Европској унији се много жури. Словенци, који ће владати Унијом наредних месеци, поручују нам да бриселско удружење неће сачекати ни да избледе постери из предизборне кампање да би послало „полицијску и правосудну мисију” која представља први корак ка признавању независности Косова. Из Љубљане су у Београд стигли и умирујући сигнали. Маја Коцијанчич, увиђавна словеначка функционерка, половином јануара је поручила да се ништа неће десити пре фебруара како се ЕУ „не би мешала у тренутну ситуацију у Србији”.

Госпођа Коцијанчич и други званичници богате Уније, која себе воли да поистовећује са Европом, већ месецима нам уверљиво демонстрирају да у стварности верују у колективну кривицу Срба и серијски вређају интелигенцију грађана Србије. Они чак подривају и позицију председничког кандидата коме би то тренутно немешање ваљда требало да помогне. Тешко је побројати све најаве нестрпљивих европских званичника да ће ЕУ сачекати само пар недеља како би после избора смањила и дестабилизовала земљу која је коначно постала стабилна и демократска. Иза овакве брбљивости и ароганције крије се или потпуна увереност у необориве темеље демократске и проевропске оријентације Србије или веровање да овде гласају људи са менталним карактеристикама кокошака.

Ове недеље, више од седам година по обарању Милошевићевог режима, Карел Шварценберг, чешки министар спољних послова, давање независности Косову назвао је поштовањем реалности које је последица Милошевићеве политике која је „довела до распада бивше Југославије”. Данашње Косово нуди бројне реалности које вреди поштовати – неке би најадекватније могли описати користећи дискурс апартхејда или гета.

Западно (не)мешање у српске изборе и нове илузије

Али, Србија изгледа нема среће са западним препознавањем и „поштовањем реалности”. Са овом категоријом смо се сусрели и када је Милошевић својевремено у Вашингтону од „балканског касапина” преименован у гаранта мира и стабилности у региону. Олако испоштоване реалности и изговорене изјаве су пре Рамбујеа биле оружја којима је Запад успоравао демократизацију Србије. Медлин Олбрајт је као министарка спољних полова једине суперсиле волела да баш пред изборе Милошевићеву телевизију, која је тада верглала о „издајницима” и „страним плаћеницима”, части изјавама о милионској доларској помоћи демократским снагама у Србији. Начин на који њени амерички и западноевропски „наследници” у предвечерје председничких избора говоре о одвајању Косова и предусловима које Србија мора да испуни да би се малкице помакла ка чланству у Унији доводе у сумњу праве мотиве њихове контрапродуктивне реторике.

Ако кандидат коме би овакво „немешање” требало да помогне победи на изборима, то ће се десити упркос а не због увредљиво арогантног мешања наводним немешањем. Иако он једини уверљиво демонстрира и жељу и способност да Србију уведе у ЕУ без обзира на картографско мешања без преседана, које најављују словеначка функционерка и њене колеге, овог кандидата нападају и домаће организације и партије које добијају највећу западну помоћ. Оне говоре језиком деконтаминације и денацификације и додатно успоравају демократизацију и европски пут Србије.

Ови цинични, хипертрофирани расисти, чији се свет врти око скупих бриселских ресторана и конференција у удобним хотелима, говоре нам да на хоризонту иза идеализоване уједињене Европе нема ничега. Они верује у само једну, западну цивилизацију и гади им се све оно што јој не припада, сваки рецепт или вредност који нису у њој укорењени и тестирани. Свашта је побркано и смућкано у баук гладног и сиромашног „неевропског” зла којим нас плаше и које нас наводно неизбежно чека ако се Србија некако не угура у клуб саможивих Европљана.

На сећања грађана Србије на оскудицу и санкције из Милошевићевих година игра и Данијел Фрид, помоћник америчке државне секретарке Кондолизе Рајс, када каже да Србија сада бира „између Европе и изолације”. Пут који води у Европску Унију је без сумње најбољи и најлакши за Србију, али његова алтернатива нису изолација и самоизолација. Србија и њени лидери можда могу да бирају између несумњивих предности које би једног дана донело могуће чланство у ЕУ и тежег економског пута којим би годинама ишли чак и ако влада прихвати независност Косова. Уколико Србија и после западног признавања независности јужне покрајине остане на демократском курсу, онда оно што некоме може заличити на изолацију неће представљати репризу ружних деведесетих. Привид изолације Србије би настао као последица затворености тржишта „тврђаве Европа”, како западни медији често називају Унију која дозирано и шкрто отвара капије за улазак робе и људи. Ово је за Србију потенцијално опасно углавном зато што није правовремено стварала алтернативе и отворала се према Русији и бројним динамичним и лукративним неевропским тржиштима.

