У свим наступима наши политичари непрестано се заклињу да представљају вољу народа и да све што чине раде управо у име грађана и за њихово добро. У време изборних кампања ово заклињање добија гротескне размере. Међутим, чим се поделе места у влади и јавним предузећима, они почињу да се баве искључиво својим страначким и олигархијским интересима, а позивање на народ може да сачека до следећих избора.

Тако и сада, у време кампање за председничке изборе, присуствујемо обнављању интересовања наших политичара за потребе народа. Понавља се већ добро познати маркетиншки начин вођења кампања. Тако велика изборна обећања више нико не броји, а заклињање у народ постаје свакодневни политички ритуал. Како одмиче председничка кампања, све више се показује да питање европског опредељења Србије и убрзавања европских интеграција израста у историјски међаш и вододелницу нашег политичког живота.

Подела два супротстављена политичка блока на питању садржине и темпа спровођења европских интеграција више је него очигледна, што се може видети у наступима кандидата водећих политичких странака у Србији. Ту вододелницу не може нико негирати, без обзира на мишљења да је оваква подела изнуђена и непотребна. Она тврдоглаво опстаје, и што се кампања буде више захуктавала, биће све изразитија.

Кандидат Српске радикалне странке Томислав Николић све отвореније заступа антиевропски став, инсистирајући на нужности очувања нашег националног достојанства и интереса, који се сада не сме нарушавати уласком у процес европских интеграција. Овај став се посебно поткрепљује критиком опредељења земаља Европске уније да учествују у координисаном признавању независности Косова и Метохије. С друге стране, за кандидата Демократске странке Бориса Тадића управо питање стварања политичких и друштвених основа за што чвршће и одлучније опредељење и остваривање европских интеграција и европске будућности Србије постаје суштина његове кампање.

Између ова два непомирљива идеолошка и политичка опредељења позиционира се премијер српске владе Војислав Коштуница и његова Демократска странка Србије. Ова странка је ушла у коалициону владу као заступник европских интеграција, што је био један од стратешких циљева коалиције. Међутим, како је питање решавања статуса Косова и Метохије долазило у први план, тако је и Демократска странка Србије све више модификовала свој однос према питању европских интеграција, лавирајући између одржавања на власти и ова два оштро супротстављена политичка блока.

Недавна Коштуничина изјава јасно је предочила позицију једне од владајућих странака у коалиционој влади, засновану на снажном опредељењу за убрзавање спровођења европских интеграција. У тој сада већ знаменитој изјави јасно се наводи да ће ЕУ 28. јануара морати да бира да ли хоће да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом, или ће, под притиском САД, донети одлуку о слању своје цивилне мисије на Косово како би почела да спроводи одбачени Ахтисаријев план о надзираној независности, односно отимању дела територије Србије. Уколико би ЕУ донела противправну одлуку о слању своје мисије, самим тим би био поништен и стављен ван снаге парафирани споразум са Србијом. Дошли смо до тачке када ће ЕУ морати да направи избор хоће ли целу и међународно признату Србију за свог партнера, или пак хоће да ствара квазидржавну творевину на територији Србије.

Ова изјава дефинитивно је политички и идеолошки позиционирала Демократску странку Србије као странку која, постављајући услове за које зна и сама да ЕУ не може прихватити да укршта решавање статуса Косова са процесом европских интеграција, у том смислу напушта опредељење за европске интеграције. То је покушај да се споје национално самопоштовање и евроатлантске интеграције – трећи пут, и велико је питање, како каже Слободан Антонић, да ли за овакав пут ДСС има довољну подршку бирача. Међутим, може се поставити питање да ли се ово обједињавање националног самопоштовања и евроатлантских интеграција може означити као трећи пут који следи у свом деловању искључиво и само ДСС. Зар то није политика коалиционе владе и странака које је сачињавају, зар то није политика на којој опстојава владајућа коалиција?

За Србију у овом тренутку не постоји озбиљна могућност за одржање политике трећег пута јер се неумитно приближава дан политичке одлуке везане за одређивање статуса Косова, а самим тим и европског опредељења Србије, и то ће бити највеће искушење не само за владајуће партије и опозицију, већ за друштво у целини. Зато Демократска странка Србије треба да покаже доследност и напусти ову коалициону владу, а не да се држи познатог политичког маневра и да чека шта може додатно извући у даљој политичкој трговини од коалиционих партнера. ДСС, очигледно, жели да види како ће реаговати Демократска странка, која политичку будућност везује управо за што ефикасније спровођење европских интеграција и резолутно је опредељена за потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању.

