Питање које се одмах намеће је следеће: ако су челници странака садашње владајуће коалиције у Србији знали за садржај овог писма – а морали су с њим бити упознати бар од НИН-овог објављивања, тј. пре нешто више од годину дана – зашто су наставили да замајавају српску јавност са причама о ”евро-интеграцијама”? Зашто бар нису српску јавност упознали са реалним, можда несавладивим тешкоћама које стоје на ”европском путу” Србије?

(Притом је чудно што ни садашња скупштинска опозиција, са можда једним или два појединачна изузетка, није искористила прилику и ”пробила уши” јавности наводима из овог документа који им је, као декларисаним ”евроскептицима”, дошао као дар са неба.)

Ко год мисли да наша дипломатија, са овим документом у рукама, није могла ништа да уради, вара се. Могли смо, још много раније, да 1) директно суочимо ЕУ челнике с њим и да питамо да ли ЕУ и даље стоји на тим становиштима, чак и после уклањања Слободана Милошевића са власти у Србији; 2) у одсуству негативног или јасног одговора на претходно питање, могли смо много раније да објавимо да сматрамо да се Србији не нуди јасна и извесна ”европска перспектива” и да се на време окренемо алтернативама, наравно, објављујући у исто време став да никада нећемо признати косовску независност.

Може се претпоставити да је у нашем државном врху било и оних који су гајили наду да се политика ”трајног искључивања Србије из европског правног поретка” може променити, тј. да ће, ипак некако, ”Европа наћи свој глас” и смогнути снаге да се одупре притисцима САД. Можда је за таква надања било и основа – иако ЕУ до дан данас никада, упркос реторици, није понудила Србији ”јасну европску перспективу”, већ је непрекидно Србији испостављала услове који се не могу доказиво испунити, што опет потврђује кључни закључак Вилија Вимера о ”трајном искључивању Србије”. Било како било, након објаве ”косовске независности”, ћутање о овом документу и његово скривање од шире јавности у Србији потпуно је несхватљиво. Јер, ако се документ пажљиво прочита, ”косовска независност” никако не значи и крај српских искушења и крај конфликата на овом тлу. Јер, на пример, да парафразиармо, има још народа, чије право на самоопредељење надилази сваку другу одредбу међународног права.

Копајући по линковима које је Никола Живковић у НИН-у приложио, може се видети да су поменутој конференцији присуствовала и три лица из Србије: Милан Пајевић, у својству спољнополитичког саветника странке Г-17+, Александар Фатић, председник Центра за менаџмент у Београду, и Братислав Грубачић, директор и главни и одговорни уредник београдског ВИП Преса. И овде се отвара битно питање: зашто нико од њих није упознао јавност Србије са током конференције и њеним, за Србију, судбинским закључцима? Да ли се њихово прећуткивање може тумачити и као њихова сагласност или саучешће, што би, у том случају, био акт раван велеиздаји? Да ли је, пак, у питању била брига за очување сопствених, угодних позиција у евроатлантској меки фондова и дневница – што се опет своди на исто? Или су и они, попут Вимера, написали извештаје који су гурнути на медијску маргину? Дужни су да нам дају задовољавајући одговор или смо слободни да доносимо сопствене закључке.

Посебно је занимљив г. Пајевић, функционер странке која је чинила битан део свих влада од 2000. године па до данас, и која се можда и најгласније истиче у повицима да ”Европа нема алтернативу”. Дакле, ако је високи званичник ове странке имао увид у закључке поменуте конференције, зашто се његова странка већ 8 година прави као да они не постоје? И на којим основама странка Г-17+ и даље инсистира на политици ”евро-интеграција”, упркос чињеници да је један од највиших европских званичника јасно назначио да за Србију никаква ”европска перспектива” не постоји? Или можда Г-17+ има аргументе који би ту тврдњу оповргли? Ако их има, дужна је да их представи. А ако нема, и сама је саучесник у издаји земље.

Ово, међутим, ни на који начин не амнестира ни Демократску странку, чији су челници сигурно имали увид у Вимерово писмо уназад бар годину дана – мада је тешко замисливо, ако не и оптужујуће по њихову способност да воде државу, да за њега нису знали и пре, поготову имајући у виду јаке немачке везе које је Зоран Ђинђић гајио. Како, дакле, имајући у виду садржај Вимеровог писма, може Демократска старнка да српском бирачком телу (и даље) обећава ”европску перспективу”? Постоје само два одговора: или је по среди невероватна необавештеност и неспособност, или су челници те странке плаћени лобисти одређених међународних кругова, којима је циљ да се Србија што дуже држи у зависности од ЕУ, док јој се отима парче по парче територије и купују ресурси – да се ”Власи не би случајно досетили” и можда чак окренули свој поглед и своје снаге у неком другом правцу (на пример, ка Истоку). Да је то далеко од немогућег потврђује нам и историјско искуство са почетка 20. века, када је један део српске политичке врхушке свесно и намерно (за разне врсте надокнади) везивао Србију вештачком зависношћу за Аустро-Угарску – све док царински рат није показао да чак и моћна империја на западу ипак ”има алтернативу”, и да Србија може веома добро да послује и са другима.

