Деведесетих година прошлог века једна бунтовна хрватска рок група спевала је исповеднички искрену песму по чијем ритму сви ми данас играмо али слабо ко жели гласно да jе запева: “Ми смо овде само због пара”… У целој данашњој Србији ова песма је прави хит, једина је разлика што је србијанска верзија сведена на новокомпоновано народно коло које свира јефтини плех-оркестар брзоруких министара и експерата и које, изузетно вешто заплетеним корацима, као што и приличи коловођама, воде скакутави банкари, држећи и вукући немилосрдним стиском руке невешту и лаковерну Србадију која никако да ухвати корак, и која све више посустаје, посрће и малаксава…

Морам да признам да сам и ја, наивно намамљен банкарским рекламама и брошурама патетично идиличних порука, секташки извештачених осмеха и фотографија каквих нема ни у “Кули стражара” (гласилу Јеховиних сведока), отишао у банку да прихватим срдачно пружену руку имућног пријатеља и заувек улепшам свој досадни живот али и заувек ућуткам своју намрштену жену и њену поражавајуће истиниту критику о нашем ауту који је у честом квару: “Сви си купише убава кола, само си ми одлатимо пешће…”

И право да вам кажем, замало да поступим као и сваки лаковерни Србин да у мени није прорадио ортодоксни Пироћанац, чије гене носим по мајци, кога је тешко за новац преварити и који је убрзо банкару задао кључно питање: “А колико ће мене на крају да кошта ова ваша помоћ?”. На моје велико изненађење, уместо јасног и гласног одговора, у овој и у свакој другој самосталној лихварској радњи добио сам неку стручно и научно закукуљену и замумуљену причицу о ситним каматним стопама и великим повољностима кредита. После много инсистирања, једва сам сазнао оно што је и једино важно: ако купим кућу, после дугорочног кредита, платићу скоро још једну банци, ако купим ауто, од мог тешко стеченог новца - један јефтинији иде њима, а ако узмем “лаки-кеш-кредит”, оно што морам да вратим неће бити нимало лагано и на крају би могло да се назове “по-џепу-тешки-чеш-кредит”.

Ове сурове банкарске истине “змичетија” у мојим пироћанским џеповима нису могла да поднесу. Излетео сам из банке заувек се одрекавши банкарских кредитних услуга и питајући се у себи: каква би тешка глоба задесила неког од оних србијанских СТР и СЗР мученика широм земље који једва саставаља крај са крајем и које држава уредно и редовно кажњава и због најмањих и невиђено баналних грешака, када би неко од њих покушао попут банкара да сакрије праву цену неког производа или неке услуге у својој сиротој радњи и место ње обмањивао и замлаћивао купце причама о ситним и тричавим процентима?

А онда сам пироћански темељну истрагу наставио на интернету и открио још један интересантан податак који је вешто сакривен од народа. Наиме, велика је неистина да су каматне стопе у Србији европске - једна је камата исте банке за европљане а једна, и то много већа, за Пироћанце. Није никаква тајна да у целом свету Србија важи за банкарску “меку”, управо због огромних камата које ни једна европска држава не дозвољава, штитећи тако своје грађане, а које јадни и намучени Срби плаћају јер њих, изгледа, нека ко да сачува….

О нама штедљивим Пироћанцима изречене су многе шале, али је данас дошло доба да је управо ова наша исмејана пироћанска трезвена, обазрива и уздржљива економија најбољи лек против потрошачког лудила (које се на западу већ третира и лечи као болест зависности - Overbuying), због кога цела лаковерна Србија олако добровољно прихвата немилосрдно и итекако скупо банкарско ропство. Стари Пироћанци јесу били штедљиви, али најпре према себи и својим потребама. Они нису штедели ради стицања и среброљубља, већ зато што су имали данас заборављено животно знање које каже да саможиво трошење и расипање поред џепова празни и срце и душу и које каже да је дуговање велико бреме и велика несрећа. Они су добро знали да се једино у искреној скромности и побожној уздржљивости, стиче истинито и непропадљиво богатство животне љубави и животне радости.