Одговор на ову иницијативу Демократске странке Србије дао је председнички кандидат ДС-а Борис Тадић. „Никада се нећу одрећи ни Косова ни нашег идентитета, ни као председник Србије ни као грађанин, и верујем да нико озбиљан у Србији то неће учинити. Србија треба да уђе у ЕУ чувајући достојанство, и то на један европски начин, као што су и наше комшије Бугари ушли у ЕУ чувајући и ћирилицу и православље. Очекујем да ће лидери Европске уније, када је реч о Косову и Метохији, поштовати међународно право.“ Јасно је да су ово две супротстављене идеолошке и политичке позиције унутар коалиције, и то не би било изненађујуће и забрињавајуће да се не ради о водећим странкама, при чему овакав различити приступ европским интеграцијама може довести, након председничких избора, до пада ове и онако нестабилне владе.

Међутим, где се у овој беспоштедној борби налазе стварни интереси нашег идеолошки и политички конфузног народа? Шта се у свему томе питају грађани, какав је њихов став о овом судбоносном питању? Да ли они имају право да јасно израженом политичком вољом одлуче о својој судбини и изаберу пут којим ће Србија ићи у наредном периоду?

Предстојећи председнички избори јесу једна од прилика да добијемо одговор и на ово питање, али занимљиво да се нико није сетио да предложи одржавање референдума о потреби или одбијању потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. То би био референдум на коме би грађани непосредно одлучивали о европској перспективи наше земље. Он би био и прави израз народне воље, без обзира на то што су у нашим политичким околностима сваки избори врста референдума, што су свакако и предстојећи председнички избори.

Сва релевантна истраживања јавног мњења показују да је више од шездесет одсто грађана Србије проевропски оријентисано, што је веома висок проценат, који је још један од друштвених показатеља који мора да обавезује и представнике коалиционе владе. Међутим, поставља се питање кога онда заступају и чије интересе бране представници наших владајућих странака ако их не обавезује ово преовлађујуће проевропско расположење, ма колико било условљено многим спољним и унутрашњим ограничењима и изазовима.

Сама чињеница да ниједна странка, али ни председнички кандидати нису ни помислили да предложе одржавање овако профилисаног референдума довољно говори о томе колико им је стало до непосредно изражене народне воље. Никада није добро када се избори претварају у референдумско изјашњавање, које и нема велико упориште у нашој политичкој традицији. Међутим, постоје друштвена питања која се могу разрешити једино непосредним изјашњавањем народа, и то без одлучујућег посредовања политичких странака.

Заиста је постало недопустиво – управо због сталног страначког маневрисања и огољене страначке политичке трговине – да се о овако значајним и одлучујућим питањима за једну земљу у друштвеној и социјалној транзицији одлучује у врховима политичких странака, изборним штабовима, маркетиншким агенцијама и клијентелистичким олигархијским структурама. Управо се то догађа у Србији. Страначке кампање постају нека врста сурогата за изражавање стварне народне воље и интереса. Неопходно је да се покрене озбиљна иницијатива за одржавање референдума о потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању, која мора да потекне пре свега из окриља самог друштва и да буде још један од израза снажења цивилног друштва и јавности у Србији. Она може да обнови пољуљану веру нашег народа у демократију и њене принципе. То је питање одлуке која је много већа и значајнија од страначког опредељивања.

Грађани Србије имају право на озбиљну расправу о свим важним питањима, каже с пуно права историчар Чеда Антић, али, поред неотуђивог права на слободну и демократску расправу, имају пре свега природно право да одлучују о својој судбини и да не буду само неми сведоци и искључиво страначки опредељени гласачи. Једино афирмисањем непосредног народног изјашњавања може се превазићи овај све дубљи друштвени јаз, створен недоследношћу и одсуством елементарних политичких начела у деловању наших водећих политичких странака, и доћи до толико потребног друштвеног и политичког легитимитета за одлуку о будућем политичком и друштвеном развоју Србије и њеној европској перспективи.

8.јануар 2008. године

Аутор је сарадник Нове српске политичке мисли

Двери српске