Амерички званичник који измишља опасност од изолације демократске Србије несумњиво зна да чак и овдашњи политичари, који би да Београд сада брзо приближе Москви, нису на време извели стратешку рачуницу која би обезбедила максимизирање дугорочних националних и развојних интереса. Насупрот Фридовог страшила изолације, у значајном делу српског јавног мњења појавила су се нереална очекивања од приближавања Русији. Све је популарнија илузија по којој Србија, држава која ће ускоро на географским картама широм света постати мало већа од османлијског Смедеревског санџака, може експресно да буде претворена у својеврсну привилеговану „руску губернију”. Чини се да ова и сличне визије нису засноване на познавању стварних интереса Кремља на Балкану.

Ако се алијанса са Русијом Србији исплати и значајније компензује могуће затварање капија ЕУ, то ће првенствено бити последица тога да је стуб обновљене моћи Москве данас постао много стабилнији него што је био пре само годину дана. Чињеница да буре нафте данас кошта скоро сто долара – и да нема индикација да ће у блиској будућности значајније појефтинити – за калибрисање српских незападноевропских очекивања је много важније од свих прича о пансловенском братству и „мајци Русији”.

План Ц

Овдашње ватрене еврољупце и романтичне русофиле везује чињеница да и једни и други слабо познају свет ван својих двеју измишљених „мајки”. Србија можда већ има и план А и план Б, и стару бриселску и нову московску опцију. Али, држави недостаје план Ц који ће можда, ако се испостави да су обе „мајке” само немарне или зле маћехе, постати не само наша средњорочна, већ и дугорочна извесност. Приватизација, све бржа продаја остатака „породичног сребра”, само одлаже и поскупљује суочавање са корисношћу трасирања једног креативног и комплексног, али потенцијално изузетно профитабилног и, можда, ако врата ЕУ не буду отворена, преко потребног трећег пута. То не би представљало потрагу за неком новом утопијом, налик скупом и бесмисленом кардељевском самоуправном заваравању, већ одговоран напор да се анализом обиља транзиционих искустава из свих делова света нађу најбоља решења за обезбеђивање економског просперитета и стабилности државе којој снажни политички или емотивни, унутрашњи или спољни разлози могу запречити најбољи развојни пут.

Проблем Србије је и то што су на једној страни они који не умеју да замисле демократску и развијену Србију „ван Европе”, иако наше чланство у ЕУ можда више зависи од самовоље Брисела, Париза или Лондона него од кооперативности Београда. За овај сегмент политичко-економске елите „Европа нема алтернативу” не зато што она не постоји, већ зато што они не умеју да је препознају и искористе. Ови кругови се подсмевају идеји да се нешто може научити, па чак и ископирати, са далеких меридијана за које сасвим игнорантски, упркос чињеницама да већ годинама бележе рекордне стопе економског раста, везују деспотију, беду и назадовање.

Скупи курсеви и тренинзи, које су својевремено за неке од ових експерата, лидера и лидерчића организовале западне институције, оставили су и последицу која може постати опасна по Србију – чврсту веру значајног дела српске елите да Србија не може развити богато и цивилно друштво ако се не прикључи ЕУ и не ископира њена решења и законе. Ово веровање опстаје упркос чињеници да ЕУ не шаље недвосмислене сигнале да намерава да настави да се шири ван граница Хрватске, једине католичке земље у Европи која још није остварила амбицију да се прикључи Унији и која има огромну подршку Немачке, једне од најмоћнијих чланица. Турска је још 1964. године потписала споразум који је сличан ономе који ће Србији можда бити понуђен између два изборна круга, али још није постала чланица ЕУ.

