлашћена него је годинама понижавана кад су у питању стране инвестиције у Србији. За последњих осам година Руси су добили само један тендер (Лукоил купио Беопетрол 2003). Досова власт (све партије без изузетка) их је непрестано завлачила и спречавала да уђу у било који озбиљан посао. Погледајте пример Бора па ће вам све бити јасно. Русија је нпр. једина земља којој није дозвољено да купи банку. Они врло прецизно лоцирају партије и кругове који су им то спречавали, али раде дугорочно и у правом тренутку то реализују. Штавише врло су способни да преузимају управо играче који су им до јуче били највећа сметња.
   Узгред, треба пратити руске форуме, и аналитичке сајтове па видети колико нам ништа не верују управо због таквог понашања од 2000 навамо.

5. Русија не помаже уједињавање и приближавање српских земаља. Иако би наши русофили волели да је обрнуто, ово је ипак реалност. Русија је велика империјална сила и као таква, слично Британцима који највероватније воде процес цепања српских етничких простора, немају ништа против прављења малих и слабих држава. Велике земље не воле јаке играче и лакше им је да улазе у слабе државе. Одређени руски кругови су тако знатно помогли одвајање Црне Горе и засада немају неки интерес да се она и Република Српска приближавају Србији. За сваки од ових ентитета имају специфичну политику промоције својих интереса и наравно пре свега их занима енергетски сектор. Знајући да су потенцијали Косова у том смислу огромни, не треба да нас чуди ако се у неком облику за коју годину и они укључе у расподелу тог колача.

6. Русија није антизападна земља. Управо обрнуто: она користи најкласичније западне механизме консолидације и развоја: снажну и уређену државу комбиновану са све снажнијим развојем капитализам и слободног тржишта. Путинову економску и финансијску политику води петроградска екипа економиста присталица чикашке школе. Одређена ограничења унутрашњих политичких слобода директно су повезана са чињеницом да Американци не одустају од идеје заокруживања и комадања Русије.

Да резимирамо, Русија се на Балкан враћа као велика сила која има своје специфичне интересе и то веома дугорочне. Наш задатак је да их разумемо и да са њима створимо реално и интересно засноване партнереске односе и односе поверења. Они не траже од нас пуно везивање за њих и изолацију. Све што траже то је да добију једнаке шансе као и други. Политика изолације према њима и њиховим интересима већ нас је дебело коштала. Србија и српске земље морају бити истински отворена тржишта на којима ће се разни међународни фактори под једнаким шансама надметатаи за економски и политички утицај. Поданичко везивање за Русе, али ни за Американце неће нам донети много среће.

Др Миша Ђурковић
Институт за европске студије