Двери српске

Пропагандни центар Б92 јавио је кроз више делова свога медијског царства, коме је неко омогућио националну фреквенцију, да су представници Двери „гласно негодовали“ и ометали промоцију Пешчаника у Панчеву и да су удаљени од стране полиције и грађана Панчева, који су тако одбранили Пешчаник. Разлог за противљење ове групе, по њиховим речима, био је тај што је познати адвокат Срђа Поповић на трибини рекао да су и представници послепетооктобарске власти у Србији наставили претходну политику према косовским Албанцима. То је била класична обрађена вест помоћу које се, као и увек када је у питању овај пропагандни центар, шаље потребна порука и замрачује истина о ономе што се заиста десило.


А шта се заиста догодило на промоцији Пешчаника у Панчеву?


1. Представници Двери јесу гласно негодовали тражећи од организатора трибине да им се након излагања свих говорника на промоцији омогући да поставе питања, у складу са водитељевом најавом на почетку вечери.

1. Разлог за противљење дела присутних у публици јесте било излагање адвоката Срђе Поповића, који није био најављен као учесник трибине, већ је позван да се обрати из публике на крају уводних обраћања свих учесника. У свом излагању Поповић је оптужио српски народ, интелектуалце и државу да су кроз читав 20. век спроводили расистичку политику према Шиптарима на Косову и Метохији, који су били присиљени на ослободилачки рат и праведно дошли до тренутног стања. Ову политику још од времена после Другог светског рата, па преко Милошевићевог режима, наставила је и тзв. српска демократска опозиција пре и после 5. октобра 2000. године.

2. Коначно, више од тридесет припадника обезбеђења Пешчаника (приватно обезбеђење плус полиција у цивилу и униформи) заиста је заштитило организаторе од постављања неугодних питања и замолило посетиоце који су желели да поставе питања да изађу јер питања неће бити.
   
   
   

Шта је проблем?

Да ли је могуће да представници „Друге Србије“, неуморни борци за демократију, људска права и слободе, имају проблем са постављањем питања? Замислите, цео тај српски фашизам и нетолеранција излио се те вечери у Панчеву са жељом да нанесе зло овим носиоцима демократске споменице тиме што се спремио да им – постави питање. Какво насиље и злочиначко понашање!?

Али, ту се заправо и крије прави проблем. У новом тоталитаризму бриселске слике света коју нам доносе „нови просветитељи“ нема места за постављање питања, критику, противаргументе, већ само за идеолошко једноумље и партијске директиве, као 1945. Интересантно постаје да се и држава Србија преко Министарства унутрашњих послова ставља на располагање овој њиховој мисији, у циљу обезбеђивања каравана промоција и спречавања постављања питања.

Са друге стране, дефинитивно је једино то да нема Србина на свету, нити има представника било ког другог народа на планети, који би мирно седео док неко о народу коме припада говори као о расистичком и злочиначком, који је заслужио сва своја страдања.

Треба ли уопште да подсећамо на то ко је био жртва прогона, етничког чишћења и вишеетапног геноцида у 20. веку од стране истих тих шиптарских праведника, и како то да су они увек били на страни европских освајача и за то награђивани, за разлику од Срба који су, иако готово једини западни савезници на Балкану у Првом и Другом светском рату, кажњавани од стране тих истих својих савезника до дана данашњег.

Шта су представници Двери заправо хтели да питају?


1. Зашто Пешчаник организује караван промоција по Србији и уопште се бави просвећивањем „биолошког отпада“, како је Никола Самарџић, редовни гост ове емисије, назвао српски народ у садашњој Европи?

1. Из којих извора се финансира ова просветитељска и хуманитарна делатност?

2. Да ли је забрана промоције кампање Двери под називом „Покрет за живот“ у Народном позоришту у Београду демократско достигнуће, док су протести против промоција Пешчаника антидемократски чин, овде уопште не рачунајући да је у једном случају забрањена прича о проблему беле куге у српском народу, а да се у другом протестује против говора мржње према истом том народу и то у његовој држави.

Овим поводом вреди поменути и симпатичне биографије главних учесника на трибини, драмске списатељице Биљане Србљановић и режисера Милутина Петровића. То што ови грађански фундаменталисти нису могли да издрже да неко уопште има нешто да пита а не крену са говором мржње и свим врстама увреда („клипани“, „идите крадите патике“, „фашисти“…) најбоље говори о степену њихове демократичности и толеранције. Али, оно што је овде важно јесте откуда њима та врста осионости и дрскости. И са тим смо хтели да упознамо преко 200 запенушаних ЛДП-оваца сабраних са свих страна на овој идеолошкој иницијацији.

