ЕУ је свесна да је њена политика проширења једна од најснажнијих полуга којима она располаже у односима са земљама могућим кандидатима за приступање. Постоји неколико званичних и правно обавезујућих услова за приступање земље ЕУ. Њих је дефинисала ЕУ на самиту у Копенхагену 1993:

• Земља треба да је европска.

• Треба да је демократска са владавином права (што укључује заштиту мањина и добре суседске односе са другим државама).

• Треба да има тржишну привреду која функционише и која може да издржи оштра правила конкуренције на тржишту ЕУ.

• Земља мора да прихвати и спроведе „acquis communautaire“.

Уз наведено, ЕУ мора да има добру вољу и функционални капацитет (институције, буџет) да прими у чланство нову земљу. То значи да мора да функционише успешно на добробит и постојећих и будућих грађана ЕУ. Пријем нове земље чланице не сме да угрози спровођење постојећих политика ЕУ. У садашњем тренутку времешне институције ЕУ захтевају озбиљне преправке пре било каквих нових проширења. Ово поготово важи у погледу могућег уласка Турске у ЕУ, о чему се већ преговара. Текућа и званично прокламована политика проширења ЕУ заснива се на три принципа (European Commission, 2006, стр. 5–14):

• Консолидација плана ЕУ за проширење: ЕУ је обазрива у погледу нових обавеза повезаних са проширењима, али ће поштовати већ преузете обавезе. Преговори о проширењу ЕУ су почели са Турском и Хрватском, а земљама западног Балкана понуђена је „европска перспектива“. Ова перспектива подразумева само пружање одређене шансе за приступање ЕУ, али не и обећање уласка у клуб ЕУ. Европска комисија је у свом новом документу (European Commission, 2007, стр. 2) навела да ова перспектива укључује могућност приступања ЕУ „једном када се за то испуне потребни услови“. Ови потребни услови нису таксативно наведени.

• Ригорозно, али фер условљавање: Шта значи „фер условљавање“ није дефинисано. У сваком случају, будуће земље кандидати за улазак у ЕУ биће подвргнуте до сада најстрожим испитима и филтерима приликом пријема у чланство. Због тога ЕУ прави пре пријема нове земље у своје чланство буквално анатомску анализу њене привреде, политике и друштва.

• Подршка јавности у ЕУ: Ако је циљ успешно проширење ЕУ, тада оно мора да има подршку јавности у земљама чланицама ЕУ. Проширење ЕУ треба да пружи користи грађанима ЕУ, и то мора да им буде јасно предочено унапред. Европска комисија ће да прати и ослушкује јавно мњење (интерес, бриге, очекивања) у земљама ЕУ приликом будућих корака ка проширењу. Демократски легитимитет је основа у процесу приступања ЕУ. Овај захтев за подршком јавности у ЕУ је потврђен у новом документу Европске комисије (European Commission, 2007, str. 15 i 19).

Општи услови за приступање су такви да ЕУ може да их тумачи јако широко. Она то и чини. Земља која приступа одређеном „клубу“ мора да прихвати његова правила. Један високи бриселски званичник ЕУ изјавио је угледном Економисту: „Једном када земља поднесе молбу за приступање ЕУ, она постаје наш роб“. Ово значи да званичници ЕУ у преговорима о приступању земље ЕУ могу да поступају мање-више по свом нахођењу зависно од датог политичког тренутка, услова и потреба. Одређено оправдање за наведени однос ЕУ према земљама кандидатима може да се нађе у чињеници да чим земља приступи чланству ЕУ, она одмах изгуби највећи део воље за даљим реформама.

Високи званичници ЕУ често су „облетали“ Србију током 2006. и 2007. и најозбиљније говорили и нудили јој „европску перспективу“ ако испуни услове ЕУ. Коначни, детаљан и јасан списак тих услова, ма колико да је исти подробан, није предочен ни Србији, а ни осталим земљама потенцијалним кандидатима и кандидатима за чланство у ЕУ. Спомиње се често „конструктивност“ Србије у оквиру разних питања без дефиниције наведеног појма који је у дипломатији врло, врло растегљив. Он може лако да значи, између осталог, и беспоговорно прихватање понуђеног решења од ЕУ.

Ипак, не треба уопште сумњати у добре намере, вољу и искреност понуда ЕУ. Од званичника ЕУ се ништа друго не може и не треба очекивати. У њиховом опису радног места је да раде на интеграцији Европе и на проширењу ЕУ. Али нипошто не треба стећи површну и варљиву слику да је њихова реч завршна. Без званичника ЕУ нема преговора о приступању ЕУ. Али када се ови преговори једном успешно заврше, тада одлуку о приступању нове земље доноси свака земља чланица ЕУ понаособ и у сопственом интересу и нахођењу (мали пример: Кипар има пуно право вета на улазак Турске у ЕУ). Овде Европска комисија и званичници ЕУ могу само да саветују земљу-чланицу, али не и да одлучују у њено име.

