У данашњим Вечерњим новостима (7. март 2008, стр. 4), у тексту под насловом „НАТО кумовао Косову“, наводи се изјава италијанског министра спољних послова Масима д’ Алеме са јучерашњег састанка министара спољних послова држава чланица НАТО-а:
„Нико не би узео у разматрање проглашење независности Косова да је то био једностран акт. Независност није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО. Да је била реч о унилатералном акту, нико не био узео у разматрање проглашење независности“.

Дакле, као што смо и мислили, и као што је пре више месеци јавно указао Александар Симић, независност Косова и Метохије нема никакве везе са жељама шиптарске националне мањине, већ је у питању стварање НАТО-државе на Балкану.

Када се присетимо да је пре осам дана у Бечу формирана Међународна управљачка група за Косово, састављена од представника 15 земаља (САД, Велике Британије, Француске, Немачке, Италије, Аустрије, Чешке, Шведске, Турске, Финске, Белгије, Данске, Мађарске, Словеније и Швајцарске), са задатком насилног остваривања Ахтисаријевог плана без сагласности Савета безбедности УН, онда имамо потпуно јасну евиденцију „Ко нам тачно отима Косово и Метохију“.

Да ли је у свему овоме Европска Унија „невина“?
Дирљиви су покушаји евроунијата у Србији да јавности објасне како Европска Унија заправо не учествује у процесу признавања лажне државе на Косову и Метохији, јер такву одлуку ова наддржава не може ни да донесе. Чак ни када бисмо били политички идиоти не бисмо могли да прогутамо ову лаж: Европска Унија, уз одобрење свих чланица и уздржаност једино Кипра, послала је, мимо сагласности Савета безбедности УН, своју мисију на Косову и Метохију, с једним јединим циљем: да у пракси примени Ахтисаријев план за омогућавање и признавање независности Косова и Метохије. Да ли после овога постоји било ко коме није јасна политика Европске Уније према Србији и како треба назвати ову врсту политике?

После ова три догађаја НАТО, ЕУ и насилничка „међународна управљачка група за Косово“ не могу бити другачије третирани у Србији него као отворени непријатељи и окупатори. Поставља се питање да ли ово треба да се односи и на оне европске државе које нису признале независност Косова и Метохије, али су одобриле слање мисије Европске Уније и тиме индиректно признале лажну државу? На ову чињеницу до сада у српској јавности нико није указао.

Зато поново позивамо надлежне државне институције да појачају дипломатски одговор према свим државама које чине ове три „непријатељске групе“, а српски народ да осмисли достојанствен и одлучан одговор према овако отвореном непријатељу и окупатору.

У Београду,
7. марта 2008.

Информативна служба Српског сабора Двери