У тренутку када Сједињене Америчке Државе и неке чланице Европске Уније одлучују о неправном и насилном решењу питања Косова и Метохије у Србији се одвија велики политички спор око будућности њене везе са Европском Унијом. Овај спор се вероватно није могао избећи будући да су неке државе чланице ЕУ и сама Унија већ дуже време дубоко загазиле у решавање питања статуса Косова. Већ годинама уназад Велика Британија у стопу је следила америчку подршку независности Косова као јединог решења. Око те осовине кретале су се, час ближе час даље, још неке државе чланице Европске Уније, да би последњих недеља прошле године осовини Америке и Британије дефинитивно пришле преостале три велике државе ЕУ – Француска, Италија и Немачка.

Чињеница да се ова међународна осовина поборника сецесије Косова коначно учврстила била је одлучујућа за одређивање става ЕУ око будућег статуса Косова и Метохије. Иако опрезно формулисан, тај став је довољно јасан да се закључи да је и Унија прешла Рубикон. Реч је о Закључцима са састанка Европског савета ЕУ од 14. децембра прошле године.

Сасвим је разумљиво да је овакав развој ситуације изазвао додатно алармирање политичких чинилаца и политичке јавности Србије. Сложени и, рекао бих, специфични односи Србије и Европске Уније нису могли а да не изазову озбиљне политичке спорове не само у широј политичкој јавности него и у владајућој коалицији у Србији.

Пре приказа самог проблема вреди се осврнути на спорове који су се овим поводом појавили у земљи. Пажњу пре свега привлачи феномен одбране Европске уније, па и Европе као некакве опште идеје, од наводних антиевропских ставова и тенденција унутар саме владајуће коалиције. Ту наводну одбрану прати несвакидашњи емотивни жар. Каже се, на пример, да је одбијање прихватања мисије ЕУ на Косову, или одбијање да се у конкретним околностима потпише Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП), увреда за ЕУ коју нам она неће опростити, да је то равно самоубиству државе, да то има учинке катастрофе и томе слично.

Може се приметити занимљив парадокс. Људи обично уносе емоције када је у питању одбрана националних интереса, и то се сматра мање-више нормалним обзиром на саму природу нације као, између осталог, заједнице колективних емоција. С друге стране, Европска Унија је у највећој мери рационална правно-политичка творевина и није познато да јој и држављани њених држава чланица приступају емотивно. То се сада догађа једино у Србији и то у невероватном контексту у коме јој се насилно одузима део територије, а с њом и део националног идентитета. На другом полу спора, на оном на коме се приоритет неподељено даје опстанку Косова и Метохије у Србији, преовлађују рационални политички ставови и аргументи.

Због свега овог необично је важно да се у јавном политичком мишљењу и деловању пође од чињеница, да се оне анализирају и из њих изведу практични закључци.

Србија и Европска Унија у најновијем спору

Државна стратегија Србије према Европској Унији јасно је дефинисана у темељним државним документима. „Припадност европским принципима и вредностима“ је формулација која се налази већ у првом члану Устава Републике Србије, у коме се даје дефиниција државе Србије. Пре три године усвојена је Национална стратегија Србије за приступање Европској Унији, а после тога низ докумената који следе из програма Европског партнерства са ЕУ. Приближавање домаћег законодавства европском (праву ЕУ) такорећи је опште место законодавног процеса у Србији. Коначно, у новембру прошле године парафиран је Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ после низа тешкоћа и застоја чији је једини узрок био тзв. хашки услов.

За све то време ЕУ није донела заједнички став (common position), без кога она готово да не може да води заједничку спољну и безбедносну политику, иако је све време преговора (2005-2007) била веома присутна и ангажована у процесу. Сасвим је јасно да заједнички став није био донет из простог разлога што државе чланице ЕУ нису могле да усагласе јединствен политички став о овом питању. И поред тога, на поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије Унију су, поред релевантних међународних аката, обавезивали и њени сопствени оснивачки документи. У члану 11, алинеја 3, Уговора о Европској Унији изричито стоји да Унија има као један од циљева своје заједничке спољне и безбедносне политике „одржавање мира и јачање међународне безбедности у складу са начелима Повеље Уједињених нација, као и начелима Завршног акта из Хелсинкија и циљевима Париске повеље, укључујући оне у погледу спољних граница“ (Курзив ауторов).

