Незадовољство је приметно и у обичном животу Европљана: невладине организације и либерални интелектуалци критикују недостатак демократске контроле европских институција, синдикати и левица оптужују Брисел да нарушава социјални мир и да од европског монетарног система највише користи имају најбогатији, европска десница и национални мислиоци у Европској Унији виде начин потпуног уништавања државних суверенитета, док обични грађани све више на свом новчанику осећају издржавање гломазне бриселске бирократије…

Европске интеграције у прошлости

Сама идеја о уједињену европских држава није нова. Она се увек провлачила кроз мисли и идеје европских интелектуалаца који су стално истицали потребу заједничке европске свести и једног европског дома. Те замисли или су долазиле подстицане идеалима појединаца или после тешких и крвавих ратова као жеља да се они никад више не понове. Још у Средњем веку приметна је свест о јединственој Европи коју уједињује хришћанска вера. Хришћанство је било једини фактор који је могао да повеже Европу у којој још није дошло до формирања националних држава. Нарочито су се на то позивале папе приликом подстицања европских владара на крсташке походе и ратове против Турака. Сукоби са муслиманима на Блиском Истоку и у Средоземљу су итекако допринели настанку европског јединства. Још у то време приметна је подела на католички Запад и православни Исток, на који се гледало као на нешто што није саставни део европског индентитета.

У Новом веку појавом протестантизма Европа је гурнута у мрачан период крвавих ратова и верских прогона. Универзална свест која је настала у Средњем веку се потпуно губи у светлу подела на католике и протестанте. Покушаји да се створи неко јединство су ишли само дотле када би се правили савези протестантских или католичких држава. У том смислу је и разумљиво зашто је француски кардинал Ришеље сањао о федерацији протестантских држава под руководством Париза, која би држала католичку Аустрију под контролом.

Тек у 19. веку, са настанком Свете Алијансе, можемо говорити о некаквом европском јединству. Наиме, страх од револуција је европске дворове гурнуо на међусобну сарадњу и разумевање. Увидела се потреба за чешћим дипломатским састанцима, разговорима и заједничким акцијама. Иако је концепт Свете Алијансе имао изразито идеолошки карактер и потребу да очува европске државе и династије од било каквих насилних промена, он је донео Европи мир који је трајао готово 50 година. Али тај наднационални концепт није имао шансу за преживљавање у светлу великих националних револуција, постанка нација, ратова за ослобођење на Балкану и уједињења Немачке под енергичним Бизмарком. Каснији савези, као на пример Тројецарски савез (савез три двора: Петрограда, Беча и Берлина) су били само израз реалне геополитике у смислу одвраћања од акције Француске или Британије.

Недостатак неке заједничке свести и идеје је Европу и гурнуо у кланицу Првог светског рата. После 1918. настао је Версајски систем који је на све могуће начине ставио Европу под јаки утицај Француске, у сваком смислу усмерен на контролу Немачке. Занимљиво је приметити да је тада европска свест више присутна у реторици нових идеологија комунизма, фашизма и нацизма. Комунизам, као наднационална идеологија, се стално позивао на јединство пролетера и радника, радио на светској револуцији и оштро критиковао себичну националну политику европских држава. Ни фашизам није каскао у свом интернационализму, често истичући заједничку обавезу Европљана да се уједине против комунизма и сачувају европску цивилизацију. Парадокс је да Европу нису желеле да уједине демократе и либерални интелектуалци већ политички екстреми попут Хитлера и националсоцијализма. Хитлер, као немачки националиста, имао је итекако развијену свест о једној Европи, али у новом поретку, заснованом на расној, аријевској припадности. Ратовима и освајањем он је у једном периоду и успео да створи један нови европски поредак.

Као што смо видели и у прошлости су постојали тренуци када је Европа била јединствен дом. Некад се уједињујући преко хришћанства, некад због опасности од свргавања елита и револуција, а некад и на верској и расној основи. Приметно је да никад није било покушаја економске интеграције која би пратила и политичку. И управо трагично искуство у Другом светском рату ће европске политичке елите прво усмерити ка економији.

