Четвртак, 30. октобар, We are the Face of our Nation

Ми смо оличење наше нације, био је први натпис који ме је сачекао на пасошкој контроли на аеродрому „Џон Фицџералд Kенеди“ у Њујорку. Нисам разумео шта значи та необична реч „нација“, па сам одмах запитао моје љубазне домаћине, Ђорђа и Љиљу Кнежевић, да ми преведу значење те речи. Стари српски политички емигранти из Квинса, некадашњи лидери Српског културног клуба „Свети Сава“ и оснивачи Конгреса српског уједињења, рекоше ми да та реч на енглеском језику значи „народ који обједињава заједничко сећање, систем вредности и циљ“. „Ух“, помислих, „што би било добро да ова реч постоји и у Србији и да је српски народ нација у овом смислу“.

Али та реч је протерана из јавне комуникације у Србији као застарела и нефункционална у 21. веку. Питам се како ови Американци толико касне са тим напредним схватањима? А питање је и ко би данас у Србији могао за себе да каже да је „оличење српске нације“? Можда је зато боље да та реч сачека достојне носиоце.

Сви се сећате да нема америчког филма у коме макар у једном кадру неће, мање или више дискретно, проминути америчка застава. Треба ли да вам причам колико сам их до сада видео у самој Америци! Нема градског ћошка, институције, ресторана нити стајалишта на аутопуту испред кога се на високом стубу поносно не виори америчка застава. Добра идеја за препород Србије и враћање нашег посусталог националног достојанства. Хајде да, за почетак, окитимо Србију српским заставама. И нека их буде 10 пута мање него америчких у Америци. Биће довољно.

Петак, 31. октобар, Бостонска чајанка

„Добри чова“ Бранислав Поповић, избеглица из Сарајева, вози ме из Њујорка за Бостон на прво предавање овогодишње турнеје. Причамо о сличностима Сарајева и Њујорка, мешавини народа и вера, уметничким склоностима и душама градова. Предавање у Бостону је у цркви Светог Саве, коју су бостонски Срби, заједно са парохијским домом и паркингом, откупили од тамошњих римокатолика. Ваљда им није више требала. Штета што Срби не нађоше довољно средстава да откупе и зграду римокатоличке школе која се налази поред цркве и не отворише Српску школу. Није било довољно средстава за овај крупан залогај, али се није ни одустало. Сигурни смо да млади и вредни о. Александар, наш домаћин, мисли о томе.

Размишљам како да одржим предавање пред више Срба студената, постдипломаца, постдоктораната и професора са Харварда, MIT-a и других чувених америчких универзитета који се налазе у Бостону, том „најевропскијем“ америчком граду, граду младих и студената. Овај огромни универзитетски центар је дефинитивно право место за почетак ширења Српске мреже на амерички континент, јер је интелектуални потенцијал Срба у Бостону огроман. Остаје нам само да се умрежимо. Потпуно сам сигуран у успех наше мисије, док седим и разговарам са др Синишом Трбовићем, специјалистом за медицину снова, другим доктором Ђорђем Колџићем, специјалистом за психијатрију, Сашом Лекићем, који је завршио позоришну организацију, и приватним предузетником Срђаном, који има свој бизнис у Бостону.

Субота, 1. новембар, Њујоркши клинци

Синоћ сам, хтео не хтео, учествовао у прослави Ноћи вештица, једног од четири најважнија америчка празника, уз Божић, Дан независности и Дан захвалности. Сва четири празника су заправо велики комерцијални спектакли, равномерно распоређени на целу годину, за које се месецима купује. Ту више и нема другог смисла, изузев купохоличарске грознице.

Гледам децу у неким одвратним и зверским маскама и размишљам ком родитељу је нормално да тако облачи своје дете и кити своју кућу. Младе по кафићима још и разумем. За њих је то добра прилика за маскенбал и нови повод за успешну журку. У таквом једном кафићу у Бостону, у Ноћи вештица, кујемо планове за рад Двери и Српске мреже. У том тренутку на свету није било реалнијег и бољег места и атмосфере за наш рад и договор.

