У том саопштењу, између осталог, устврдили смо следеће: „Србија је данас земља без јавних расправа по било ком од кључних националних питања српског народа у овом тренутку. Нема јавних расправа на тако важне теме као што су улазак у НАТО или Европску Унију, или, рецимо, модалитети државне реакције након евентуалног проглашења и једностраних признања независности Косова и Метохије. (…) Колико је у нашој моћи, путем трибина у нашој организацији, нових бројева часописа и, посебно, новог сајта, Српски сабор Двери учиниће све да се покрену неке од најпречих јавних расправа. Оне прве су свакако:

1. (Не)улазак Србије у НАТО и алтернативе
2. (Не)улазак Србије у Европску Унију и алтернативе
3. Измене Закона о новој личној карти и доношење Закона о заштити приватности.

Свима онима који мисле да ове три теме могу проћи у Србији без јавне расправе можемо поручити да су се преварили. Најмање што тражимо јесте референдум по свим овим питањима, јер је то најбољи начин да наше многобројне врсте демократа покажу свој пуни демократски капацитет“.

Да ли се шта променило за ових пола године од нашег првог захтева? Да ли је покренута било која од ових јавних расправа?

Закон о новој личној карти, као и Закон о заштити приватности мирују – први у неспровођењу, други у недоношењу. Ту је стање по људска права и слободе још увек веома забрињавајуће. По питању НАТО-а највише је учињено: војна неутралност постала је државна политика, без обзира на велика противљења НАТО-испостава у Србији. Питање Европске Уније остало је једина табу тема у Србији, донедавно. Косово и Метохија поново су покварили слатке евроунијатске снове о уласку у Обећану земљу: највеће и најутицајније чланице Европске Уније отворено су се заложиле за независност јужне српске покрајине. По ко зна који пут пале су све маске са „демократског лица“ Запада: међународно право, људска права и слободе, истина и правда, принципи су који треба да важе за све изузев за српски народ. После овог хладног туша, који нити једна мантра и комитетска шминка не може више да замаскира, и последња табу тема је отворена: на српским медијима, истина за сада углавном штампаним и понеком сајту, почели су да се појављују текстови који износе предности, али и мане нашег уласка у ЕУ.

У нашим великим електронским медијима, у оквиру редовних дневних доза евромантри, увек се понавља податак из истраживања јавног мњења по коме је преко 70 процената грађана Србије за улазак у Европску Унију. Међутим, истовремено се прећуткује други податак из истог истраживања који каже да је подједнаких 70 процената грађана против уласка у Европску Унију ако нам ова наддржавна творевина одузима једну седмину територије? А какви би резултати били када би се у анкетама нашла питања попут: „Да ли сте за улазак у ЕУ под условом да се Хашком трибуналу изруче сви оптужени Срби“ или „Да ли сте за улазак у ЕУ под условом да се у Србији легализују хомосексуални бракови“ – не знамо, јер то питање, као ни бројна друга проблематична питања, нико никада није поставио ни у медијима ни у испитивањима јавног мњења.

Путем својих трибина и интернет странице, месецима уназад, Српски сабор Двери давао је свој скроман допринос и покренуо прву јавну расправу у Србији о Европској Унији. Из жеље да укажемо на постојање другачијег и аргументованог става, на Машинском факултету 29. новембра 2007. године одржана је несвакидашња трибина пред око хиљаду посетилаца у организацији Удружења студената Правног факултета Номоканон и Српског сабора Двери. Нажалост, цензура је и овога пута учинила свој део посла, тако да се овај догађај, по мишљењу београдских медија, није ни десио. Но, слична медијска цензура много је пута у историји виђена. Нису ли и фарисеји платили оне римске војнике-најамнике који су чували Христов гроб да ћуте о Христовом васкрсењу? Нису ли уредници и новинари који прећуткују васкрс вере и светосавске националне свести на Београдском универзитету у ствари војници-најамници савремених фарисеја? Јер и тадашњи, а и данашњи фарисејски војници-најамници добро знају шта се заиста десило.

