Својим предходним текстом, под насловом “Коме смета Јаша Томић?”, покушао сам јасно и без увијања, ставити у први план, једну, за мене ноторну чињеницу, везану за дело ( подвлачим ово дело не и целокупну личност) политичара Јаше Томића. О каквом се делу ради, мислим да сам био довољно разумљив и прецизан прошлог пута, али због, помало нервозне реакције господина Динића, није лоше да то још једном нагласим и подвучем: поштовање које смо указали Јаши Томићу подижући му споменик произилази из тога што је најзаслужнији за уједињење Војводине са Србијом које је проглашено у Новом Саду 25. новембра 1918. године. На тако нешто био сам подстакнут чињеницом да скоро нико, од оних који су се укључили у дискусију и били заинтересовани за овај случај, није на то указао јасно и недвосмислено. Указивањем на овај веома важни елеменат, а који у ствари представља читаву планину у деловању овог политичара, у целој причи око споменика, намеравао сам исказати своје нескривено чуђење како то олако заборављамо и овлаш прелазимо преко за нас Србе и државу Србију важних догађаја.

Оно што неки, свесно или несвесно, “гурају под тепих” покушао сам изнети на површину, јасно стављајући до знања шта је за мене, а наивно се надајући и за све друге, најбитније када је у питању овај случај, и који то догађаји из живота и рада Јаше Томића морају имати несумљиви приоритет и заслуживати општи јавни консензус у Србији. У овом случају, који сам очигледно са правом назвао представом, стављање у први план једног очигледног интелектуалног помодарства када је у питању антисемитизам Јаше Томића, делује ми као крајње непоштено и у најмању руку злонамерно.

Када је у питању оно што сам заиста “скрајнуо и омаловажио”, поред Јашиног антисемитизма за шта ме оптужује Динић, је и чињеница да вероватно није било јавног радника у то време у Војводини, који је више нападао православно свештенство и Цркву. У истом памфлету, у коме нашироко разматра тзв. Јеврејско питање налази се и следећа Јашина реченица: “Апостоли, а још више великодостојници црквени, изопачише Христову науку, они је скренуше са правог пута а задавише је у пуке церемоније.”

Да ли бих ја, као убеђени православни хришћанин, такође требао због тога тражити уклањање његовог споменика?

КРИТИЧКЕ БРАВУРЕ ГОСПОДИНА ДИНИЋА

Поредити Јашу Томића са Хитлером може само неко ко жели произвести краткорочан ефекат, не и изрећи иоле озбиљан аргумент. Хитлер је произвео несумљиво више зла за свог живота него што то може да преокрену и превреднују било какви аутопутеви, школе, болнице и фабрике које је подигао. Питање је наравно да ли је уопште економски напредак који је Немачка очевидно постигла у то време, лично његова заслуга. Са Јашом Томићем, међутим, ствар је обрнута. Он је учинио несумљиво више добра, борећи се, искључиво политичким средствима, за права свог народ под Аустро-Угарском него што то може да преокрене и превреднује један подужи новинарски чланак посвећен Јеврејима. На страну још и чињеница да његов антисемитизам није имао никаквог одјека међу осталим Србима за разлику од Хитлеровог антисемитизма међу Немцима.

Стварање заједничке државе са Словенцима и Хрватима 1. децембра 1918. (јер тада су једино они били какав такав политички фактор поред Срба) дуго смо били у искушењу посматрати као наш мали “крај историје” и испуњење свих наших историјских и општенародних тежњи за животом у слободи. Заиста се чинило да су сви ослободилачки ратови вођени у 19. веку добили свој коначни и логични крај (мада је у историји тешко пронаћи било какву логичност). Овај наш дремеж накратко је прекинула ситуација непосредно и за време Другог светског рата, да би по његовом завршетку поново утонули у ово горко сновиђење, које ће се, надам се завршити и заувек остати у деведесетим и отрежњујућим годинама 20. века. Како се критички поставити према нашем југословенству, а истовремено вредновати и неке његове, евентуално добре стране, каква је она, много пута помињана чињеница да је Југославија ипак обједињавала све Србе у једној држави?

Ово сам имао на уму када сам рекао да не треба пристати на било какву историјску ревизију. Гурање под тепих споменика Јаши Томићу, па било то и због његовог великог или малог антисемитизма, значило би једну очигледну проблематизацију резултата српске ујединитељске политике деветнаестог и двадесетог века у њеном најекстремнијем виду. За историчарско друштво у које ме Динић, брже боље стрпао, етикетирајући ме као ревизионисту, отворено признајем да нисам ни чуо, и то из простог разлога што се не бавим никаквим антијеврејским идеологијама, напротив. Ако бих већ морао да се изјасним о страним активистима и интелектуалцима које ценим, био би то на првом месту Хаим Бен Пешах и његова организација ЈТФ. Вероватно ми је овај човек, и Јеврејин од главе до пете, симпатичан због тога што негира Холокауст? Тако би то вероватно закључио господин Динић, али неће бити. Бен Пешаха ценим због тога што се храбро бори против свих оних који блате и износе неистине о његовом народу, и не само о његовом него и о нашем, српском.

Одговор, на умишљену Динићеву дилему, о томе зашто се ”млади српски традиционалисти” не баве осудом и ловом на антисемитизам код Срба је врло прост: због тога што се нимало, ни као људи ни као Срби, не осећамо одговорним за геноцид који је учињен над Јеврејима у Другом светском рату. Ово наравно звучи хладно али сматрам да као припадник народа над којим је извршен пропорциално једнак геноцид у истом том рату и од руке истих убица, имам на овакав став пуно морално право. Срби, Јевреји и Роми били су браћа по страдању од руке истих непријатеља и незнам шта би то могла бити боља основа за јачање пријатељства ова три народа од ове чињенице.

Да Динић уопште нешто зна о односу Срба и Јевреја знао би вероватно, за морално најтежу чињеницу која би морала бити права перспектива кроз коју посматрамо односе ова два народа а то је: да је Србија била друга земља у свету после Енглеске која је ставила свој потпис на Балфурову декларацију од 2.новембра 1917. године којом се указала перспектива стварања јеврејске државе у Палестини а до чега ће доћи неколико деценија касније. Знао би за ликове Јевреја и српских патриота, или како се тада говорило ”Срба Мојсијевске вере”, који су животе дали за Србију у ратовима 1912-1918. Али авај, за Динића постоји само Јаша.

Уместо да моралише и тражи проблеме тамо где их нема, Динић би могао да се позабави озбиљном и правом, не Јашином памфлетском, историјом Српско-Јеврејских односа.