Тамо где се нико не рађа, а живот вечно траје, започео је трајан сусрет српског Православља са Европом, у Хиландару, на Светој Гори. Тај сусрет ће бити врло плодоносан и они који се баве историјом уметности знају да једна од најутицајнијих школа за портрете у историји Европе – Пизанска школа – која свој врхунац доживљава 1280. године, дугује своју уметност оним импозантним Богородичиним ликовима и портретима рађеним и у манастиру Хиландару. Биће то, чини ми се, и разлог да сусрет српског Православља и Европе допринесе и ближим односима и интересовањима Европе за Србију.

Неки од вас то знају, а неки можда не, да је и највећи Европејац, Данте Алигијери, у одељку „Рај“ Божанствене комедије, у 19. поглављу а 140. стиху, говорио о српским народним обичајима, о српском народу и краљу Милутину. Разуме се да се сусрет различитих религијских искустава и сусрет Европе са хришћанском идејом догодио много раније, практично 395. године, када ће Теодосије поделити Римску империју на Источну и Западну, створивши два царска центра и два Црквена центра. Почиње, не више сусрет већ прожимање Европе и Хришћанства, две различите цивилизације, који ће се завршити и христијанизацијом Европе, а на жалост, и европеизацијом Хришћанства. Биће плодоносни сусрети, у то време сасвим нексенофобични, јер оно што се данас сваком историчару и историчару идеја чини немогућим, десило се баш тако како ћу ја то овде изговорити: примајући Хришћанство, Европа се оправославила, јер европски народи су крштавани изворним хришћанством, значи православним Хришћанством. Али тај процес се није одвијао нити у два смера, нити на корист византијске цивилизације и византијског центра који ће се држати Христових Завета.

Врло рано ће доћи до покушаја да се изворно хришћанство тумачи на неки нови начин, и већ 794. године на Сабору у Франкфурту биће осуђен VII Васељенски Сабор, а на Сабору у Ахену 809. године званично ће бити догматизовано учење о исхођењу Светога Духа и од Сина – et Filio, касније једно од озбиљних раздора између Источне и Западне Хришћанске Цркве. Шта то значи? То значи да је христијанизација Европе почела врло рано са црквеним надоградњама које неће допустити да се Европа христијанизује у целости. Европа се охристовила, али се никад није ухристовила.

Стожерна тачка, стожерни стуб, стожер неспоразума шта заправо јесте а шта није хришћанство налази се (на срећу сада и на српском језику) у књизи Светог Јована Дамаскина „Извор сазнања“ која, не случајно, показује да се Источно и Западно Хришћанство разликује пре свега и искључиво, у јасним, прецизним терминолошким тумачењима. Дакле, малочас нисам био сасвим у праву: Цар Теодосије јесте извршио поделу Римског Царства на Источно и Западно Римско царство, тиме поделио и будућност хришћанске цивилизације Европе, али се она уистину десила, што увиђамо читајући Светог Јована Дамаскина, одлуком Халкидонског Сабора, дакле 451. године, одлукама IV Васељенског Сабора.

Има ли то икакве везе и утицаја на потоња времена и свет данашње европске цивилизације? Да ли та Европа која се охристовила, али се није уистину ухристовила, носи назнаке неке необичности у односу на друге, пре свега источне и изворно хришћанске народе? Рекао сам вам малочас, та подела ће се уочити врло рано, далеко пре Велике шизме 1054. године, али оно што желим овом приликом да истакнем то је нексенофобичност код људи духа и то је оно што је најважније – дух се не може ограничити политиком.

Тај дух ће непрекидно користити дарове својих рођака, макар их неразумевајући увек исправно, и зато ће највећи хришћански философ IX века у Европи, Јован Скот Еригена или Ериугена (врло сумњиве ортодоксности, човек који много тога није разумео, чије је учење о божанској предестинацији осуђено), али ће он здушно преводити целокупна дела Псеудо-Дионисија Ареопагите и Максима Исповедника.

И касније када дође до сукоба у оквиру европске цивилизације, он се неће тицати духовног света. Највећи Византинац свога времена, Генадије Сколарије, из 15. века, професор философије на Царском Универзитету у Цариграду, оном Универзитету који је за седам векова старији од Универзитета у Болоњи, представник византијског хуманизма, философ ренесансне ерудиције, преводи Тому Аквинског, целокупна његова дела; он, такође, пише коментаре и на Аристотелова дела.

