Двери српске

Прво је то да ће све карте бити отворене и све политичке идеје до краја огољене, тј. неће више бити простора за камуфлаже и манипулације. Посебно ће се открити они који заправо немају никакву политику изузев голе борбе за власт. У том смислу, мораћемо да чујемо шта садрже у себи политички термини Косово и ЕУ, тј. шта се под њима тачно подразумева. До сада је било остављено превише могућности да се ови термини идеологизују, испразне од сваке садржине и служе као покриће за неке потпуно друге ствари.

Друго је то да ће по први пут главна тема једних избора бити Европска Унија. Никада до сада ова тема није отворена, и то ће бити најважнија новост ових избора.

Тема свих тема будућих избора

Јасно је да ће тема свих тема будућих избора бити однос Србије према Европској Унији. И било је крајње време да се ова табу тема отвори и до краја рашчисти. Међутим, пре него одговоримо на кључно питање какав треба да буде однос Србије према Европској Унији, морамо погледати какав је до сада био однос Европске Уније према Србији.

Пре свега треба констатовати да смо ми већ пробали политику коју нам актуелни председник сада нуди као пут за очување Косова и Метохије. Та политика каже да само кроз чланство у Европској Унији и сарадњу са западним центрима моћи можемо сачувати Косово и Метохију у саставу Србије. А шта је била наша политика до сада? Нешто друго? Зашто тим путем до сада нисмо успели?

Више је него јасно да је једна таква политика и целокупна спољнополитичка оријентација доживела пораз и да се не може очекивати да се у том смислу у будућности нешто промени. Овај закључак почива на следећим чињеницама:

1. Зашто Косово и Метохију нисмо сачували помоћу те врсте политике до сада, иако смо све снаге уложили у то, да бисмо на крају од оних у које смо положили наду добили нож у леђа?

2. Зашто већ нисмо у ЕУ, када смо читав свој државни брод усмерили у том правцу, и када нема услова који нисмо испунили?

3. Јесмо ли Хашком трибуналу предали комплетан војни врх и неколико носилаца највиших државних функција?

4. Јесмо ли све своје законе урадили према европским узорима?

5. Зар у сваком нашем министарству не седи стручни консултант из неке од страних амбасада?

6. Зар у наше име није пружено извињење свим другим народима на Балкану о које смо се на било који начин огрешили?

Упркос свему томе, и уместо чланства у ЕУ, ми смо једина држава у Европи којој се у овом тренутку одузима део територије, са очекивањем да то прихватимо и доживимо као пријатељски чин који нас ослобађа од баласта прошлости. Чему онда наставак овакве политике? На који аргументима почива идеја да ће се ту нешто променити набоље по нас?

Без обзира колико је поменута политичка оријентација исправна или не, она има право да буде кандидована и грађани Србије који то желе могу да је подрже. Актуелни председник државе и евроунијатски блок који ће око њега бити формиран, слагали се ми са тим или не, представља легитимну политичку опцију, која сада већ отворено излази пред грађане Србије са понудом да бољи живот (читај: материјалне вредности) претпоставимо Косову (читај: духовним и националним вредностима). И то није први пут у нашој историји да нам се такав избор нуди.

На Западу ништа ново

Као што смо утврдили, ова понуда српском народу је одавно отворена и није ништа ново. Међутим, прилика је да се онда рашчисте бројне дилеме. Ево само неких од тих питања на која нам наши евроунијати морају дати одговор:

1. Зашто Америка и ЕУ одбацују своје историјске савезнике и на тлу Европе праве другу албанску државу, засновану на тероризму, криминалу сваке врсте и антицивилизацијском рушењу европских културних споменика?

2. Да ли ће услов за улазак Србије у Европску Унију бити чланство у НАТО-у?

3. Колико ће временски трајати пут од статуса кандидатата за кандидата за чланство до пуноправног чланства у Европској Унији?

4. Колико ће трасирање тога пута коштати?

5. Које све услове ми још треба да испунимо?

6. Какво је искуство нових чланица Европске Уније, тј. како упоредно изгледа њихов економски биланс пре и после уласка у ЕУ?

7. Које тржиште је отвореније и перспективније за наше производе: руско или западноевропско?

8. Да ли ће услов за чланство у Европској Унији бити да Београд призна независност Косова и Метохије? Ако нам кажете да на ту врсту уцене онда нећете пристати, да ли то значи да ћете се пред вратима Европске Уније зауставити и ускратити нам бољи живот, или ће опет бољи живот превагнути?

