Мора ли Србија да бира између Европе и Косова, између одбране територијалне целовитости и европског пута? Да ли је то права или „лажна дилема”, како тврде многи политичари у ЕУ? Има ли, уопште, улазак у Унију – алтернативу?

После изјаве српског премијера да ће и Европска Унија морати да изабере хоће ли са целом а не осакаћеном Србијом да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању, или ће противно међународном праву послати европску мисију на Косово, виђење проблема је у име ЕУ изнео и словеначки министар спољних послова Димитриј Рупел: „Треба се запитати – може ли, дугорочно, да преживи држава која је окружена чланицама Уније, а сама није њен члан?”

На сва та питања нема једноставних одговора. Јанез Поточник, данас европски комесар за науку, пре уласка Словеније у Унију био је словеначки министар за европске интеграције и најбоље зна каквим је притисцима била изложена службена Љубљана на стази „приближавања пуном чланству”, а упркос томе, не сумња: „Алтернатива је држава – тврђава, затворено тржиште које стимулише држава и све оно што смо, надам се, изласком из бившег (социјалистичког) система – превазишли! Једина алтернатива јесте ЕУ, иако је јасно да пут није једноставан. На том путу су највеће препреке заправо унутар саме државе – кандидата; увек се нађе неко ко тврди да је нешто у изузетном националном интересу, што је тек степеница у решавању проблема”.

Европска Унија пружа шансу за размену роба, људи и идеја на тржишту које обухвата пола милијарде људи, а уз то отвара могућност одлучивања за заједничким столом, унутар ЕУ. Оно што је најважније јесте могућност да грађани досегну виши стандард живота, што је резултат реформи привредног и друштвеног система. За већину земаља у Европи, па и за Србију, чланство у ЕУ представља логичан избор, иако није на одмет знати оно што је Рупел сметнуо с ума, а то је да постоји и алтернатива: Норвешка, Исланд и Швајцарска су три државе које се због различитих националних интереса нису прикључиле Унији, а упркос томе фино напредују. Стручњаци се слажу да би њихов рецепт прилагођавања стандардима Уније, уз истовремен опстанак изван правног оквира ЕУ, био изузетно тежак за земље у транзицији.

Национални интерес и Европска Унија

С друге стране, земље које теже да уђу у ЕУ, као и оне које су већ унутра, не одустају од борбе за своје националне интересе: тако у многим ЕУ-државама још није дозвољена продаја некретнина странцима на одређеном делу територије, а неке државе су задржале право да одлучују о таксама, или слободном протоку људи, као и посебним правима која се тичу риболова, и слично. Словенија је, на пример, током преговора о приступању ЕУ била суочена са захтевом ревизије Осимских споразума које је Италија склопила са СФРЈ. Према том споразуму, Брозова Југославија је требало да плати 110 милиона долара на име одштете за некретнине „оптаната”, Италијана који су после Другог светског рата и измене границе у Далмацији и Истри избегли из новонастале комунистичке државе у матицу. Рим је после распада СФРЈ неочекивано затражио измену уговора односно да Словенија врати узапћене некретнине власницима у натури.

Словеначки правници су узалуд доказивали да се захтев Италије коси са међународним правом и правилом „pacta sunt servanda”, према коме сви потписани уговори морају бити испоштовани. Спор је решен после неколико година вербалних препуцавања у троуглу Рим – Брисел – Љубљана, захваљујући „медијацији” Хавијера Солане: склопљен је тзв. шпански компромис којим је Љубљана дозволила држављанима Италије право прече куповине некретнина у приобалном делу Словеније, али није пристала на враћање имовине у натури. Натезања око „распродаје обале” коштала су Словенију бар три године застоја у потписивању споразума о придруживању са ЕУ, како оцењује бивши председник Јанез Дрновшек. Слична прича се понавља с Хрватском: иако јој међународне конвенције дозвољавају да у Јадрану прогласи заштитну еколошко-риболовну зону, Загреб је последњих седмица суочен с притисцима Уније да поништи ЗЕРП за чланице ЕУ. Загреб мора да одлучи – или ће прекршити предизборна обећања дата бирачима, или је у изгледу вишегодишње каскање за ЕУ.

Што се тиче Србије, треба знати да Европска Унија до сад ни од једне земље није тражила нити има право да захтева да се одрекне дела своје територије и грађана који тамо живе. Зато дилема, пред којом је данас Београд, није ни лажна ни лака, иако Србији на прави пут указује искуство 27 ЕУ-држава; да, Унија јесте прави одговор. Да, треба прихватити стандарде који су настали током 50 година најразличитијих компромиса међу најразвијенијим члановима Уније. И да, треба заједнички градити бољи живот.

Аутор је новинар и дописник листа Политика из Љубљане.