Здраво друштво

Таква искуства нам говоре о различитим приступима према хришћанској идеји и како она доприносе измени не само индивидуалне, већ и колективне биографије. Ова искуства актуализује и биографија разхристовљене Европе. Зато смо данас пред важним питањем, пред питањем највећег искушења у историји људске цивилизације, највећег зато јер свет живи у времену када може сам себе потпуно да уништи и када је опет на испиту такозвана грађанска етика која од античке Грчке до дана данашњег покушава да одбрани човека од њега самога. Шта је то онда за српски народ, после процеса сатанизовања, важно у његовом заједничком корачању са Европом?

Пре свега, не треба идеализовати ниједан политички систем, па ни демократски. Али нема у историји идеја и политичких доктрина ниједне успешније творевине од демократске. То је разлог да искуства демократског света, заједно са осталим народима Европе, Срби треба да деле и да прихвате, уз сву обазривост, као и да морају бити ослобођени фанатизованог прихватања било какве идеје. Уосталом, демократска Европа је изнедрила Хитлера! Хитлер није узурпатор! Хитлер је на демократским изборима дошао на власт! Сваком нормалном је јасно да се за такву врсту демократског искуства не би требало борити и да, у то сам уверен, такву врсту демократског искуства српски народ никада неће подржавати.

Постоји још једно искуство, захваљујући хришћанској идеји и Хришћанству које ће политичка Европа надоградити и претворити у најважније учење и доктрину савременог света. То је доктрина Карла Попера о отвореном друштву, јер само отворена друштва не допуштају стварање недемократских механизама, стварање тоталитаристичког устројства и, разуме се, стварање тираније над појединцима и над колективитетима.

Али, нетачно је да је отворено друштво друштво слободе и милосности. Сви они који су бомбардовали Србију 1999. године припадају такозваним отвореним друштвима. Дакле, није реч нити о демократском, нити о отвореном друштву коме треба да тежи српска интелектуална мисао данас. Шта је то што ви можете и треба да понудите свом народу? Уз све предности које дају демократска друштва и уз сва искуства која дају теорије о отвореним друштвима, морате му понудити здраво друштво. У здравом друштву имаћете праве институције које брину о владавини права, имаћете институције које могу да заштите и појединце и колективитет од сваке врсте изопачености и патологије, а таквих је данас, на прагу 21. века, све више. Залажите се, дакле, за здраво друштво, ширите идеју о таквом хришћанском и православном друштву у коме ћете и ви и ваш народ живети, ја сам убеђен на корист велике фамилије европских народа. Али да бисте са уверењем приступили свему томе, генерација ваших очева мора да се на прави начин одреди према оној старој изреци: „Када би младост знала, а старост могла“. Остаје, наиме, да старији учине све како бисте знали оно што вам може помоћи да не западнете у друштвену патологију.

Имајте веру! Разуме се, преиспитујте своју веру, али морате имати и знање чија је упоришна тачка Истина. Без тог знања не можете градити здраво друштво. Све овде што смо чули ових дана су искушења која нам говоре како се тешко можемо бранити незнањем од свих патологија којима је био изложен, и још увек јесте, један од најдревнијих европских народа – српски народ.

Суочили смо се овде са проблемом језика, чули смо да се данас у деловима под међународним протекторатом или колонијалним статусом који данас имају Србија или Црна Гора, свеједно, поништавају трагови националног идентитета у који несумњиво спада пре свега језик, јер језик јесте, како је рекла најмудрија жена међу Српкињама, Исидора Секулић – дом народа; језик је кућа једног народа. Значи, имамо данас у Републици Српској и босански, а биће, изгледа, и у Црној Гори црногорски језик, на штету идентитета српског народа.

И могуће је, с обзиром на оно што смо малочас чули овде од господина Марка Марковића, о тумачима и теоретичарима који данас делују у Европи, могуће је, допустимо то, да можда и постоје та два језика, али нас претходно врло озбиљном научном аргументацијом неко у то мора уверити, а ја ћу за ову прилику да вас подсетим на неколико догађаја. Када босански бан Стеван Котроманић Дубровчанима пише повељу, он у своме писму 1333. године каже да пише српским језиком. Могуће је, допуштам и то, да у тој Босни и Херцеговини, нарочито у Херцеговини, коју сви картографи Европе номинално одређују као Ducato di Santo Saba, дакле војводство од Светог Саве, можда јесте говорен српски језик, али да тамо није, и не мора законито бити, живео српски народ. И то допуштам, али и себе и вас морам да подсетим да су Матија Нинослав 1234. године, а Јурај Војсалић 1434. године у свим својим документима (а као што знате овај бан и овај војвода су живели у Босни), писали да су њихови поданици Срби и да они владају српским народом на својим територијама.