Дакле, и та трибина (као и пуна стотина осталих прећутаних трибина и јавних скупова на Машинском факултету пре ње) нама из Двери српских је била додатни подстицај и мотив да наставимо да у трагању за пуном истином још снажније разобличавамо концепт лажног бриселског раја који нам тако „великодушно“ намећу спољни и унутрашњи евроинтегратори. Нећемо престати да на томе инсистирамо и драго нам је да се буди и шира академска јавност, постепено се ослобађајући од идеолошке окупације и цензуре. И ова интернет страница треба да буде у тој функцији. И овом приликом понављамо своје залагање за референдум као најдемократскији начин да се провери воља народа по питању садашње и будуће државне оријентације. То је најмање што су наше вајне демократе дужне да нам омогуће.

Европска Унија – мит и стварност

Невероватно звучи чињеница да ми о тако важном националном питању, какво јесте улазак Србије у један овакав савез, до сада нисмо имали ништа ни налик јавној расправи. У таквој расправи би се без икакве пристрасности и спољних и унутрашњих притисака аргументовано дошло до трезвеног одговора на кључно питање: да ли је у дугорочном државном и националном интересу улазак Србије у један овакав економски и геополитички савез?

Оно чего смо били сведоци свих ових година јесте идеолошка острашћеност заговорника Европске Уније у Србији са једне, и списак „лепих жеља“ за „кандидатуру за кандидовање“ за место „придруженог“ члана од стране евроусловљивача са друге стране. Такође, оно што смо имали је незабележена медијска цензура од стране поборника европских интеграција, која неодољиво подсећа на време када се нашем народу наметала прича о „бескласном друштву“ и комунистичком рају који је требало да дође по било коју националну и државну цену.

Наша је жеља да на овој страници избегнемо било какав вид празног и јаловог критизерства и да, са друге стране, понудимо снажну, стручну и аргументовану критику концепта Европске Уније. Овде ће се наћи и разлози појединих аутора који говоре у прилог уласка Србије у један такав савез. Врло је важно чути и такве трезвене, аргументоване ставове, јер смо и за њих били ускраћени током година идеолошке евроострашћености и пристрасности. Мислимо да само на такав, објективан начин можемо у пракси допринети концепту јавних расправа за који се залажемо.

Европска Унија и неоколонијализам

Оно по чему је пројекат Европске Уније јединствен и по чему се разликује од свих ранијих идеолошких пројеката овог типа јесте што је у њему усавршено деловање спољне и унутрашње присиле у остварењу неоколонијалног потчињавања европских нација.

Методи спољне присиле су познати и подразумевају војну и економску присилу у спровођењу одлука, док су методи унутрашње присиле новијег датума и много су суптилнији, али потенцијално опаснији. Реч је о присили која има за циљ наметање ауторопства, дакле ропства које човек намеће сам себи. То је ропство човека својим најнижим нагонима и поривима на нивоу личности, са једне, и ропство заједнице девијантном неолибералном и неоколонијалном концепту „слобода“ и „људских права“, са друге стране. Ко год се саглашава са таквим наметнутим духовним и моралним начелима на нивоу заједнице у којој живи по аналогији ће се сагласити и са истим начелом на личном плану. И обрнуто. Јер је морални закон један те исти, било да га човек поседује на нивоу заједнице или личности.

O потрошачком друштву…

Наметање стихије потрошачког друштва је свакако део таквог антихришћанског система вредности. У том смислу, довољно је само да се подсетимо тужних слика како Срби газе једни преко других да би ушли на отварање Mеркатора или неког другог тржног центра или на шта су све спремни да би добили телевизор упола цене. Врло брзо и овде можемо очекивати услов пред који су постављени потрошачи у једној европској робној кући да само голи могу ући у ту робну кућу, а да као награду могу да купе одећу по великом снижењу, итд. Човек заправо кроз прихватање потрошачког менталитета прихвата и начин размишљања по тим калупима, дакле, прихвата потрошачку философију живота која као нуспродукте има прихватање и оваквих понижавајућих услова. Управо та и таква слика Србије симболизује део вредности које са собом доноси и које ће донети Европска Унија. Важно је уочити да се такав систем вредности агресивно подстиче преко масовних медија и система јавног морала и њега не само српски народ већ и већи део човечанства прихвата као цивилизацијску норму.

