Двери српске

Када сам писао чланак о мајмун Ђолету у дворишту Пазарске цркве (у коме сам се дотакао и никада доказане Дарвинове теорије) нисам ни сањао шта ће да ме снађе. Наиме, на локалном радију рекреативног назива, један слаткоречиви мисионар и визионар европске Србије осврнуо се на мој чланак, показао завидно знање из уџбеника Познавања природе и друштва, причао о мрачном средњем веку и на крају изрекао безнадежну дијагнозу: са таквим размишљањима и ставовима аутор овог текста никада неће бити - добар Европљанин. И знате ли шта? Овај модерни евро-љубац у нечему је био и у праву: ја сам уистину - лош Европљанин. Транзиција и све демократске промене скоро да ме нису ни дотакле. Гордост, сујета, гнев, безосећајност, грубост, грамзивост и среброљубље, лењост… од свега сам овог тешко боловао још у недемократска времена и ни у чему се до данас нисам поправио, осим – у телесној тежини. Међутим, морам да приметим да и ова наша нова, европејска Србија, такође, ништа није боља. Нимало се није залечила од губе тоталитаризма, идеологије и лажљивости оне претходне, толико презрене и омражене власти.

Идеологија. Чини ми се да ми Срби силније и дубље од свих европских народа сањамо европски сан (Енглези се чак и вређају кад их неко ословљава Европљанима). Није ли томе крив управо онај комунистички занос којим смо од малена задојени и од кога никако да се отресемо и разбудимо? Баш као Титу и партији, и данас без имало трезвења, слушамо хипнотичке пароле о Србији у европској братији у којима реч „Европа“ има бајковиту, па чак и побожно узвишену интонацију.

Слобода говора. Где је идеологија ту су и чистке. Ко се дрзне да макар и из најбоље намере критички прозбори о Европи и о Србији на европском путу, брзо бива, без икаквог саслушања, прогнан на нови, интелектуални Голи оток и окрутно жигосан немилим осудама: „десничар“, „националиста“, „клеро-фашиста“… ** Независни медији.** Диоген је усред бела дана „тражио“ упаљеним фењером „човека“. Данас би он могао са истим разочарењем да обиђе целу Србију и да фењером тражи независни медиј по нашој демократској тмини. Некада озлоглашена и рушена ТВ Бастиља била је наивно узурпирана од црвених власти за разлику од данашњих медија који су од модерних владара елегантно - купљени.

Привредни развој. Уместо обећаваних фабрика, по целој Србији су никле банке које нас пељеше безсрамно и у целој Европи невиђено великим каматама. Дуго чекане и жељене стране инвестиције претвориле су се у помахниталу, непромишљену и неразумну распродају државног блага у којој су у бесцење странцима продати многи рудници, извори, бање и највредније фабрике… Домаће сточарство, пољопривреда и привреда, несретни комунизам довео је до самртног ропца, у коме су их демократске власти у „сачекуши“ једноставно – „овериле“.

Висок стандард. Јесте, јесте, нема санкција и гради се по целој Србадији, путеви, тргови, све се сија. Али од чега? Управо од горе поменуте распродаје као и од на десетине милијарди долара великог кредита за колико је од демократских промена до данас нарастао спољни дуг Србије. Језа ме хвата од помисли какве нас тек санкције чекају кад немамо више шта да продамо, а кредити дођу на наплату! Нећемо ли тада и ми, као онај кратковиди Пироћанац, да закукамо: „Еее, беше убаво татко ми ка` продава њивуту!“…

Право да вам кажем, не верујем више у никакве промене и преврате. У свима њима су се мењали Курта и Мурта, а народ увек остајао разочаран, изигран и исмејан као клован са пиштаљком на уснама и шерпом у руци. Време је заиста доказало да су све велике револуције изневериле народ, све, сем једне једине, а то је револуција апостола Павла, који је позивао и који и нас данас тихо позива на једину праву и искрену побуну - побуну против самих себе, против личног себичлука, непоштења, преваре и прељубе, против неслоге и властољубља и против безосећајности, гнева и свакога греха. Чврсто верујем да само после ових унутрашњих протеста и потреса не долази лаж и обмана и чврсто верујем да само после овако добивене битке може да нам сване дуго чекани 6. октобар у коме ћемо, ми несретни Срби, напокон бити, себи и другима – добри Европљани.

PS. Узгред, да ли знате да данас често помињани мрачни средњи век на православном истоку и није био баш толико мрачан и да су средњовековни научници уживали велики углед на царском византијском двору? Да ли знате и да инквизиција нема никакве везе са православном Црквом у чијим древним манастирима постоје чак писани трагови дубоког поштовања према, на западу, осуђеном и мучки убијеном Копернику и његовој науци?