Од ова четири језика постоје само два

Морате се наоружавати знањем, јер вас оно једино може бранити од сваке врсте искушења, као што морате довести у питање један правно неваљан докуменат. Правници међу вама знају врло добро шта то значи. Тај правно неуређен документ се зове Дејтонски споразум, који је закључен између странака доводећи их у заблуду, и тај докуменат по природи ствари мора бити оборен на сваком нормалном суду. Дејтонски споразум довео је у заблуду потписнице тог споразума, јер је потписан, како то пише у преамбули, на босанском, српском, хрватском и енглеском језику. Од ова четири језика постоје само два. До данас још увек наука није утврдила нигде у свету, ни у Америци ни у Европи, да постоје босански и хрватски језик. Не постоји ниједан озбиљан лингвиста у свету који вам неће рећи да хрватски не представља ништа друго до загребачку варијанту српског или да тај такозвани босански језик не представља ништа друго него сарајевску варијанту српског језика. Од лексике до граматичких правила све је и у једном и у другом језику Српски језик и несумњиво да је Вук Караџић био у праву тврдећи да нити има Срба који нису штокавци нити има штокаваца који нису Срби, и то правило најбоље показује да није могуће у теорији о језику изборити право за такозвани хрватски, босански или можда црногорски.

Ово све кажем зато да бисмо уочили разлику од оних изворних начела и Христових Завета са којима се суочила Европа 395. године, односно, 451. године, па их транспоновала у својој еволуцији, стварајући нешто што је непознато изворном хришћанству. Европа је укинула истину као основно начело хришћанства, па тако и Цркву: не постоји више Саборна Црква, не постоји више ессlesia universalis, постоји само једна тријумфална црква, освајачка црква, ессlesia triumphans, и то је одличје и интелектуалне мисли и политичке историје у којој је заробљена историја европског колективитета и европског појединца до дана данашњег. Та освајачка црква (борбена црква – ессlesia militans) или тријумфална црква не тражи вернике, она тражи поданике.

Када је Игњацијо де Лојола основао Дружбу Исусову 1540. године, основни задатак језуита је био да се шире на све четири стране света. Разуме се, већ 1597. ће бити протерани из Јапана, наредни век касније из Индије, и тако ће се завршавати једна за другом авантура коју ће народи плаћати веома скупо, као што је то случај са народима Латинске Америке. Али шта рађа та свест о тријумфу, та свест о непрекидној авантури oсвајања, шта је та ессlesia triumphans коренила у свести европског човека? Она је допринела и рађању перманентне протестантности.

Протестантизам је последица управо те доктрине тријумфализма и зато ће већ 1510. године Мартин Лутер ставити 95 теза на врата цркве у Витембергу и тражити реформу цркве. Као бумеранг се сада тријумфалној цркви враћају њена основна одличја, иако ни то није најважније. Појава протестантизма, међутим, условљава стварање окултизма, и зато ће се 1. маја 1776. године у свету појавити такозвано Велико бело братство, које у свом најужем кругу има деветорицу просветљених. Тада ће предавач канонског права у Инглштату, у Баварској, Адам Вајсхаупт, основати Илуминате или Просветљене са идејом да се мора створити светска монархија, да се мора успоставити јединствен светски поредак. Та врста окултизма ће ширити своју патологију и развијаће се подједнако како на европском тако и на европско-атлантском подручју и зато ће, само шест година касније, америчка република, инсталирајући велики печат, уписати у њега препознатљиво гесло држећи га се до дана данашњег. На Великом печату америчке републике стоји натпис Novus ordo seclorum – Нови поредак света, дакле, из 1782. године.

То су последице тријумфалног погледа на свет и те последице иду из једног патолошко-политичког стања у друго, оне се служе инструментализацијом и жељом за покорношћу својих поданика. Та инструментализација постаје присутна као најважнија полуга у историји доктрине владања човеком. Разуме се да је било мена у којима су се сукобљавале различите струје, различити интереси у оквиру такве цивилизације. Такав је случај био са Наполеоном, који представља политички земљотрес у историји Европе, револуцију у историји тријумфалне идеологије, јер је он свестан да је највеће упориште изопачености управо у тријумфалној цркви. Прво, 1804. године доводи папу да га крунише за цара, а онда га ставља у заточеништво од 1809. до 1815. Како ће се одвијати историја те квазихришћанске Европе? Разуме се да ће тријумфална црква узвратити ударац и она ће узурпаторима светског поретка и светске владавине 1870. године огласити оно што је папа још 1075. године обнародовао. 1870. године тријумфална црква ће одговорити царским узурпаторима тако што је донела декрет, примат о папској непогрешивости.