Текст Споразума о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Србије доследно прати ове одредбе оснивачких аката Уније и општа уговорна правила у међународним односима. У преамбули овог Споразума једна од основних одредаба започиње речима: „Узимајући у обзир опредељење страна да у потпуности спроводе сва начела и одредбе Повеље УН, ОЕБС, посебно оних садржаних у Завршном акту Конференцији о европској безбедности и сарадњи…“.

Правна копча између ових општих уговорно-правних обавеза и конкретног случаја Косова и Метохије јесте Резолуција СБ УН 1244 (1999), коју је Унија званично прихватила. То је потврђено и у ССП, посебно у ставу 1 члана 135, где се изричито тврди да се овај Споразум примењује на територији Уније (тј. њених држава чланица) с једне и на територији Србије, с друге стране. Тек се у другом ставу овог члана утврђује изузетак по коме се ССП „не примењује на Косову које је тренутно под међународном управом у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године“. За Косово се не каже „територија Косова“ као у претходном ставу за Србију. То је стога што се у првом ставу овог члана израз „територија“ користи у строгом значењу међународног права и, у конкретном случају, односи се само на Србију и државе чланице ЕУ као будуће потписнице Споразума. Коначно, овде треба само подсетити да се у Резолуцији СБ УН 1244 на три места гарантује суверенитет и територијални интегритет СР Југославије (данас Србије).

Из овог што је речено требало би да је јасна правна, па онда и политичка, обавезност ЕУ према Србији када је реч о одређивању будућег статуса Косова и Метохије. Ваља напоменути још једну изричиту правну обавезу Европске заједнице, која се тиче њеног закључивања споразума о придруживању са неком државом. У члану 310 Уговора о оснивању Европске заједнице стоји да та врста споразума „обухвата узајамна права и обавезе, заједничке акције и посебне процедуре“. У конкретном контексту ССП са Србијом од кључне важности је став о узајамним правима и обавезама. Стандардно уџбеничко тумачење тог става указује на међународно-уговорни принцип билатералности, који значи да држава неће задирати у унутрашње право Заједнице, али ни ова у суверена права државе.

Нема јединственог става ЕУ о Косову и Метохији

Досад је било речи о правним чињеницама односа ЕУ и Србије. Политичке чињенице овог односа су прилично противречне. Притиснута неумољивим захтевима САД ЕУ је невољно клизила ка неписаном (необјављеном) ставу о тзв. надгледаној независности Косова. Овде је, додуше, тешко говорити о заједничкој политици ЕУ, јер, као што смо рекли, до заједничког става као обавезујућег документа ЕУ никада није ни дошло. Пре је било речи о притисцима и утицају великих држава чланица ЕУ на мање, али и на европске институције, у правцу прихватања надзиране независности Косова.

О некаквом јединству у ЕУ око овога не може се говорити, јер је одувек постојао већи број држава чланица које су недвосмислено против независности Косова од оних које су недвосмислено за независност. Између ове две групе налази се највећи број држава чланица које се по инерцији субјугације прилагођавају ставу већих и јачих. У таквој ситуацији никада није могао да се формулише и усвоји заједнички став (он се усваја једногласно у Савету министара), који би представљао поуздани оријентир ЕУ у вођењу и спровођењу њене политике према Косову и Метохији. Зато се за наметање мисије ЕУ на Косову, која у постојећој ситуацији нема међународно-правни основ своје примене, припрема заједничка акција (common action). То је врста оперативног документа који је могуће усвојити квалификованом већином у Савету министара, али коме без заједничког става недостаје потребна политичка легитимност у самој Унији.

Притиснута Сједињеним Државама, после друге фазе намеравано неуспелих преговора о будућем статусу Косова и Метохије, Европски савет 14. децембра прошле године доноси Закључке у којима (тачке 65 до 70) заговара блиску будућност Косова као независне квазидржаве и утврђује своју специјалну улогу у томе. Будући да се независност Косова у овим тачкама Закључака нигде изричито не спомиње, треба поменути бар оне ставове из којих се јасно види политички смер Уније у овој ствари. Унија је, дакле, спремна да преузме „водећу улогу у јачању стабилности у региону и примени решење које одређује будући статус Косова“. Које ли то „решење“ одређује будући статус Косова? Да није можда оно чији је аутор Марти Ахтисари и које није прошло на Савету безбедности УН зато што се залаже за надзирану независност Косова и тиме пледира за кршење међународног права? Да не буде дилеме, поменути закључци одмах иза цитираног става утврђују да ће Унија своју мисију стабилизације региона и примене „решења“ спровести уз помоћ своје мисије, тачно по плану Мартија Ахтисарија (анекс 10 Плана). Најзад, случај Косова се у Закључцима подводи под правну маглу случаја sui generis, који, наводно, неће представљати никакав преседан.