Шта рећи за Демократску странку Србије? Зашто Вимерово писмо није, бар пре годину дана, употребила као адут у својој скепси према намерама ЕУ? Зашто није искористила свој приступ медијима да обавести српско бирачко тело о озбиљним, можда несавладивим препрекама ка чланству Србије у ЕУ које Вимер разоткрива и, можда, покренула јавну дебату на ту тему, од које је могла да има само страначку корист? Зар то не би био јак аргумент за приближавање Русији, или бар отварање ка остатку великог света који се не налази на Западу? Зар то не би био адут у било којим преговорима са ЕУ, начин да се много раније ствари истерају на чистац? Ако су се, пак, гајиле наде, током косовских преговора, да се нешто код ЕУ може ипак променити у погледу на Србију, зар није бар сад крајње време да се ова ствар изнесе на чистину, и то не путем било каквих референдума већ са јасним, поштеним саопштавањем нацији да нас – у недостатку доказа који говоре супротно – ЕУ уопште и неће, и да је избор ”за или против уласка у ЕУ” заправо лажан и непостојећи?

На крају, шта ЛДП каже на садржај Вимеровог писма? Да ли Европа и даље ”нема алтернативу”? С обзиром да је део имиџа ове странке њен ”бескомпромисни реализам”, да ли је за Србију, у светлу не само Вимеровог писма већ и свих дешавања у протеклих 8 година, која су више него потврдила аутентичност његовог извештавања и тумачења, и даље ”реално” да се упиње ка ”евро-интеграцијама” ако је очигледно да амерички-доминирана ЕУ Србију једноставно неће ?

Мора се рећи и то да је, у протеклих 8 година, ЕУ Србију ставила у врло незгодан положај условљавањем ”даљих интеграција” хапшењем хашких оптуженика, највише зато што није доказиво да се сви они могу чак и лоцирати, а камоли ухапсити. Међутим, у контексту Вимеровог писма, лако се долази до закључка да је постављање ”немогућег” услова Србији врло лако могла бити свесна и намерна политика ЕУ, како би се Србија што успешније анестезирала и што касније схватила да се, заправо, налази ”изван европског развоја”, попут жабе која се кува на тихој ватри. Одговорност целокупног досовског поретка од 2000. до данас лежи у следећем: 1) ако су знали да се услови ЕУ не могу испунити, зашто нацију нису на време обавестили? 2) ако су сматрали да се услови ЕУ ипак могу испунити – зашто их онда нису испунили? 3) ако, пак, нису могли да их испуне (страх од побуне у МУП-у, Војсци, службама, итд.), зашто бар нису поштено то саопштили и народу и ЕУ? Или је дати оставку већа трагедија од пропасти земље?

У интервјуу датом ”Вечерњим новостима” 6 дана пре смрти, Зоран Ђинђић је, између осталог, рекао да му се чинило да је начело ”слаба Србија – јака Југославија” сада замењено начелом ”слаба Србија – јак Балкан”. То се управо и поклапа са евро-атлантском визијом овог дела Европе, онако како то преноси Вили Вимер. За Ђинђића то није било прихватљиво. Да ли је то прихватљиво за све његове ”наследнике”? Да ли мисле да треба да се с том судбином миримо, и да и даље наставимо ”политику (вечне) чекаонице”, где се, изгледа, једино чека неки недефинисани европски Годо, док нам многи други возови пролазе? Или сви већ једном треба да се суочимо с реалношћу која се на овим просторима понавља већ вековима: да је сваком завојевачу овог дела Европе одговарала слаба – или чак боље никаква – Србија, и да се у данашња времена ништа није променило. И да реално погледамо шта нам је чинити и који су нам правци збиља отворени?

Има ли и једне политичке групације која је спремна да отвори ово питање без увијања, да отворено обавести нацију да, према свим расположивим доказима, никаква ”европска перспектива” не постоји? Или је напокон дошло време да се направи нешто ново? Јер живот стварно више не може да чека, поготову не у виртуелним чекаоницама, са виртуелним границама, виртуелном војском, виртуелним политичким дебатама.

7.март 2008.

Преузето са сајта: Нове српске политичке мисли- www.nspm.org.yu

Писмо Вилија Вимера на немачком језику: WillyWimmer, MdB Mitteilungen aus Bratislava