Последња два века политике Запада прошла су у грчевитим настојањима да, опкољавајући Русију, продре у Сибир – ту неисцрпну сировинску ризницу. Последња два века политике Русије огледала су се у напорима да, чувајући сопствени потенцијал, помери одбрамбени бедем што дубље у Европу. Наша судбина је била нуспроизвод сукобљавања ове две цивилизације. Енглеска је све чинила да удаљи Русију од Балкана и деценијама је давала вештачко дисање болеснику са Босфора да би тако контрирала Русији. За ову велику и прагматичну политичку једначину питање српске слободе и државности је било у супротности са њиховим, односно турским интересима. Од тада код већине западних земаља влада каузално-консеквентно политичко уверење да је Србија, шта год радила и шта год ће радити, руска интересна зона. Само је код Енглеза овај прагматични образац добио неочекивани патолошки набој: не постоји политика која нам је у та два века нанела више зла од енглеске, а са којом смо, да парадокс буде већи, на свим историјским раскрсницама били савезници!

Зато је тумачење доброг дела „демократске” јавности о „Западу као пријатељу шта год се десило” у основи инфантилно. Базирано је на рецидивима младалачких представа о западним слободама и вредностима из трајно несталог доба „Гвоздене завесе“ и неуком сагледавању историјске садашњости. Психолошка представа о масовној западној производњи и њеном пратећем хедонизму, као и вера у бесмртност те моћи, нису одговарајући кодови за дешифровање западне политике према нама у реалном времену и простору. Јер, ако би Запад преко ноћи постао царство добрих намера, он би тиме поништио своју традиционалну политику, обезвредио своју темељну економију и издао своју фаустовску душу, оличену у вољи за моћ.

Не треба, чак, ни озбиљније познавати историју наших и западних односа; довољно је погледати последње две деценије и видети да није постојао ни један једини српски непријатељ кога Запад није директно помагао! Па ако треба и „хуманитарним” бомбардовањима српског народа! А на примеру подршке косовским Албанцима, народу код кога су западне вредности најзакржљалије у региону, јасно се види колико је Запад спреман да иде далеко у таквој политици слабљења Србије. Да понижење по нас буде веће, Запад је за главне промотере такве лицемерне политике у којој нас са једне стране позива у породицу европских народа, док нам са друге ради то што нам ради, одабрао генералску децу из отетих дедињских вила. Тиме је најдиректније показао какву Србију жели, комесарску и штреберску.

Лажна дилема

Иако већ у силазној путањи, Запад ће још дуго бити водеће светско царство и његово је апсолутно право да са позиције моћнијег диктира услове које жели. Зато овде није реч о тумачењу самог Запада, јер је он антрополошки невин, овде је реч о нашим површним тумачима западних вредности. За њих је улазак у ЕУ највреднији државни пројекат после кога историја губи смисао. И за њих нема алтернативе том пројекту. Уместо да мукотрпно граде онакву Србију каква би се по уређењу и стабилности требало да угледа на земље ЕУ, они у својим неукусно честим опсадама медија проповедају о „царству земаљском” у које се стиже путем чланства. Нико од Србије неће направити безбедну и просперитетну државу ако она сама не поседује тај потенцијал, и ниједан регионални и континентални савез није базиран на принципу чаробног штапића. Улазак Србије у ЕУ има смисла само ако је она у стању да се одупре и да се очува. То се првенствено односи на питања Косова и Републике Српске, али и на положај српског народа у Црној Гори, који је уз западни благослов од државотворног постао мањински. У противном, Србија ће у ЕУ постати полигон за иживљавање трећелигашких дипломата и дежурна земља за кажњавање.

Зато су од брзине уласка Србије у ЕУ много битнија питања везана за начин пријема, као и она о сврсисходности самог уласка у ову породицу држава. Јасно је да је тесна и свеобухватна сарадња са ЕУ неопходна за стабилност и развој Србије, али још ниједна озбиљна студија није проговорила о интересима Србије у том јединству или о степенованим облицима сарадње и интеграција. Да не говоримо о заштити српског идентитета и културе, о њеном традиционалном духу чије би револуционарно прозападњачење личило на „жабу која је видела да се коњи кују”. Потпуним политичким интегрисањем у ЕУ Србија би прилично себи везала руке и остала усамљена под тешким историјским наслеђима. Са неколико симпатизера, али без озбиљног и јаког савезника, либерално-левичарска вера у разум као фетиш и добре намере што из њега произлазе увек су на историјским раскрсницама Србију остављале на ветрометини Запада, те просвећене и напредне цивилизације, која је на српском народу утољавала своју антрополошку глад за апсолутном моћи. Зато је данас интерес Запада у Србији контрадикторан: са једне стране он има потребу да Србију смести унутар свог цивилизацијског организма да не би у трбуху имао територију на коју друге растуће цивилизације могу ставити шапу, а са друге стране Запад наставља инертну политику кажњавања стару два века. Србија, после дужег времена, има могућност избора.

Као малој и немногољудној земљи, Србији је довољан један велики и моћни савезник. И она га има у Русији, држави за коју више нема сумње да се вратила на светску сцену и да непрестано јача. Држави која је научни, сировински, војни и енергетски џин и која покрива управо оне области које су Србији најпотребније. Данас и поред привидног политичког јединства у ЕУ, економије и стабилност многих њених држава дугорочно зависе од степена сарадње са Русијом и спремности Москве да их пусти у сибирске ризнице. Србија је једна од ретких малих држава која има априорну шансу у томе и никако не би смела да дозволи да унутар ЕУ под административним ограничењима са Русијом има подједнаке економске односе као друге сличне чланице. Једначина мора бити обрнуто-пропорционална: од степена сарадње са Русијом мора зависити степен интеграције у ЕУ!

Дилема Русија или ЕУ је лажна дилема на начин на који је својевремено пласирана друга лажна дилема: нација или демократија. Сваки априорни ограничавајући фактор који искључује једну од поменутих могућности и даје апсолутно право другој замагљује видике српске будућности и сужава широки простор перспективе, који нам се указао. Зато се уместо лажне дилеме намеће прави одговор: и Русија и Европа! Само тако ћемо испунити пророчку визију Светога Саве да „будемо Исток на Западу и Запад на Истоку”.

Аутор је сарадник Нове српске политичке мисли.