Политичко уједињење Европе

Ране страшног Другог светског рата су полако зацелиле. Поново су успостављене економске, културне и политичке везе између европских народа. Већ 1952. Немачка је била главни економски патрнер Француске и са једне и друге стране је расла свест о неопходности помирења и што чвршћих веза. Помирење није било израз само добре воље већ и неопходност услед политичке доминације Сједињених Америчких Држава, опасности од политике СССР-а и заоштравања Хладног рата. На почетку Хладног рата Француска се све више осећала изолованом у међународним односима. Европа више није била у могућности да утиче на развој међународних односа и могла је мирно да гледа како се њене бивше колоније ослобађају имајући прећутну помоћ Вашингтона или Москве. Покушаји да се успоставе ближи односи између Велике Британије и Француске су наишли на неуспех због курса спољне политике Лондона који давао приоритет односима са Америком. Желећи да изађе из такве позиције Француска је све више почела да се окреће свом дојучерашњем непријатељу – Немцима. Године 1948. на место министра спољних послова Француске је дошао Роберт Шуман, који је био заговорник вођења другачије политике према Немачкој. Он је сматрао да Француска мора да одустане од своје традиоциналне политике обуздавања Немачке и стварања савеза на европском континенту који ће бити употребљиви против ње. То у садашњем односу снага, на почетку Хладног рата, не би имало никаквог смисла и само би Француску још више гурнуло у изолацију и ослабило њен положај. Требало је покренути другачију политику према Немачкој на равној нози.

Шуманова идеја је била да будућа Европа почива управо на француском- немачком јединству и да ће једино на тај начин успети да Немачку колико толико контролише, да успешно преговара са Сједињеним Америчким Државама, да покуша да преко таквог јачег утицаја на међународној сцени сачува своје колоније у Индокини и северној Африци и да евентуално парира Совјетском Савезу у Европи. Такође, треба напоменути да се Париз забринуо због брзине којом се Немачка економски обнављала. Године 1950. Шуман је упутио и званичну декларацију којом је предлагао стварање Европске заједнице за угаљ и челик, која би настала удруживањем француске и немачке црне металургије. У овој идеји није било никаквих идеала: Француска је желела да на тај начин контролише немачку тешку индустрију стварајући комплементарност привреда како би се спречио нови рат и евентуално неконтролисано поновно наоружавање. Немачки канцелар Аденауер је прихватио овај предлог, увидевши прилику да се немачки народ ослободи кривице за догађаје у прошлости. Вашингтон је такође био задовољан оваквим развојем сутиације, пре свега желећи да у Европи има стабилност која ће им одговарати у тренутку хладноратовских сукоба са СССР-ом у Индокини.

Заједници за угаљ и челик су се придружиле и остале државе изван Гвоздене завесе. То су били политички разлози за настанак Европске Уније. Поред Шумана морамо поменути и Жана Монеа, који је веома утицао на свест да је поред политичког неопходно и економско уједињење, и да је управо економска криза из 30-тих и довела до рата. И Жан Моне и Шуман су били заговорници успостављања наднационалне Европе, где ће национални државни и економски суверенитет бити превазиђен. Како се Хладни рат захуктавао са почетком Корејског рата, у Паризу и Вашингтону се појавио страх да је то почетак шире акције Совјетског Савеза у извозу револуције. Догађаји су наметнули потребу интензивнијег и дубљег зближавања Француске и Немачке, па је тако настао пројекат Европске војске, који је актуелан и данас, и Европске одбрамбене заједнице. На тај начин би се Немачка поново наоружала. Али овај предлог није прихваћен у француском парламенту и француској јавности која је још увек била антинемачки расположена. Став Вашингтона је био веома негативан на свако формирање европске војске која би била изван контроле НАТО-пакта. Притиском на Бон, Ајзенхауер је убедио Аденаура да би наоружање Немачке било прихваћено једино у оквиру Атлантског савеза. Тако је у октобру 1954. потписан Париски споразум којим се Немачка укључила у НАТО и поново наоружала. Од Париских споразума и почиње озбиљна војна и политичка сарадња Француске и Немачке. Већ 1955. дошло је до састанка о војној сарадњи са Немачком.