Наиме, Србљановићка и Петровић су за време студија на Факултету драмских уметности у Београду, заједно са својим садашњим лидером Чедомиром Јовановићем, припадали „салонској десници“ окупљеној око Небојше Пајкића. Као београдска деца пре Другог светског рата, када је „салонски комунизам“, по речима Милоша Црњанског, био њихова играчка, тако су се почетком деведестих новобеоградска дечица играла „салонске деснице“, били четници и писали за Боканове и Пајкићеве десничарске часописе. Када су проценили да ту нема пара променили су страну и постали „деца неолиберализма“ и главни промотери глобалистичке идеологије у Срба. Међутим, задржали су стари стил и понашање у односу према другима, тако да је њихов политички рукопис препознатљив по салонској острашћености. Нисмо сигурни да су њихови садашњи фанови упознати са овим њиховим „раним радовима“ и могућношћу да се нађу на потерници Хашког трибунала због злочиначког десничарског удруживања и вербалних деликата разних врста из тог времена.

Овде се треба осврнути на још једну веома важну ствар и заправо највећу табу тему „грађанске опције у Срба“ данас. У свом уводном експозеу на седници Централног Комитета ЛДП-а **одржаног у суботу у Панчеву, Биљана Србљановић је елаборирала тезу по којој је велики београдски протестни митинг испред Дома народне скупштине и оно што је по његовом окончању уследило по улицама организовано само ради освете Београду што је у онако великом броју изашао на Ђинђићеву сахрану. Ова теза, која захтева **озбиљну медицинску експертизу, даје нам одличан повод да се сетимо покојног премијера Ђинђића и једне од његових последњих изјава („Вечерње новости“, 6. март 2003, 6 дана пре убиства), да решавање питања Косова и Метохије треба што пре отворити да не бисмо дошли у ситуацију да постанемо предмет туђих етничких апетита и да нам Шиптари купују некретнине на Теразијама. Ова крајње „расистичка“ Ђинђићева изјава, која удара на темељне принципе слободе тржишта, само је једна од серије његових изјава у последњих неколико месеци живота које су данас најзабрањеније штиво у Србији. Идолопоклоници Зорана Ђинћића морају да се одлуче: или су следбеници његових идеја или нека нас обавесте шта у том корпусу идеја није препоручљиво за читање и од чега се ограђују.

Разумљиво је да је некоме у интересу да се последња три месеца Ђинђићевог живота избришу као „националистичка скретања“. Али то је њихов проблем на који нећемо престати да указујемо. Наша обавеза је да све учинимо да** нико више у Србији не сме јавно да вређа српски народ**, а посебно не да га назива „расистичким“. Такво нешто не би дозволио нити један народ на свету, па не смемо ни ми. Због тога су Двери биле у Панчеву. Да поставе то питање. Немамо намеру да чинимо било какво насиље, јер нам је доста њиховог и њихових физичких и духовних родитеља, од 1945. до данас. И да поновимо: никоме немамо право да замеримо што ради свој посао, већ постављамо питање зашто ми не радимо свој?

Некадашњим „салонским десничарима“ а садашњим евроунијатама, ево за крај само једног дела из последњег Ђинђићевог интервјуа, у коме он одговара на питање како су на Западу реаговали на његову иницијативу за решавање питања Косова и Метохије пре тачно пет година:

„Реакције које су до мене дошле биле су заиста прилично нервозне. Али, имам утисак и да сам понекога ухватио усред неких „радњи“. Чини ми се да некима реметимо концепцију за Балкан и Косово и Метохију. Треба их и разумети. Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да пали светло. И говори: „Станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље“. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова.

Бојим се да се неке ствари нису битно промениле од тренутка када сам пре седам-осам година, на једном предавању у Америци, рекао да ми тадашња америчка политика личи на Титово: „слаба Србија – јака Југославија“.

Не смемо више дозвољавати да свој национални интерес дефинишемо према томе шта неки други мисле да је наш национални интерес. Као човек који размишља о својој деци и унуцима, забринут сам због демографске ситуације, дебаланса између албанског и српског нараштаја становништва. Толико да озбиљно размишљам о будућности српске државе у којој би живело милион и по Албанаца који би имали право да купују некретнине на Теразијама, да купују предузећа на приватизацијама новцем од трговине дрогом који се мери десетинама милијарди долара. Због тренутног стања ствари озбиљно сам забринут за Србију коју остављамо својој деци и унуцима.

Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући узводно. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немамо право, поготово сада кад се на дневном реду историје нашло кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености које је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита. Дубоко сам уверен да ми морамо да имамо коначну заокружену државу пошто она само тако може да брани свој национални интерес. Нас више не сме задовољавати да имамо суверенитет споља, док нас изнутра изједа неки „осми путник“. Нама у државном гнезду не треба кукавичије јаје. Не бих волео да учествујем у нечему због чега би неко кроз педесет година имао разлог да за мене каже: „Онај Ђинђић је био наиван, правио је државу за неког другог“.

Акција нама у овом тренутку не може да шкоди. Нико не ради за нас, а постоје они који раде против нас. Зато само својом акцијом можемо да парирамо таквом стању ствари“.

У Београду,
3. марта 2008.