Док вам ово пишем размишљам како су чудесан народ ти Американци. На све стране неко трчи, тј. џогира, бави се спортом и у некој је акцији. Ево, испред моје зграде на Менхетну, тј. стана Михаила Павловића, више него активног и неуморног Србина родом из Љига, њујоршки клинци из досаде или занимације прескачу неке зидове. Више девојака и младића различитог порекла на време улазе у свет њујоршке брзине, скокова и спремног дочекивања на ноге. Заиста сам импресиониран енергијом америчког човека, његовој посвећености телесној кондицији и неодустајању од рада и активности и у пензионерским данима. Американац ће да оде у пензију и да одмах себи нађе неколико волонтерских послова, да помогне у оближњој самопослузи, болници, старачком дому или на обичном паркингу.

Замишљам просечног Србина који посматра уобичајени, свакодневни џогинг. „Какве будале“, смеје се у себи Србенда, „како само могу овако бесмислено да трче сваки дан“. То што већ са 30 година не можемо да се савијемо да вежемо пертле на ципелама или дубоко дишемо пењући се уз тек неколико спратова, а да не говорим колико нам је тешко да потрчимо, нема везе, важно је да нисмо будале као Американци.

Не пристајем на ту поделу да постоје само добри и само лоши, или само паметни и само глупи људи или народи. Од многих се може много тога научити и зато служе путовања, било права било она виртуелна кроз књиге, филмове или интернет.

Недеља, 2. новембар, Папа, па ја

Што рече мој пријатељ Душан Даниловић из Северне Каролине, само је римски папа имао гушћи распоред од мог кад је долазио у Америку. За пет дана у шест различитих градова, а америчке раздаљине никако нису мале. Петак вече предавање у Бостону, субота вече у Њу Џерсију (Патерсону), недеља после Свете Литургије у велелепној њујоршкој катедрали Светог Саве, коју смо добили захваљујући Светом Владики Николају, а већ истога дана поподне у српској цркви у Филаделфији. У понедељак већ сам у Вашингтону, па онда назад за Њујорк преко Принстона. Српска мрежа се шири Источном обалом. Видите да немам времена да водим дневник, па тек да знате где сам.

Понедељак, 3. новембар, Српске студије

Од јутрос сам у Вашингтону, где ми моји љубазни домаћини показују град и где се сусрећем са новоформираном српском организацијом РАС. Група сјајних, тако различитих а тако по срцу и у духу јединствених Српкиња и Срба, која жели да се ангажује на хуманитарном, медијском и културном плану. Завршне разговоре тога дана водимо у једном ноћном бразилском џез клубу у чувеној 18-ој улици, уз необичне Јованине коктеле. Јована је чудесна Београђанка која је овде завршила Психологију, магистрирала Односе са јавношћу и ради у једној НВО која се бави екологијом. Уз то има још неколико послова и путује по свету, а намерава да се на пролеће врати у Србију. Не као и многи други Срби у Америци који то такође кажу, али никад не ураде, већ заиста. Јована, добро дошла си назад кући!

Био сам у гостима код уважене проф. др Љубице Поповић, која стоји иза најважнијег српског научног часописа на енглеском језику, СРПСКИХ СТУДИЈА. Њена мајка има 99 година и једна је од најстаријих Српкиња на свету.

Уторак, 4. новембар, Црна кућа

Замислите да сам се на дан америчких избора, где као да се бира Председник Света, затекао у Вашингтону!

Обама или Мекејн? Ма, небитно! Која је разлика? Само у антисрпској динамици америчке администрације. Републиканци су се мало више бавили неким далеким темама, па су се тек на крају укључили да дају пресудан допринос тзв. независности Косова, док би ондашње демократе то решиле по кратком поступку: одмах би ангажовали Холбрука да заврши са Србима у целости.

Ипак има разлике, макар у боји коже, што овде није политички коректно поменути. Један Србин недавно запита једног Црнца: шта мислиш како је и зашто Бела кућа добила име? За који сат ћемо знати да ли ће морати да мења име у Црна кућа.

Кога ипак интересују амерички избори нека остане на овом истом месту. Ускоро се јављам са најновијим информацијама по повратку из Вашингтона у Њујорк. Успут се виђам са српским студентима на вечери на Принстону, једном од најбољих америчких универзитета.

Среда, 5. новембар, Обама – Тадићу!

Промене су походиле Америку! Обама ствара историју! Ово су два главна наслова са CNN-a првога јутра мандата новог америчког председника Барака Об(м)ане. На насловној страни New York Times-а раширио се наслов Расистичке баријере су срушене у грандиозној победи. Сви тврде да су некакве промене наступиле и да амерички сан још увек функционише: у Америци је могуће да Црнац, син имигранта, освоји тако велику позицију. О томе коме дугује свој успех и подноси рачуне, не прича се много.

