ЕУ има хибридну структуру. Нема ниједне друге међународне организације или државе која функционише на сличан начин. Речено на врло упрошћен начин: Европска комисија самостално подноси предлог (без овог предлога нема никакве акције) Савету министара који одлучује и ако је потребно мења поднети предлог заједно са Европским парламентом. Донета одлука враћа се Комисији на извршење. Европски савет који чине председници држава или влада 27 чланица ЕУ доноси главне политичке одлуке и смернице за ЕУ.

Европска комисија је јединствени орган јер је она предлагач, извршилац, истражитељ, судија (у одређеним случајевима), порота и извршилац. Све то у исто време. У оквиру Комисије нема јасног, разумљивог и уобичајеног разграничења власти на политичку, извршну, истражну и судску. Европски суд је крајња правна инстанца ЕУ.

Разумљивост је основа демократске легитимности. Ипак, ово није разумљиво просечном грађанину и гласачу у ЕУ. Многи говоре и о „демократском дефициту“ у ЕУ. Највећем делу грађанства у ЕУ интеграција је апстрактни међудржавни пројекат, нешто што је донела политичка елита често иза леђа јавности. Пример је увођење евра. Или источно проширење. Мало гласача у ЕУ је имало могућности да се изјасни о тако важним питањима на референдуму. Једна од опипљивих ствари коју су видели грађани је нестанак пасошке и царинске контроле у земљама које су у оквиру шенгенског споразума. Такође, ту је и увођење евра.

Еуробарометар, институција ЕУ која спроводи анкете, бележи опадање подршке јавности „европском пројекту“ у земљама чланицама. То се огледа и у сталном опадању изласка бирача на гласање за Европски парламент које се догађа сваких пет година, почевши од 1979. Само 45 одсто бирача изашло је на ове изборе 2004. Али када се ради о питању као што је то Устав ЕУ рекордних 70 одсто Француза је изашло на изборе. Њих 55 одсто је томе рекло не. На тај начин су Французи изразили своје негодовање о путу којим иде ЕУ и „казнили” су политичку елиту која се делом арогантно односила према народу као потрошачу, а не као бирачу. Исто се догодило и у Холандији. Не заборавимо да су Француска и Холандија земље оснивачи и даваоци главног темпа процесу европске интеграције у пређашњих пола века.

ЕУ није јединствена организација. Унутар ЕУ постоји више званичних административно-организационих слојева или кругова. Овакви формални слојеви у ЕУ укључују следеће:

• 13 земаља које су прихватиле евро и остале које то нису,

• земље које су у еврозони, али у њој немају слободан проток радне снаге (Словенија),

• земље које су у шенгенској зони и оне ван ње,

• земље чији држављани имају пуно право на запошљавање широм ЕУ и оне чији држављани још немају то право,

• земље које размењују обавештења из домена рада полиције на основу Примског уговора (Prüm Treaty) и оне које овом споразуму још нису приступиле, и

• земље које имају пун приступ пољопривредном фонду, а то је 15 „старих” земаља чланица ЕУ. Нове земље чланице из средње и источне Европе имаће пуни приступ том фонду тек од 2013. До тада добијаће средства из овог фонда „на кашичицу”. Велико је питање да ли ће заједничка пољопривредна политика ЕУ (заједно са својим релативно издашним фондом) уопште да постоји после 2013. Постоји гледиште да ову заједничку политику треба укинути и пребацити је у потпуности у надлежност држава чланица.

Неформалних слојева има много у ЕУ. Ови бројни слојеви укључују, али се не ограничавају на следеће:

• Француско-немачко језгро ЕУ заједно са земљама Бенелукса које су биле за продубљивање постојеће интеграције у ЕУ.

• Британија, Скандинавија и понека „нова” земља са истока (Пољска) противе се продубљивању интеграција. Британија се снажно залаже за стално проширење ЕУ. На тај начин жели да разблажи и ослаби француско-немачко језгро у ЕУ.

• Земље које су изузетно пријатељске и отворене према САД и које их следе у највећем броју међународних питања (Британија, Пољска) и друге које су мање или више резервисане према САД.

• Однос према Русији: Грчка и Кипар чине све да се одржавају најбољи могући односи са Русијом; Немачка, Француска, Италија и Шпанија сматрају Русију као стратешког партнера и у стању су да понекад поремете заједничку политику ЕУ (рецимо у погледу енергије) због сопствених националних стратешких интереса; Аустрија, Белгија, Бугарска, Финска, Мађарска, Луксембург, Малта, Словачка, Словенија и Португалија имају пријатељски и прагматичан однос према Русији и стављају на прво место сопствени комерцијални интерес; Британија, Чешка, Данска, Естонија, Холандија, Ирска, Летонија, Шведска и Румунија имају хладне, али прагматичне односе са Русијом, критикују ову земљу, али су спремне да тргују и улажу у њу; док Литванија и Пољска имају отворено непријатељски став према Русији.

• Однос према Косову и Метохији: постоје поједине земље ЕУ које се залажу за независност, док се друге или отворено противе или су изузетно обазриве због креирања оваквог преседана. Ова друга група укључује (али се не ограничава) Кипар, Грчку, Словачку, Шпанију и Румунију.

• Порези: док се добар део земаља ЕУ залаже за усклађивање (чак изједначавање) националних пореских система у ЕУ због изједначавања конкуренције на тржишту, Британија се томе отворено противи.

ЕУ има своју унутрашњу динамику и развој. ЕУ се стално мења, постаје другачија. То се нарочито огледа после источног проширења ЕУ 2004. Још раније се одлучивање у ЕУ изменило. Првобитно је ЕУ била организација у којој је Европска комисија имала врло битну улогу. Комисија је предлагала, а земље су одлучивале на основу тог предлога (заједнички метод одлучивања). Иако је овакав метод остао и даље формално на снази, стварност је постала другачија. Заједнички метод је замењен међудржавним методом. Европска комисија је постала бледа сенка Комисије коју је предводио Жак Делор током осамдесетих година. То значи да главну реч у скоро свему имају државе чланице ЕУ, док је Европска комисија некако „гурнута” у страну. Ово се често заборавља. Може Европска комисија да каже или обећа шта год жели, али она је само врста „радне заједнице”. Стварна моћ у ЕУ је у рукама земаља чланица. Њих сада има 27, а биће их вероватно још више.

1.Увод

2.Геополитика

3.Услови за приступање ЕУ

4.Acquis communautaire (аки комунитер)

5.Преговори о приступању ЕУ

7.Буџет ЕУ

8.Први ефекти на земљу која приступа ЕУ

9.Привлачност Србије за ЕУ

10.Привлачност ЕУ за Србију

11.Будућност ЕУ

12.Закључак