Насупрот светосавским духовним и моралним оквирима, читав двадесети век у Европи, али и Србији, све снажније афирмише систем јавног морала и медија који почивају на егоизму, огољеном материјализму и атеизму. То су три начела која господаре европским духом још од Француске револуције. Од тада па до дана данашњег сви преовлађујући идеолошки правци: од комунизма, преко фашизма и нацизма па до либералног капитализма, имају у својој духовној основи, у свом моралном програму, ова три начела као владајућа. Резултат наметања духа такве морално посрнуле и секуларизоване Европе је данас јасно видљив. Нижа природа човекова ставила се испред Божије природе у човеку, односно испред начела духа и заједнице. Такав европски човек бива онеспособљен за више духовне домете будући да је допустио да телесност живљења и размишљања буде господар његовом моралном закону, а не обрнуто. На тај начин човек своди себе на своју нижу природу, своди себе на тзв. „економску животињу“. Такав, постхришћански Србин ће пре одабрати Европску Унију него Косово и Метохију, пре ће одабрати шенген визу да би се сликао испред Ајфелове куле, него доћи у посету Србима у косовско-метохијским концентрационим логорима. Такав Србин, дакле, губи осећај заједнице којој припада, губи свој морални архетип и прихвата нови, евроунијатски.

Овде, свакако, није реч само о идеолошким разликама, већ о потпуно различитом погледу на свет и философији живота. Зато питање Европске Уније и не може бити разматрано само на идеолошкој равни, већ пре свега на терену система вредности. Срби су поново, по ко зна који пут у својој историји, стављени пред стару дилему: да ли продати „веру за вечеру“? Прецизније речено, ми смо данас пред дилемом: продати веру, односно Косово и Метохију, за сан о европској вечери и „светлој“ европској „будућности“. Дакле, не обећава ли нам та Европа бољи стандард, путовања, златне куле и градове, све и свја… Све то зарад поклоњења златном телету потрошачког европског раја. Заузврат се од нас тражи одрицање од нас самих, од наше духовне вертикале, од нашег Јерусалима – од нашег Косова и Метохије.

ЕУ и Косово и Метохија

Можда ће се неко запитати шта још има да се каже ново на ову тему, а да то већ није речено од стране (псеудо)интелектуалене елите или представника политичких структура у Србији? Али о Европској Унији може и мора много тога новог да се каже. Уствари, о Европској Унији готово да ништа осим познатих идеолошких мантри о великом европском тржишту, уређеном законодавству и слободном кретању „људи, капитала и роба“ и није речено. Као да Русија није трипут веће тржиште, као да нам нису омогућени много повољнији услови за проток „људи, капитала и роба“ са руске стране кроз споразум о слободној трговини и последњи гасни споразум, а посебно кроз немерљив потенцијал у свим другим областима заједничке сарадње у будућности. Међутим, стиче се утисак да би свако ко би рекао нешто другачије на тему ЕУ од оног официјелног мишљења био унапред етикетиран као назадан, немодеран, као противник светле европске будућности…

Можда ни Српски сабор Двери данас не би отварао ову интернет страницу на тему Европске Уније, и поред свих економских, геополитичких и других неоспорних аргумената који о њој критички казују, да није зазвонило звоно за узбуну. А то је Косово и Метохија. Косово и Метохија је вододелница која је отрезнила многе Србе који су спавали дубоким европским сном. То је онај Рубикон преко кога ниједан искрени православни Србин неће прећи у трагању за „бескласним“ отвореним друштвом и изгубљеним „рајем“ новог бриселског централног комитета. Јер Европска Унија је, ипак, пролазна идеолошка творевина владајућих глобалистичких елита, док је Косово и Метохија у срцима духовних потомака светородних Немањића – вечно.

Уредници:
Данило Тврдишић
Бошко Обрадовић