Из овога је јасно да је политика ЕУ према Србији, посебно после усвајања Закључака од 14. децембра, у великој супротности, може се слободно рећи у контрадикцији, са свеукупним правним окружењем: Повељом УН, Завршним актом из Хелсинкија, Резолуцијом 1244, али и оснивачким уговорима ЕУ и ЕЗ и коначно парафираним Споразумом о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Србије. Оно што у дневној политици ЕУ према Србији следи после 14. децембра више припада једном политичком стилу који реално проистиче из логике правног преступа. Политичка операција која је уследила има за циљ да успешно оствари немогућу мисију: будућем уговорном партнеру, Србији, треба наметнути решење сецесијом Косова, а да партнер због своје стратешке привржености европским интеграцијама прећутно прихвати и правно и политичко насиље над собом. За ту операцију треба да послужи сам Споразум о стабилизацији и придруживању и стога се он неочекивано убацује у игру. Због већег политичког улога, а то је признање независности Косова, у други план се повлачи до тада непрекорачив „хашки услов“ и наговештава потписивање Споразума за 28. јануар. Тај датум пажљиво је одабран, јер пада тачно у средину рока између два круга председничких избора у Србији.

Клима манихејства у односу према ЕУ

Да не постоји политички улог независности Косова Унија никада не би овако великом наградом подржала „демократског“ (знаци навода иду на одговорност Уније) кандидата на овим изборима. Прави разлог те подршке јесте очекивање Уније, заједно са Сједињеним Државама, да би наметање независности Косова кроз једнострано признање имало мање рђаве последице по успех акције него уколико би на изборима победио „недемократски“ (знаци навода иду на одговорност Уније) кандидат. Укратко, више је него јасно да је после преломне одлуке о активној подршци нелегалној сецесији Косова од Србије Унија одлучила да све што јој политички стоји на располагању стави у функцију независности Косова. Томе пре свега припада ССП са Србијом, који се одједном, од стратешког документа од принципијелне важности за Србију, али и за саму Унију, претворио у велики улог у овој својеврсној политичкој кампањи.

Какве су последице ове политике ЕУ према Србији у самој Србији? Очигледна општа последица јесте отварање великог политичког спора, како је поменуто на почетку текста. Спор полако прелази у јавномњењску поларизацију становишта, али и у поделу унутар владајуће коалиције.

Оцену овог спора можемо да дамо само полазећи од изнетих чињеница. Постоје очигледне разлике у третирању тих чињеница. Једни своје политичке приоритете одређују полазећи од њих. У том контексту за њих је очување Косова и Метохије у саставу Србије важније од потписивања ССП у овом тренутку. Други, пак, прихватају исхитрено потписивање ССП иако је 14. децембра дошло до значајне промене у званичном ставу ЕУ према питању сецесије Косова. Проблем са овим становиштем је у томе што је у међувремену ССП заиста постао средство за одвајање Косова од Србије.

Али можда је од свега штетнија клима манихејства која се шири политичким јавним мњењем Србије. Ту климу сасвим свесно шире ултимативне присталице тзв. европске Србије. Одбијање власти да прихвате неправну и противправну мисију ЕУ на Косову и одбијање једног дела власти да прихвати нову функцију ССП они без зазора проглашавају аветима некакве неевропске прошлости Србије. Што је најгоре, неки званичници ЕУ (о званичницима САД да и не говоримо) помажу распиривање ове црно-беле поделе у данашњој Србији. Занимљиво је да се политичко манихејство у Србији као по правилу шири кад год земља западне у веће политичке тешкоће.

Са друге стране, у званичној Србији још увек се више води рачуна о политичким и правним чињеницама него о опортунитетима других, макар то били политичари ЕУ. О томе говоре све резолуције о Косову и Метохији које је Народна скупштина усвојила последњих година, а нарочито она последња од 26. децембра 2007. године. Та Резолуција даје јасне политичке смернице за деловање државе поводом питања које смо размотрили у овом чланку. Тим поводом може се закључити да Србија остаје на свом европском путу само ако спроведе ову резолуцију и само ако се, с тим у складу, захвали Унији на понуди за 28. јануар. Све док Споразум о стабилизацији и придруживању поново не задобије своје изворно политичко значење.

Аутор је министар за Косово и Метохију и
професор на Факултету политичких наука у Београду.