У свом првом обраћању као новог председника, пред огромним бројем својих присталица у централном парку у Чикагу касно синоћ, Обама ми је изгледао као наш Председник. Истина, наш Председник се није појавио са својом породицом на бини, али то ћете сигурно видети на следећим изборима, јер се очито ради о истом политичком маркетингу. Не постоји републиканска и демократска Америка, већ смо сви ми Сједињене америчке државе, Промене су стигле у Америку – Ви сте их извојевали, Хвала свима за сваку, и најмању, донацију за ову кампању, Имали смо најбољи политичко-маркетишки тим у историји америчке политике, Никада нећу заборавити да сам одговоран Вама…, само су неке од флоскула у мом слободном преводу којима се нацији обратио нови председник Америке.

Да видимо и то чудо! Видим и да је РТС преносио ове изборе као да се бира председник Новог светског поретка, што и јесте логичан избор приоритета зависних медија у Србији. Проблем код наших политичара и медија је у томе што нису приметили да се свет у међувремену променио, да је пао Источни зид, и да апсолутна моћ више не станује у Вашингтону. Зато им на време предлажем да следећи пут уживо коментаришу политичка дешавања у Бразилу, Кини, Индији и Русији, јер се свет полако окреће у том правцу. А што се тиче Америке, за почетак разликовати америчку администрацију од америчког народа, и америчку унутрашњу од спољне политике.

Четвртак, 6. новембар, Ја, Обама

Све новине и телевизијске станице у Америци, поред неизбежне приче о историјској Обаминој победи и тиму за Белу/Црну кућу који треба ускоро да формира, много пажње, из мени непознатих разлога, посвећују републиканском потпредседничком кандидату, Сари Пејлин. На све медијске стране налећем на питање ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ ЗА ПЕЈЛИН? Колико сам видео, она је на конференцији за медије већ показала мајицу која најављује председничку кандидатуру за 2012. Ова необична и, условно речено, проста жена из народа изазивала је доста смеха у високим америчким круговима и доста подршке од стране обичне Америке. Колико ће републиканци са обичном женом из народа и обраћањем просечној и традиционалној Америци 2012. године моћи да понове Бушов успех када су на гласање пре осам година извукли све традиционалне религијске заједнице, велико је питање. Да ли је Америка отишла на пут без повратка на темеље које су јој поставили Оци Оснивачи?

Ако сте, међутим, помислили да ми нови амерички председник није симпатичан, тј. да би нам требало бити свеједно ко је на челу још увек највеће светске силе, грдно сте се преварили. Слушајте сад ову причу.

Последњег дана мог боравка у Њујорку нас неколицина испијамо кафе и чајеве у најпознатијем америчком кутку за одмор преко радног дана – СТАРБАКС кафеу, у некој од чувених њујоршких улица у близини наше цркве. Мој нови пријатељ излаже своје виђење политичко-историјског чуда званог Барак Обама, које је више него интересантно.

Наиме, за почетак, победа једног Црнца на изборима за председника Америке, упркос општепромовисаној америчкој слободарској традицији, ипак је велико чудо у земљи са добро прикривеним и у дубине потиснутим латентним расизмом. Барак Обама је најинтелигентнији па и најобразованији амерички председник у последњих много деценија. За просечног америчког политичара он је натпросечно интелигентан ерудита. Завршио је највишу правну школу на Харварду, што је сам врх америчког универзитетског школовања. По завршетку студија није одмах отишао на неку политичку позицију, већ се посветио друштвеном животу једне од гетоизираних заједница у јужном Чикагу, постајући нека врста њиховог општинског менаџера и заштитника грађана. Тек са овим искуством он скаче директно у Сенат, и са једва двогодишњим сенатским стажом постаје кандидат па председник Америке.

Као да то нико није очекивао. Да уопште може постати један од демократских кандидата, па да може победити свемоћну Хилари Клинтон у трци за демократску номинацију, па да на крају може савладати искусног вијетнамског ветерана Џона Мекејна. Данас то изгледа тако логично, али у почетку никако није било очекивано.