То је, у најкраћем, историја једног квазихришћанског погледа на свет који је Европу и све народе у Европи коштао великог броја војних похода и, разуме се, који је унесрећио многе народе света. Тај жиг који носи европска тријумфална црква, та потреба за инструментализацијом коју носи евроатлантска цивилизација остала је присутна до данас у политичкој обичајности европске и евроатлантске културе и држава у оквиру тих култура.

Да наведем један пример. Ми живимо у времену стварања Европске заједнице, Европске Уније и то је добро што је тако. Ви сигурно знате да Паневропска заједница није идеја ниједног припадника тих великих и колонијалних и многобројних европских народа, то је идеја коју ће изнедрити после 1920. године један од највећих људи интелектуалне Европе – Димитрије Митриновић, који ће окупити око себе сва најважнија имена Европе тог доба: Папини, Кандински, Х. Џ. Велс, Бернар Шо; ниједног великог имена нема у то време којег не плени идеја Димитрија Митриновића да се створи Паневропска заједница, али не на сукобу, чији смо ми сведоци, већ на сусрету цивилизација.

Та паневропска заједница, и добро је данас да Срби живе у њој, јер прва природна српска припадност јесте припадност Европи, није се ослободила манира импровизације и инструментализације свега постојећег под капом небеском и та обичајност је данас одлика политичког живота у Европи и политичког живота у Америци. Пример: у оквиру Европске Уније постоји Биро Цариградске Патријаршије на чијем челу се налази архимандрит Емануил Адамекис. Целокупна штампа Европске Уније (односно, Европске заједнице) тврди – шаљући свакодневно извештаје – да овај архимандрит у ствари представља свеправославну заједницу у оквиру Европског парламента, што је ординарна лаж. Та жеља за инструментализацијом одлика је и нове квазихришћанске културе. Примера има напретек. На једној конспиративној конференцији, конференцији која се догодила 1998. године, 3. и 4. јула у Берлину, потпуно сакривеној од јавности европских народа, на којој је учествовао и Владика Артемије, Кинкел ће изговорити реченицу која на најбољи начин одсликава стање Европе данас. На приговоре одређеном документу који се бави доусавршавањем Европе, документу у коме се за Србију предвиђа „санитарни кордон“, на приговор да у том документу нема довољно хришћанског језика, Кинкел ће децидирано и уз једногласно одобравање изговорити, рекао бих, аксиоматичан став: Европа није хришћански клуб.

Дабоме, антихришћанско расположење политичара није у сагласности са хришћанским расположењем народа. Понуђени пројекат „Доусавршавање Европске уније“ народ Старог континента би дочекао са радошћу и с вером да ће европски хришћани после 2000. година остварити саборну и заједничку хришћанску Европу. За Стари континент то има значај духовног успења, јер је досадашња историја Европе историја великих искушења, мржње, ратова и свих облика нехришћанских врлина.

Али понуђуни документ је препун мањкавости, вероватно под утицајем инфантилних политичара и интелектуалне бижутерије америчких конквистадора у Европи. Према томе, непримерено је хришћанској цивилизацији да је одликује властодржачки трибализам, што малобројне народе доводи у неравноправни положај. Тај трибализам и наслеђени европоцентризам (како се истиче на странама 17, 20. и 23. понуђеног документа) не би требало да буду карактеристика најзад остварене хришћанске европске заједнице.

Не постоји ниједан разлог (види стр. 26. овог документа) да се уводи престижно, примордијално одлучивање без сагласности других. Тек није дозвољено да се уводи инструмент преторијанског или инквизиторског маља (стр. 23) уместо лековитог принципа дијалога, који је Европа ипак достигла. Овој истој патологији припада и доминантно опредељење у овом политичком документу по коме се мир успоставља применом силе, као што ће се применом силе обезбеђивати и економски интерес. Нови европски поредак, значи, подразумева сигурна тржишта, а то значи и безусловно обезбеђивање природних ресурса које Европа нема.

друг део…