Геополитика је наука чија је основна тема проучавање питања како географски положај државе у простору одређује и утиче на политичке догађаје у датој земљи. Геополитика има три основна закона:

• Државе доносе одлуке првенствено у сопственом националном интересу.

• Политички догађаји су са пролазним дејством. Ово дејство може понекад релативно „лако“ и брзо да се промени.

• Дугорочна пријатељства, трајни савези, дуготрајно (братско?) разумевање и вечита захвалност међу државама и у међународним односима не постоје. Никада и нису постојали у дугом року. Постоји и траје једино политика националних интереса. Али и наведени интереси могу лако да се промене у складу са ситуацијом датог тренутка.

Наведени геополитички „закони” једноставни су и јасни. Мали коментар овде заслужује други закон. У његовом оквиру се, између осталог, мисли и на друштвено-политичко уређење државе, а понекад на државне границе. У погледу промене друштвено-политичког уређења земаља сетимо се релативно брзе и корените промене система у земљама источног блока почетком деведесетих година. Сличан је и пример брзог процвата квинслиншких режима за време Другог светског рата. Либија је била неколико деценија „отпадничка“ земља, била је и бомбардована, али је са истим старим руководством изабрана у нестално чланство Савета безбедности Уједињених нација 2007. У погледу промене државних граница, ако је неко рођен рецимо 1940. у Новом Саду, и ако претпоставимо да је та особа живела све време у родном граду, тада је живела у шест држава са различитим именима и границама, а све то само у једном животу. До сада. Да избројимо: Краљевина Југославија, Мађарска, ФНР/СФР Југославија, СР Југославија, Србија и Црна Гора, и Србија. Овакво стање се често олако превиђа. Али то су непобитне геополитичке чињенице. По овоме испада да је регион Србије сличан неком кревету на расклапање.

Влада наше отаџбине требало би да у светлу наведених геополитичких закона објасни разумљиво, подробно и стрпљиво народу Србије шта значи чланство земље у ЕУ. Шта и када оно доноси земљи и њеним житељима, а истовремено и колико оно стаје у новцу, суверенитету, напорима и времену. Свака политичка одлука мора првенствено да води бригу о добробити сопствене државе и народа. Добробит осталих држава игра, наравно, улогу, али сопствена долази увек на прво место. То свака држава у ЕУ, а поготово ако је она велика, јасно показује и несумњиво спроводи. „Држати се националног самоинтереса није злочин“. Добити и цена која треба да се плати за већину ставки повезаних са приступањем ЕУ могу да се процене у времену и новцу. То се мора предочити народу на разумљив начин. Рецимо, колико која ставка стаје прерачуната у месечни пензијски фонд, или колико је то километара аутопута или километара насипа за одбрану од поплаве…

Мора се увек имати на уму да се све у животу и стварности не може и не треба мерити кроз призму новца и тржишта. Поготово не чланство државе у ЕУ. Постоје многе друге велике добити, користи, права и обавезе које не пролазе кроз новчане и тржишне токове. Али финансијски моменат је битан и мора да се нађе „на столу“. Питајте о овоме рецимо Британију, скандинавске државе, Пољску или Немачку и друге које су у ЕУ. Па када се све ово јасно објасни, нека наш народ одлучи о овако битном питању по државу. Ова одлука народа лако може да буде и захтев државним органима да убрзају потребне радње повезане са приступом ЕУ.

1.Увод

3.Услови за приступање ЕУ

4.Acquis communautaire (аки комунитер)

5.Преговори о приступању ЕУ

6.Функционисање ЕУ

7.Буџет ЕУ

8.Први ефекти на земљу која приступа ЕУ

9.Привлачност Србије за ЕУ

10.Привлачност ЕУ за Србију

11.Будућност ЕУ

12.Закључак