Долаком Де Гола на место председника Француске Републике остваривала се интензивнија сарадња са Немачком. Желећи да поврати углед Француске Де Гол је тим односима дао првенство желећи пре свега да покуша да натера Вашингтон да узме у обзир и европске интересе. Он је наравно у тим односима желео да омогући првенство Француске и осигура слабији положај Немачке. Такође је желео да прекине са тенденцијом формирања наднационалне Европе за коју су били Шуман и Моне, већ је тежио настанку уније која би поштовала суверенитет својих чланица. Његова политика је и довела до значајног Јелисејског споразума 1963. године. Споразум је предвиђао редовне састанке француског председника и немачког канцелара, контакте између министара образовања, спољних послова и одбране. На неки начин Де Гол је овим споразумом желео да умањи утицај НАТО-савеза и створи основу европске самосталне безбедности. Немачки канцелар Аденауер је ово прихватио, али су немачки политичари после његовог одласка одбацили предлог и своју безбедност наставили да граде кроз савезништво у НАТО-пакту. То је и разумљиво, јер Француска није могла да пружи гаранције у случају напада СССР-а. Ипак Јелисејски споразум је постао основа француско-немачке сарадње и допринео изградњи Европске економске заједнице, заједничке политике у области пољопривреде, заједничког европског монетарног система и јединственог европског закона 1989.

У политичком уједињењу Европе важну улогу је имало и формирање Савета Европе 1974. године. У овој хладноратовској фази Европа је могла једино да се на тај начин уједињује: приближавањем Париза и Бона под заштитом и гаранцијом Вашнгтона, уз економску интеграцију и постепено стварање политичких институција Уније. Тада је и даље у предности била Де Голова визија о очувању националних суверенитета.

Уједињење Немачке и крах комунизма су отворили нову страницу историје Европске Уније. Француска је бојажљиво посматрала како у срцу Европе настаје јака Немачка са 80 милиона становника. Ипак, и поред сумњи и са једне и друге стране европске интеграције су настављене. Најважнији догађај из овог периода је свакако потписивање Мастрихтског уговора 1992. Овим споразумом је одлучено да се спроводи заједничка спољна и безбедоносна политика усклађивањем својих ставова на седницама Савета који и спроводи политику. Попуштање међународне ситуације престанком Хладног рата је итекако убрзало развој Европске Уније и њено проширење. Мастрихтски уговор је основ савремене Европе и документ којим се Европа дефинитивно ујединила у очувању својих интереса. Сукоби међу чланицама су избијали, на пример око Југословенске кризе, али нису омеле јединство у развоју европских институција. Наравно, данас Француска није више у могућности да своје жеље тако лако наметне Немачкој и у погледу спољне полтике и у томе како ће Европа да се развија. 1994. године немачки демохришћани су издали документ који представља смернице развоја Уније и он дефинитивно раскида се очувањем суверенитета и Европу вуче ка федерализацији. Све чешће се помињу евро-регије као начин њеног функционисања и организовања.

Иако је настанак Европске Уније био пре свега заснован на сарадњи Немачке и Француске, много тога је и даље било али и данас јесте под утицајем Вашингтона и политике двоструких стандарда. Само проширење је увек било искључиво из политичких разлога, а не зато што је нека држава испуњавала одређене стандарде. Пример су: Шпанија у којој су на власти били фашисти, или Грчка која је примљена зарад интереса у периоду хладног рата. Доминација Вашингтона се не огледа само у војном смислу, већ и по томе како и где кренути са проширењем Уније. Прихватајући идеје Хангтингтона о „западној културној сфери“, америчка спољна политика је сумњичава у погледу даљег проширења и могућности да се Русија једном прикључи Унији. Проблем представља и константни притисак САД које у формирању заједничке европске војске виде начин да се умањи а касније и сасвим избрише улога НАТО-савеза. Вашингтон константо врши притисак на Бон, а нарочито на нове државе чланице (Пољска, Чешка), које у америчкој политици виде сигурнијег заштитника. Нарочито се јавља притисак на могућност сарадње Париза и Бона у области високих технологија и сателита за посматрање. И поред тога што су европски политичари толико помпезно најавили стварање европске војске и тврдили да је тренутак да се измени улога НАТО-а, све је остало на лепим жељама. Европска војна индустрија нема капацитете који би се могли носити са руским или америчким војним могућностима. Изгледа да су и Европљани то схватили па се поново јавила идеја из шездесетих о успостављању некакве равнотеже између Атлантског савеза и европске безбедности. Како изгледа, ми, Срби, ћемо бити и повод за ову равнотежу у смислу слања европског корпуса на Косово и Метохију.

други део…