У суботу 8. марта премијер је и формално огласио чињеницу која је свима већ дуго позната: Србија више не може да иде даље под шизофреном коалицијом која је неспособна да очува макар привид јединства по битним питањима од националног и државног интереса. Крај такве владе представља пораз западне политике, која се уздала да ће што дужи статус кво обезбедити мирење Срба са судбином. Демократска странка улази у предизборну кампању са тешком хипотеком подршке водећих западних сила независности коју су самопрогласиле албанске вође у Приштини 17. фебруара. Показале су се јаловим наде од 3. фебруара да ће реизбором Тадића, тог ултра-кооперативног, проевропског итд. кандидата, Брисел и Вашингтон имати нешто више обзира према Србији. Његов реизбор је на Западу грешком или намерно протумачен као знак да је Србија легла на руду, да је спремна на сваки компромис и да је прећутно прихватила губитак Косова као нешто неизбежно.

Прича о некаквом европском путу Србије постаје све тања и на крају неодржива у ситуацији када су водеће земље ЕУ признале албанску монстр-творевину. Не треба преувеличавати тврдње како су се Европљани отимали и батргали и невољно прихватили амерички диктат. Загрижена острашћеност у прилог Албанаца и независног Косова била је чак већа у једном Лондону него у Вашингтону. И осовина Париз-Берлин, која је годинама водиља спољнополитичких интереса ЕУ, самостално је кренула путем признања још пре годину дана театрално жестоком подршком Ахтисаријевом плану. На српској страни је било много самозаваравања да ће се у водећим земљама ЕУ појавити отпори притиску из САД.

Наравно, неки ће политичари и даље да се заклињу европским интеграцијама јер немају ниједну другу тему. Ако они превагну, што је све мање вероватно, из ЕУ ће пред Београд вазда бити постављан неки нови, виши праг. Опет ће Србијом јездити бирократи танког образовања и још тање памети да Србима читају вакеле шта треба да учине и које још услове треба да испуне. И после свих упињања да се удовољи бриселским диктатима, увек ће бити извлачени џокери из рукава звани Младић и Караџић – да не говоримо о „нормализацији односа са суседима“, тј. признању Косова и отварању амбасаде Србије у Приштини.

Под новом владом после следећих избора, Србији би било исплативије да се много не упиње да иде путем ка другој страни евро-дуге. Ако јој је чланство у ЕУ заиста потребно – а то је у најмању руку дискутабилно – онда што буде мање изражавала жељу и жудњу за европским интеграцијама, то ће се оне брже десити.

Чврст став је за Русију сада егзистенцијално питање, лакмус тест њене способности повратка на сцену као велике силе чији се став уважава. За Русију је у овом тренутку мање спорно да ли ће и колико остати доследна у својој борби за целовитост Србије, већ је много важније питање колико ће сама Србија остати доследна у одбрани Космета.

Та доследност је била доведена у питање под сада већ бившом владом. Пре 8. марта били смо сведоци дубоке шизофреније коалиције без јединства ставова. У пресудним тренуцима своје историје српска влада је била дубоко подељена попут југословенске избегличке владе у Јерусалиму, Каиру и Лондону 1941-43. Опстанак такве коалиције био би сигуран знак Западу да не мора размишљати о варијанти „Б”, које ионако нема, јер варијанта „А”, максималне тврдоће према Србији, успева. Некохерентност Срба и неубедљивост њихових одговора били би доказ исправности политике засноване на батини без шаргарепе.

Нису били у праву бриселски и вашингтонски поборници става да ће Срби прихватити неминовност губитка територије. Они, међутим, и даље имају само једну опцију: пуцање српске воље и ломљење српске упорности. Резервне варијанте нема. Зато је веома важно да под новом владом, у месецима и годинама пред нама, постане потпуно јасно да су се преварили. Тада ће на опште изненађење престати политика батине и почеће Србима да се нуде и неке озбиљне, сочне и крупне шаргарепе, а не само повремено млатарање мршавом шаргарепицом која брже боље бива сакривена иза леђа.

Када буде формиран нови састав Министарства иностраних послова, убедљив одговор на изазов од 17. фебруара и на признања која су уследила био би раскид дипломатских односа са државама које су признале „независно Косово“. Кина, на пример, има јасан став да свако признање Тајвана вуче раскид дипломатских односа са Пекингом. Штавише, у престоницама држава са којима се односи прекину треба поверити амбасади Руске Федерације заступање интереса Републике Србије.

Србија има јединствену шансу да редефинише своје историјске опције. Притом треба да има на уму да ниједна империја није трајала вечито, премда су неке, попут римске, или у новије време британске, трајале веома дуго. Оне су биле засноване на снажном духу земље која је била њен носилац. Америчка империја, са друге стране, има низ слабости. Америчко друштво је дубоко подељено у етничко-културном, расном и економском погледу и недостаје му обједињујућа идеја која доводи до јединства нације о пристанку на жртве коју империја изискује, укључујући и металне сандуке прекривене америчком заставом.

Ако томе додамо хроничну слабост долара и чињеницу да су империјални експерименти на ширем подручју Блиског истока коштали много новца, а нису донели дивиденде, јасно је да свећа америчке империје сваким даном има све краћи фитиљ и све мање воска. То је шанса за Србију да, под новом владом, своје спољнополитичке опције креативно разради и прилагоди новим околностима.

1. март 2008.