Вероватно да не постоји становник Србије који не би био одушевљен кад би наша земља барем мало више личила на Шведску. Уосталом, зна се и зашто – „Ладно, ал стандард…“, као што се каже у филму Лепа села лепо горе – ем има пара, ем се зна ред, све функционише ко подмазано: демократске институције, социјална политика, грађанско друштво… Оно што, међутим, просечном Србину вероватно није толико познато јесте да је Србија до недавно по нечему и личила на Шведску! У овој тако узорној земљи, наиме, закони о приказивању насиља и секса на телевизији крајње су либерални. Не постоји обавеза емитерима да програме са незгодним садржајима пуштају после девет увече, па серије са голотињом и вулгарним речником, као што је на пример Секс и град, родитељи и деца савим нормално заједно гледају у поподневним терминима. Овако опуштен однос искусићете и уколико пустите дете да трчкара по некој наизглед врло респектабилној продавници сувенира, а оно се, на ваш ужас, појави са неким реквизитом који бисте очекивали да пронађете само у секс-шопу. Порнографија је, такође, потпуно прихваћена и дозвољена за несметано емитовање после поноћи. Шведска није и једина овако либерална држава – ствари стоје слично и у Данској, али и у наизглед конзервативној Италији, где порно филмови могу да се емитују од 11 увече, што на кабловским, што на земаљским, што на сателитским…

Наравно, о утицајима спорних медијских садржаја на психичко здравље малолетника постоје различита становишта – од мекших, либералних, до крајње пуританских – сетимо се само скандала који је у Америци наступио када се Џенет Џексон на секунд разголитила наступајући у полувремену финала Супербоула, због чега је касније понизно морала да се извињава милионима разбеснелих америчких родитеља. Мада у европским земљама ствари још нису баш толико натегнуте, ипак преовлађује став да се деца од сцена насиља и опсцености морају законски заштитити. А недавно смо се и сами страсно приклонили том већинском становишту, наравно, на свој пословично неорганизован начин, што значи да нова правила тумачи још увек како и колико ко хоће. Тако за сада тв-уредници имају задатак да уместо родитеља брину о томе шта је подобно за њихову децу, па имамо онај црвени кружић са бројком у углу екрана који добронамерно сугерише да ли ваше дете сме да гледа програм који следи, а који од канала до канала за потпуно исте програме даје сасвим контрадикторна упутства. Обавезујуће упутство налаже и да сцене насиља и секса не би смеле да се емитују пре поноћи, голотиња само после девет, наркоманија, алкохол, цигарете само у ситне сате…. Ту се раскид са прошлошћу не завршава – на жалост многих, а посебно ноћних чувара, порно филмови, који су деведесетих практично постали део српског медијског фолклора, однедавно су дефинитивно протерани са домаћих телевизија.

Из ове најновије, „проевропске“ реформе српске медијске политике, која за сада, додуше, више живи на папиру него на екрану, без уласка у питање њене (сасвим могуће) оправданости, јасно се могу ишчитати два општа места српских евроинтеграционих процеса. Прво гласи: када се угледамо на „Европу“ увек треба изабрати оно најпросечније. Неки тамо угледни чланови и евро-ветерани можда имају право да буду ексцентрични, али ми никако. Друго правило: када треба изабрати између више понуђених могућности обавезно се одлучити за ону која се највише разликује од постојећег стања у Србији, јер, зна се – то што већ овде имамо мора по дефолту бити нешто погрешно и наопако, читај – неевропско. Значи, ако у Србији имамо насиље и голотињу у по бела дана, и порниће у ситне сате, онда је то слика и прилика медијског хаоса и безакоња, а ако исто имају, на пример, Швеђани, онда је то само знак да су у питању људи слободног и отвореног духа, без предрасуда. За Швеђане је то поен, за нас хендикеп. Најзад, ми овде смо Балкан, „унутрашњи Други“ Европе, екран на који она по традицији пројектује своје негативне стране, па и ми сами себе, гледајући кроз западне наочаре, видимо као заостале, наказне и погрешне. Нама је, оваквима какви смо, зато боље да се много не трсимо, него да се ненаметљиво ушушкамо у европски просек. Ми једноставно, да бисмо имали шансе, морамо бити она права, стандардна, статистичка Европа. А у то име, разуме се, изменићемо што пре све што се изменити може.

