Преговори о приступању ЕУ трају све дотле док ЕУ не буде задовољна економским, политичким и општим стањем земље која јој приступа. Што се тиче дужине преговора и спровођења договореног у земљи пре приступања искуство нас учи да ови преговори могу да трају око шест година. Рецимо, Чешка је преговарала од 1998. до 2003. Словачка није задовољила услове ЕУ када је то учинила Чешка, па је почела преговоре 2000. Ипак, обе земље су заједно завршиле преговоре и заједно су приступиле ЕУ 2004. Летонија и Литванија су такође приступиле ЕУ по овом „скраћеном” поступку.

Постоје преседани о могућем убрзаном преговарању и приступању ЕУ по „убрзаном” поступку, али заборавља се да постоје и преседани о „продуженом” поступку. И поред свих планова, жеља и добре воље улазак Шпаније и Португалије у ЕУ каснио је две године. Академска предвиђања су да преговори ЕУ са Турском могу да трају око једне деценије.

Треба имати на уму да када земља приступи ЕУ као пуноправни члан постоји одређено раздобље прилагођавања на чланство. Рецимо, грађани земаља ЕУ из средње и источне Европе могу слободно да путују по свим земљама ЕУ, али ће моћи да се у њима легално запошљавају тек од 2011, не пре. Једино Британија, Ирска и Шведска дозвољавају неометан приступ домаћем тржишту рада држављанима земаља које су приступиле ЕУ 2004. од тренутка приступања Унији. Остале земље полако подижу препреке за приступ домаћем тржишту рада, али земље које су вероватно најпривлачније (Немачка, Аустрија и донекле Француска) за мигранте из земаља средње и источне Европе немају намеру да отворе своје тржиште рада за њих до 2011.

Земља кандидат годинама преговара са Европском комисијом о свом приступању ЕУ. Када испуни све захтеване услове нека од земаља чланица ЕУ може да спречи приступање ЕУ и након завршених преговора и потписаног споразума. До сада се то није догодило, али ЕУ је чинила и мања група земаља чланица која је о томе одлучивала. Уговор о приступању нове земље ЕУ мора да се ратификује сада у свих (засада) 27 земаља чланица ЕУ.

Територија целокупне земље кандидата приступа ЕУ. Али и Кипар је приступио ЕУ, а Турска и даље окупира северни део земље. На том делу Кипра не примењује се правни систем ЕУ због окупације. Питање окупације Кипра биће једно од горућих питања приликом преговора о приступању Турске ЕУ. Јасан захтев ЕУ биће повлачење свих турских окупационих снага са територије Кипра који, као и свака друга земља чланица ЕУ, има право вета на приступање нових земаља.

У неким будућим преговорима са Србијом ЕУ може да изјави да државне границе унутар ЕУ не играју улогу због потпуне слободе кретања робе, људи, капитала, предузећа и предузетништва. Због тога, један од захтева и услова за приступање чланству ЕУ ова може, понављамо може (али не мора) да буде захтев да се Србија „одрекне” Косова и Метохије или да призна његову независност. (Објашњење може да буде: Косово и Метохија су такође на путу приступања ЕУ.) У супротном, може да не буде ништа од приступања Србије ЕУ. То лако може да буде „свилени гајтан“ око врата Србије. Истовремено, ЕУ може (али не мора) да по свом нахођењу захтева даље територијално и административно преуређење Србије (Рашка област, Војводина,…). И где је ту могући крај захтевима ЕУ? Какви ће бити створени преседани? Да ли је ЕУ вољна да унапред предочи свој коначан списак детаљних (не општих) захтева и услова које Србија мора да испуни? Или ЕУ овај списак може да стално мења „у ходу”. Ако дође до територијалног преуређења Србије такве територијално-административне ствари су неповратне у дужем року. Ако се све то учини по захтеву ЕУ, какве су гаранције да ће таква преуређена Србија бити примљена у чланство ЕУ?

Кипар треба да се уједини, што је разумљиво. А што се тиче Србије и Косова и Метохије, то ће се видети ускоро. Ако заиста државне границе не играју улогу унутар ЕУ, нека ЕУ објасни да ли је и како решен гранични и територијални спор између Британије и Шпаније у вези са Гибралтаром? Да се само запитамо, бар у оквиру теорије, шта ће се догодити у случају да земља X, чланица ЕУ, призна независност Косова и Метохије, а Србија у исто време чини велике напоре да приступи ЕУ? Један од изведених услова за приступање ЕУ су, бар у теорији, и добри односи са земљама у суседству. Наведена земља X (или X+н) има интерес да одржава добре односе са својим новопризнатим пријатељем и не жели да се том пријатељу догоди никаква тегоба. А, рецимо, због разноразних немилих и честих догађаја (на пример, као у марту 2004. године) Србија има затегнуте односе на граници са Косовом и Метохијом (замислимо да су то неке економске препреке), тада земља X може да захтева од Србије да се односи снисходљиво према свом новопризнатом (држави) пријатељу. У супротном, ова земља може, само ако то пожели, да блокира све преговоре (и све што уз то иде) Србије о приступању ЕУ. Сетимо се првог геополитичког закона (сопствени национални интерес долази на прво место) и то спроводи земља X. На срећу по Србију, ту постоји други геополитички закон који нас све учи да су разни догађаји са пролазним дејством, и трећи закон, који подсећа да се разна пријатељства и међународна подршка релативно брзо мењају. Ово има пуну и јасну потврду на Балкану, и то бар током пређашне три генерације. Да ли ова „срећа” у дужем року представља и утеху за Србију у релативно краћем року, то је посебно питање.

ЕУ не само да се меша у унутрашње ствари земаља које јој приступају, већ то чини и код постојећих земаља чланица. Када је рецимо Јорг Хајдер у Аустрији ушао у владу 2000, тада су остале земље ЕУ спровеле билатерално замрзавање односа са Аустријом чак и пре него што је нова влада начинила било какву грешку. Пошто се ЕУ меша не само у састав влада земаља чланица, већ и у вођство политичких партија у земљама чланицама (Аустрија – Хајдер), многи у ЕУ се озбиљно питају да ли треба и даље преносити националну сувереност на политички удаљену „бриселску бирократију”.

Још један пример. Устав је највиши правни акт сваке суверене земље. Али шта се догодило у бившој заједници Србије и Црне Горе? Без „добрих услуга” (како се то каже дипломатским језиком) високог представника ЕУ за спољну политику Хавијера Солане не би било ни Уставне повеље, али ни њеног анекса који се даје парламентима само на формалну „оверу”. Многи се питају: а где је ту демократска процедура и јавна расправа о најважнијем правном акту једне суверене државе? Како може једна шачица људи да донесе овакав акт иза затворених врата, а да истовремено прича о отворености и демократији?

1.Увод

2.Геополитика

3.Услови за приступање ЕУ

4.Acquis communautaire (аки комунитер)

6.Функционисање ЕУ

7.Буџет ЕУ

8.Први ефекти на земљу која приступа ЕУ

9.Привлачност Србије за ЕУ

10.Привлачност ЕУ за Србију

11.Будућност ЕУ

12.Закључак