Мој пријатељ ми каже да је Барак Обама невиђени мајстор да извуче максимум унутар постојећег система. Да је водио умерену и културну кампању, није улазио у сукобе и одговарао на многобројне провокације и Клинтоновице и Мекејна. Да је скупио највише пара за кампању у историји Америке, да те паре не дугује крупном капиталу, јер је имао тактику тзв. малих донација, тј. да је просечна донација за његову кампању била 80 долара. У својим наступима никада није прешао границу да би представници крупног капитала и политичке моћи у Америци у њему видели претњу, док је у просечном човеку, посебно омладини, изазвао огромну наду у нужне промене, како је и гласио његов главни слоган кампање. Извео је на биралишта најмање 10 процената нових гласача, у једној од најуспешнијих политичких кампања у историји Америке.

Барак Обама може бити само још један кловн и слуга система на челу Америке. Барак Обама може постати и револуционар. Барак Обама ће највероватније наставити своју досадашњу тактику: извлачити максимум у оквиру система. Али Барак Обама је оставио себи све три ове могућности, и у томе се крије тајна његовог успеха, али и неизвесност његове, а самим тим и америчке, политичке будућности.

У програму и начину рада Двери мој пријатељ види много сличности са оним што је у Америци урадио Барак Обама, радећи истовремено ванинституционално и у оквиру максимума системских могућности. Надати се остаје да је и у Србији могуће да једног дана људи унутар или мимо владајуће елите, који су заиста заинтересовани за нужне промене које сања већина Срба, могу освојити важне друштвене и државне позиције. Обамину биографију, за коју многи Американци верују да представља нови свет наде, требало би обавезно прочитати. Можда се ту открију још неке важне лекције за друштвено деловање у Србији.

Петак, 7. новембар, Референдумска хомофобија у Америци

Ха, шта кажете на ову вест која се ових дана догодила у Америци! Три највеће америчке државе, Калифорнија, Аризона и Флорида, одбациле су на референдуму законску могућност за бракове хомосексуалаца и усвајање деце од стране таквих брачних другова и другарица. Страшно! Каква ретроградност, мрачни средњи век, кршење људских права, хомофобија милионских размера. Да ли је могуће да најнапреднија земља на свету толико оде уназад?

Где је саопштење Међународне кризне групе, где Хелсиншки одбор за људска права, где сви светски душебрижници да захтевају санкције за Америку, да укажу на заосталост народа у ове три америчке државе, да пошаљу своје мисионаре да просвете хомофобне Американце. Или та врста модерног друштвеног уговора мора да важи само за америчке протекторате и колоније широм света?

Нема, наравно, илузија да је ово дефинитивна победа и да ће један од највећих светских политичких и културних лобија стати пред једним референдумским поразом. Борба за систем вредности тек почиње, али лепо звучи да су се мрачни балкански Срби нашли на истој страни са мрачним калифорнијским Американцима.

Ово сам сазнао напуштајући Источну обалу, после седам жестоких дана крстарења, пребацујући се на Средњи запад и за Чикаго, у коме се налазим од јуче и са својим пријатељима из огранка Двери у највећем српском граду у дијаспори кујем планове за даљи рад, нове промоције и завршни Сабор српске омладине за Америку и Канаду.

Субота, 8. новембар, Српска веза

Никада нисам пристајао на ту готово узречицу да су Срби неорганизован народ. Такође, увек сам веровао да је могуће да исправимо комунистичке пропусте у нашем образовању и организовању, као и да је мало потребно да у пракси применимо оне методе националне самодисциплине и самозаштите које други народи вековима успешно примењују.

Зато у сећање враћам моје драге пријатеље и домаћине са Менхетна. Занимљиво је да се у овом лонцу за кување и леглу сваког отуђења и националног самозаборава већ остварило моје надање у нову српску организованост. Пре неколико деценија у том крају Менхетна и Њујорка живело је тек 2-3 српске породице. Онда су кренула досељавања. Али каква? Систематска. Сваки нови Србин који би долазио добијао је помоћ од староседелаца да нађе стан и посао. Староседеоци су прикупљали и новац за студирање или почетак бизниса свог новог члана, а он би то уредно враћао или улагао у новопридошлице када би стао на своје ноге. Сада је тамо, у скоро истој улици, преко 50 српских породица, које се држе заједно и међусобно посећују и подржавају.

Нису они открили никакву рупу на саксији. Применили су методе које користе други народи, посебно јеврејски, стотинама година уназад. Зар је било толико тешко и шта нас спречава да свуда применимо ову револуцију у области националне солидарности?

наставак »