Европске фрустрације

Европска Унија, као симбол вечито недостижног Запада, представља наш актуелни предмет чежње и фрустрације, коме се стреми без и трунке преиспитивања и калкулисања. Слушајући ових дана захуктали предизборни маркетинг човек не може да се отме утиску како је учлањење у Европску Унију врхунски разлог нашег постојања. Како, тежећи (наводно) све ближем учлањењу, ми заправо тежимо коначном повратку у првобитно, природно и заслужено стање европејства, једне онтолошке довршености. То и јесте, како је словеначки културолог Митја Великоња приметио, кључна одлика европске идеологије – евроинтеграција није могућност, већ „објективна нужност“, није „питање избора“ већ „излив непосредности“. „Попут сваког другог мита, и Европа делује као потпуна, заокружена творевина“ која код држава које јој стреме изазива „изворну недовршеност“, каже Великоња.

Истина је, међутим, да тако прижељкивани улазак у Европску Унију за становнике Србије не представља на првом месту ни „повратак кући“, нити суштинске промене у односу према држави, институцијама, другачију радну етику, спремност за упуштање у неминовна искушења на испиту дораслости европском тржишту. Пре ће бити да тежња европском чланству, када не значи само жељу за лакшим путовањем, представља заправо, за велику већину овдашњих евроентузијаста, махнито ширење ручица у потрази за брижним стараоцем, који ће нас, када нас једном коначно усвоји и привије на своје монетарне груди, убудуће у редовним оброцима дојити слатким и калоричним донацијама, инвестицијама и кредитима.

Због тога окапавање за Европом понајвише за Србију значи признање да нисмо способни, нити имамо идеју шта бисмо сами урадили са собом, па се због тога препуштамо вољеној родитељки да она размишља уместо нас. Разочарани у сопствене елите, које су се показале немоћним да испуне постпетооктобарска очекивања, сва своја очекивања и надања пренели смо на европску инстанцу. Само, проблем је што овај евроентузијазам, када се изблиза осмотри, неописиво подсећа на југоносталгију, болесну жудњу за већ помало митском „земљом Дембелијом“, у којој и није морало много да се брине о сопственој судбини, о запослењу, лечењу, школовању или решавању стамбеног питања, јер је неко, тамо горе, имао магичну формулу и решавао проблеме уместо нас. Жудњу за временом када су нам и тромост и нефункционисање система, ма колико јадиковасмо због њих, ипак пријали, јер су нам дозвољавали да мање захтевамо и од себе самих. Заиста – ствари се нису нимало промениле – од себе и даље мало захтевамо, од других и даље много очекујемо.

Због тога и навлачимо, без трунке критицизма који би доликовао свакоме ко преузима одговорност за сопствену судбину, све што Европа има на чивилуку, надајући се да ћемо, ако се успешно загрнемо и камуфлирамо „европским вредностима“, убедити и себе и друге како нисмо неки тамо аутсајдери залутали у шеснаестом арондисману, већ легитимни део те Европе. То је и оно што нам у финишу ове, као и сваке претходне предизборне кампање, шапућу на увце као најслађе удварање, надајући се да ћемо бити заведени магијом ласкавих и обећавајућих речи и поверовати фантазији. Да је довољно понављати мантру и реалност ће се сама обликовати према њој. Да је довољно бити Европа и ствари ће се саме решити. А заправо би требало да резонујемо сасвим обрнуто – решавајмо ствари за почетак сами, без чекања да их други реше уместо нас, и Европа ће „бити“, или шта год нам уосталом буде одговарало.

Најзад, не треба ни помињати да толико упорно понављање тврдње да јесмо Европа, као што сваки психолог-аматер добро зна, само показује колико ни сами нисмо сигурни у то. Што због химеричности самог појма „Европе“, што због тога што нам старија браћа Европљани то вечито (ин)дискретно сугеришу, а што због сопствене убијености у појам. Због тога и инсистирање на променама свега и по сваку цену, због тога и жеља да постанемо просечни, да се уклопимо, да припадамо. А беспоговорно следбеништво, несигурност и инфериорност, иако се често издају за реализам и мудрост, не представљају заправо никакве адуте на том путу, већ врло лошу стартну позицију за било какав стварни напредак, ма како се он обећавајуће звао, и био он најбољи, нужни, једини пут или не.

Уосталом, Европу, каквом је данас замишљамо, не може нам нико одузети – она је наш конструкт, наша фантазија у коју се повлачимо смрвљени тегобном српском реалношћу. А црвени кружић у углу екрана само је начин да ту фантазију учинимо што убедљивијом.

Аутор је сарадник Нове српске политичке мисли.