На другој страни, у Србији су лидери који су се све моћнијој Русији окренули на брзину, више из беса и разочарења према циничној и некритичкој подршци која ЕУ даје Хашиму Тачију и албанским сецесионистичким аспирацијама, него због убеђења да ће Владимир Путин на Балкану „остати” и после успостављања косовског преседана. Проналажење нових „стратешких партнера”, које сада помињу неки политичари, неће бити тешко само због малог глобалног значаја Србије. Много већи проблем је чињеница да је Србија током претходних седам година неодговорно водила једносмерну политику која је подразумевала да је чланство у ЕУ извесност и да представља само питање времена. Чак је и само помињање могуће неевропске перспективе Србије било стигматизовано као одустајање од „европског пута” и враћање у Милошевићево време.

Ослањање на само једног важног партнера је лоше чак и када он није, као што је случај са ЕУ, несигуран у своју будућност и „апсорпциони капацитет” – бриселски еуфемизам за оправдавање несолидарности са сиромашнијим делом континента. Европоцентрични амови су од 2001. године до данас спутавали српску спољну и економску политику. Ризик који тако уско каналисана политика носи са собом је огроман колико и непотребан. Последица је неодговорности и неоправданог оптимизма српских званичника, нарочито оних који су водили политику подстицања страних инвестиција и економских односа са иностранством. Не треба заборавити ни озбиљне промашаје креатора наше спољне политике који нису умели да мрежу амбасада ставе у службу српске економије и који су одбијали да виде препреке на европском путу Србије.

Зато и данашње позивање на Русију и Кину, њихову величину и економску моћ, звучи много лепше од могуће користи које оно може донети ван сале у којој заседа Савет безбедности УН. Налажење правих и поузданих партнера је тежак и спор посао. Неретко оно захтева ослањање на много малих земаља широм света, нарочито у Африци око које се сада „туку” Европска Унија и Кина. Али, свако помињање сарадње са једном Нигеријом или Танзанијом би овде вероватно изазвало ерупцију беса и увреда либералне елите која је толико заслепљена уједињеном Европом и културасизмом да није у стању да сагледа ни достигнућа источних економских „тигрова” и џинова, а камоли потенцијале подсахарске Африке.

Нажалост, нема магичног штапића који би омогућио да релативно безболно заобиђемо непремостиву препреку „европском путу” којим годинама идемо затворених очију. У таквој ситуацији, која никада није деловала вероватније него после поновљених најава фебруарског или мартовског европског мењања карте Србије, брзи излаз не би био нађен чак и када би Србија коначно посветила дужну пажњу Русији, Далеком истоку и глобалном југу који је богат сировинама и лепим успоменама на несврставање и Београд, његову колевку.

Куда сада?

Питање није само колико је Србија закаснила, већ колико би била велика цена наглог преусмеравања. Ту је и опасност да се у Владимира Путина „заљубљена” Србија поново ослони само на једног партнера, односно да се један правац само замени другим, подједнако уским путем. Док год Србија буде гледала само на једну страну, био то Исток или Запад, ризикује да постане паралисана страшилом „изолације” које је тако драго високом америчком дипломати.

Уз мало више „поштовања реалности” (ту лекцију домаћи политичари нису успели да науче од западних колега) и мање европских сањарија, српска владајућа и експертска елита је могла да обезбеди да најављене косовске ломове и понижења бар дочекамо без страха од додатног слабљења Србије, озбиљног успоравања економског раста или реформи. Акциони план за Косово, шта год да садржи, може имати смисла само ако је праћен акционим планом за српску економију. Ако треба потражити доказ важности економске снаге у одбрани националних интереса и остваривању државних планова, онда вероватно нема бољег примера од Русије.

Можемо да се надамо да ће српска европоцентрична идеја некако преживети европско одсецање Косова, или да, ако „европски сан” не постане јава, „цар Путин” воли Србију онолико искрено колико су многи Срби током протеклих годину дана заволели њега. Али, Србија овде може и да бира. Избор између Москве и Брисела није лак. Не треба заборавити да ту можда и нема „мајки” коју назиру подељене Србије, већ само две саможиве маћехе. Цена овог избора је огромна и, колико год да смо се током претходних двадесетак година уморили од историје, вероватно историјска. Биће лоше ако га Србија буде правила врелих глава, у журби.

Аутор је новинар НИН-а.