9. Да ли је следеће отварање питања статуса Војводине, Рашке области или тзв. југа Србије, и шта нам гарантује да се даље неће ширити косовски сценарио?

10. Зашто одмах не донесемо критеријуме који дефинишу границу нашег националног достојанства?

Нема више изговарања Косовом и патриотизмом

Ови избори нису само велики испит да ли ће се Србија одрећи Косова и Метохије зарад бољег живота и постати колонија Европске Уније, већ и да ли они који то не желе имају било какав национални програм или се само крију под плаштом вербалне одбране Косова и Метохије? Доста је било лажних патриота, празних прича и одсуства било каквог националног програма на највишим државним нивоима. Не смемо више дозволити да било ко Косовом заклони одсуство било какве националне идеје и стратегије.

Ево само неких од бројних питања на која нам наши националисти морају дати одговор:

1. Како ћемо конкретно да сачувамо Косово и Метохију и вратимо фактичку контролу над њим?

2. Ако нам Европска Унија директно отима Косово и Метохију, зашто не прекинемо било какве преговоре са окупатором?

3. Ако Европска Унија престаје да буде наш стратешки партнер, коме се онда окрећемо и шта би онда конкретно била наша геополитичка оријентација?

4. Да ли руско тржиште и инвестиције могу да замене и надмаше тренутни значај западноевропског тржишта и инвестиција за нашу земљу?

5. Какав економски програм се нуди грађанима у замену за ослобођење од страха да идемо ка изолацији и економском краху?

6. На којим тачно вредностима почива понуђени патриотски модел и којим методама ће бити спроведен?

7. Да ли Србија има право да војно интервенише на Косову и Метохији?

8. Зашто се Срби исељавају из Рашке области и са тзв. југа Србије, ко припрема отварање питања Војводине и како ће такви процеси бити заустављени?

9. Да ли постоје Срби и ван Србије, да ли је Црна Гора држава српског народа и да ли Република Српска треба да буде независна?

10. Како треба решити проблем беле куге у српском народу?

Не бојте се! Биће још горе!

Ако на следећим изборима победи патриотски блок, ма шта он радио и од кога био састављен, оно што је Србија преживела од стране Запада 90-их година прошлог века биће ништа према ономе што нас у том случају чека. Појавиће се врло брзо нови ДОС, нови ОТПОР, нови независни медији, огромне паре поново ће ући у Србију, све са циљем да се направи жута револуција и националисти скину са власти, што ће бити само повод за отворену окупацију Србије од стране НАТО-пакта. Притисак на Србију биће никад већи, у обрнутој сразмери са аутентичношћу новог националног програма и његових носилаца.
Ако на будућим изборима победи евроунијатски блок талас денацификације биће гори него после 5. октобра 2000. године. Одмазда према свима који су се икада изјаснили национално биће максимална. Уместо Дневника 2 биће емитован Пешчаник, у коме ћемо слушати како „денацификација мора бити извршена до краја, јер мрачне снаге прошлости се консолидују после изборног пораза и покушавају да се врате на сцену“.

Тешко је оценити по ком од ова два сценарија ће патриотском блоку бити теже: да ли у оном где ће бити на власти, а под небивалим притисцима изнутра и споља, или оном где ће бити у опозицији новим комесарима и ослободиоцима? Било како било, оба сценарија доносе рашчишћавање унутар патриотског блока и елиминисање свих оних који су ту случајно или због државних синекура. Било да треба водити државу под до сада најжешћим уценама споља, или треба водити опозициону борбу против унутрашњег окупатора, то ће бити у стању да ураде само најбоље снаге српског ума и карактера.
Смена националних политичких елита је на помолу и једну уморну и јалову елиту ускоро мора заменити свежа крв. Тај процес почиње са следећим изборима.

На тим изборима биће извршена мобилизација свих евроунијатских људских и организационих ресурса у Србији: од политичких странака, преко невладиних организација и медија, како би се однела победа над идејом националне државе.

Да ли ће, са друге стране, доћи до консолидације и боље организације патриотског блока, који нема свој програм, до сада није сарађивао међусобно, не располаже медијима нити је уложио у свој невладин сектор, велико је питање од кога ће највише зависити резултати нових избора.