Без обзира на лепе и слатке речи подршке и разумевања, ЕУ и многе њене земље чланице су у стварности биле сурове према Србији, а биће још суровије у будућности. ЕУ је много тражила и тражи од Србије. Често са пуним правом. Поставља се питање: шта је то пружено Србији заузврат? Србија је учинила и чини доста да се „уклопи“ у токове и захтеве (диктат) ЕУ. Пилуле на том путу су биле јако горке, а још горче и непријатније сигурно ускоро чекају. То је без икакве сумње. Без обзира на то шта Србија чини да се приближи ЕУ, њено могуће приступање ЕУ у стварности изгледа све даље. Све више и више земаља ЕУ и оне које јој приступају уводе визе за путовање држављана Србије. А то је оно што грађани виде, што их непосредно и несумњиво дотиче, што утиче на њихов живот и формира јавно мњење. Финансијску и другу помоћ ЕУ највећи део грађана Србије нити види нити осећа. Медији обавештавају грађане да та помоћ стиже, али колико грађана Србије то осећа и како? Разне лепе приче, обећања, међудржавни споразуми, разне позитивне студије, велики и мали потписи, тапшања по рамену званичника често и у финкцији предизборне кампање, све је то добродошло да унесе и одржи позитивну енергију након раздобља санкција, беде и рата, али то је све још јако далеко и недодирљиво грађанима који су истовремено и бирачи. То се често пренебрегава и заборавља. Ратна разарања и санкције, све је то прошло пре скоро једне деценије. Треба коначно понудити бирачима нешто опипљиво, а не само позитивне вести путем медија.

Предстојеће олакшице ЕУ за издавање виза студентима, пословном свету и запосленима у институцијама образовања у Србији представљају се као видан уступак Србији. Олакшице су чињеница коју треба потпуно поздравити, иако оне дотичу само врло мали и ограничен број држављана Србије (који поседују видни ниво образовања). Било би занимљиво сазнати број тако издатих повлашћених виза у односу на свеукупни број издатих виза грађанима Србије. Биће ту и нешто стипендија за студенте, што је све добродошло. Млади треба да путују, уче нове ствари на новим местима и прошире видике. Али ако мало загребемо по површини видећемо да се иза ових уступака крије нешто сасвим друго. Ситуација у ЕУ се приближава нечему што може да се назове „демографска катастрофа”. Око 2010. године почиње да одлази у пензију „бејби бум” генерација (рођени после Другог светског рата). Доћи ће до снажног демографског притиска (демографске празнине) у ЕУ. Изразито негативни демографски трендови погађају истовремено и Србију која је сваке године „краћа” за око 25.000 становника, и то само по основу негативног природног прираштаја.

Питамо се како објаснити покушај великог шверцовања пуног авиона (103 детета) из Чада у Француску почетком новембра 2007. године? Та деца „нису била сирочићи из Дарфура“ који су умирали од глади, већ су била здрава деца из Чада која су живела у својим породицама. Председник Чада је изјавио: „Ево истине о овој Европи која себе приказује као оног који пружа помоћ, таква Европа хоће да даје лекције Африци“. Али треба имати на уму да је овакав позамашан шверц деце само оно што је било ухваћено и што је процурило у јавност.

Ако сада на једног пензионера у ЕУ долази у просеку четворо запослених, у годинама које почињу 2010 овај просек биће релативно брзо само двоје запослених на једног пензионера. Велика већина земаља ЕУ имаће огромну потребу за имиграцијом, за младима, окретнима, образованима и онима који неће да подмећу бомбе по земљи домаћину. Грађани Србије могу да виде повластицу ЕУ у вези са визама и као још шире отварање врата за „одлив мозгова” из Србије. Таквим олакшицама земље ЕУ првенствено помажу себи. Многи (добри или имућни) студенти и без оваквих најављених олакшица добијају визе. Разни бизнисмени и тајкуни из Србије са врло сумњивим пореклом имовине улазе и путују по шенгенској зони. Уз то су и ратни злочинци годинама путовали по шенгенској зони у којој су и ухапшени.

Занимљиво је и то да у исто време ЕУ принудно враћа у Србију држављане Србије у оквиру реадмисије. Процењује се да ће у Србију бити принудно враћено између 50.000 и 150.000 њених држављана. Вероватно је да су бар половина ових присилних повратника Роми, многи са Косова и Метохије, који су врло скромног образовања (а многи међу њима не знају српски језик). Србија има и мора да има обавезу према сваком свом држављанину. Али овде би било врло занимљиво видети колико има лекара, инжењера, апотекара, ветеринара, банкара, доктора наука … међу свим тим присилним повратницима из ЕУ, и то објавити. Момо Капор је написао: „Запад нас, истина, прима, али не више као госте, већ само под условом да се заувек иселимо одавде. Што каже наш народ, не зову магарца на свадбу да игра, него воду да носи! Западу је потребна наша памет, образовање, наш дар и наша свежа крв“. Ако је све ово истина, тада би Србија стигла „готово аутоматски” до беле шенгенске листе за улазак у ЕУ без виза већ 2010. Наравно, одређени напор је потребан у Србији у погледу издавања нових пасоша и „реадмисије” (принудан повраћај) нежељених у ЕУ. У свему овоме треба имати у виду демографију у ЕУ (и у Србији) и не треба се можда претерано радовати великом одласку младих и креативних из Србије који могу у великом броју да остану у земљама ЕУ које могу да им понуде много боље материјалне услове него што је то засада у стању Србија. Било би згодно погледати ове тезе о „понудама” ЕУ у светлу првог геополитичког закона.

