Двери српске

Након свега што нам се десило у протеклих месец дана, сасвим оправдано морамо поставити питање да ли српски народ уопште има своју државу? Ако држава постоји, које кораке је предузела да спречи проглашење тзв. независности Косова и Метохије? Шта је конкретно учињено на већој присутности државе на Косову и Метохији? Зар је могуће да суседне државе могу тако олако да признају независност Косова и Метохије, а да наши међусобни односи остају исти? Па, највећа банана-држава на свету би показала више националног и државног достојанства према отимању и најмањег дела своје територије!

У пракси није учињено ништа да себи и другима ставимо до знања колико нам је заиста стало до Косова и Метохије.

Да ли су у школама уведена редовна предавања о историјском значају Косова и Метохије за српски национални идентитет, у циљу образовања будућих генерација у националном духу, како би боље познавале шта и зашто бране? Да ли је уопште прекинут један једини час и тема посвећена Косову и Метохији? Куда су ове године усмерене ђачке екскурзије и да ли ће нека водити на Косово и Метохију?

Да ли су донете неке кривично-правне мере према онима који су својим присуством увеличали проглашење тзв. независности Косова и Метохије, а пре тога година радили на штету српских националних интереса?

Да ли сте чули да је неки српски тајкун било када било шта дао за Косово и Метохију, да је нека српска привредна делегација посетила јужну српску покрајину пре или после 17. фебруара?

Да ли је било ко од државних функционера макар формално понудио оставку или осетио било какву одговорност за све што нам се десило?

Да ли је уведена макар једна редовна телевизијска емисија која би говорила на све ове теме?

Ништа од свега тога! Држава је отишла на изборни излет.

Да ли су нам ови избори били потребни?

Тешко да ће после ових избора постојати неке друге могућности за формирање владе од оних које су постојале и пре избора. А то значи: или „евроунијатска влада“ која је спремна да прода веру за обећање вечере, или какав-такав „патриотски блок“ који би морао да пређе са патриотских речи на дела. Зашто су онда ови избори били потребни? Зашто смо дозволили да немамо државу у наредних неколико пресудних месеци, када на Косову и Метохији треба да буде размештена окупациона мисија Европске Уније и када се води одлучујућа дипломатска битка за останак мисије Уједињених нација и самим тим важење међународног правног поретка и на Косову и Метохији? Ко ће да преузме одговорност за могућу све учесталију примену силе над Србима на Косову и Метохији и покушај отворене окупације непослушног северног дела покрајине?

Докле ћемо се играти политике и државе, задовољавати само сујете и страначке интересе? Колико кошта бољи живот и по коју цену ићи у Европску Унију? Постоје ли алтернативе евроунијатским интеграцијама? Има ли овде икога ко има неку националну идеју, програм, став?

Политичарима треба ставити до знања да су недостојни историјског изазова и да више неће добити бланко изборну подршку за празне приче. Има ли ко то да им каже?

У Чачку, 20. марта 2008.