Грађани Србије, поготово Срби, често су сумњичави у вези са „уплитањем“ међународног фактора. Сваки пут када је од 1990. био „уплетен“ међународни фактор у регионалне ствари Срби су у реалном и географском (просторном) смислу увек били губитници. Сви устаљени међународни принципи се обично „креативно тумаче“ на штету Срба. Срби су се и у Босни и Херцеговини изборили за Републику Српску, која је била међународно призната као саставни део те државе. С временом се под међународним притиском све то реално (али још увек не и формално) поништава, топи и централизује. Сетите се, ако то можете, само једног примера од 1990. у коме су Срби нешто добили у реалном и географском (просторном) смислу, а да је ту био присутан међународни фактор?

Док постављени међународни намесници чине све да централизују Босну и Херцеговину (како би постала „функционална држава”), у исто време и до тренутка кад се пише ова расправа, Белгија је више од пет месеци без владе после општих избора и без већих изгледа да ће се она ускоро и саставити. Поједини чак могу да сматрају да Белгија као држава пуца по шаву (језичком), и то баш на месту у којем је седиште Европске комисије. Питамо се да ли ће Европска комисија, ЕУ или „међународна заједница“ да доведу намесника да „зашије“ Белгију и врати заједништво народу који раздваја језик, и који има заједничку хришћанску веру? Или је редован претплатник за овакве намесничке аранжмане и вежбе само регион западног Балкана?

Земља која је прихваћена као кандидат за пријем у чланство ЕУ преговара о уласку у ЕУ са Европском комисијом. Преговара се о 35 различитих поглавља економске и друге политике која су битна за приступање ЕУ. „Садашња правила дозвољавају свакој земљи чланици ЕУ, укључујући и најмању, да блокира процес преговора у било ком тренутку јер је неопходан консензус не само за отпочињање преговора о било ком поглављу, већ и за њихов завршетак“. Ако ЕУ сада има 27 земаља чланица и ако свака има право вета, тада оне могу да поставе 1.890 препрека приликом преговора о приступању ЕУ. Сваки пут земља чланица ЕУ може да захтева преко Европске комисије одређене уступке од земље са којом се преговара. Након успешних преговора са Европском комисијом, Европски савет треба да прихвати нову земљу чланицу. Али ту се прича не завршава. После свега наведеног, свака земља чланица ЕУ (сада их има 27) без изузетка треба да се сагласи са пријемом нове земље у чланство ЕУ. Изјашњавање о овом питању може да буде и на националном референдуму, чији исход често може да буде јако неизвестан. Дакле, када се једном почну врло напорни и захтевни преговори са Европском комисијом о приступању ЕУ постоји бар 1.918 препрека на путу ка уласку у чланство ЕУ. Ових 1.918 препрека не укључују на хиљаде могућих додатних захтева које земља која преговара о приступању мора да задовољи и испуни током преговора и пре уласка, а који се тичу “аки комунитера”. ЕУ има заиста јако широко дискреционо право да бира кога, каквог, како и када ће да прими у своје чланство.

БЈР Македонија је добила статус кандидата за приступање ЕУ 2005. Али даље од тога се није много помакло. Пре него што почну преговори о придруживању ЕУ, ова држава мора, између осталог, да заштити и даље побољша положај Албанаца. Уз то треба да дође и до договора са Грчком у вези са именом државе. Дакле, може лако да прође још неколико година пре него што се покрену преговори о приступању ЕУ.

ЕУ преговара о пуноправном приступању Турске ЕУ. Не заборавимо да је Турска земља која је окупациона сила на северу Кипра, државе која је пуноправни члан ЕУ. Док ЕУ већ преговара о приступању са земљом која држи под окупацијом део земље чланице ЕУ, у исто време Србија не простире свој правно-административни систем ни на целој територији сопствене државе. Србија још није постала ни кандидат за чланство у ЕУ. Дакле, принципи ЕУ за проширење су врло растегљиви и савитљиви.

1.Увод

2.Геополитика

4.Acquis communautaire (аки комунитер)

5.Преговори о приступању ЕУ

6.Функционисање ЕУ

7.Буџет ЕУ

8.Први ефекти на земљу која приступа ЕУ

9.Привлачност Србије за ЕУ

10.Привлачност ЕУ за Србију

11.Будућност ЕУ

12.Закључак

Двери српске