Економски и други ефекти на земљу која приступа ЕУ пристижу у дугом року. Ипак, први видљиви економски ефекат на земљу која приступа ЕУ укључује повећање цена хране и некретнина. То су добро осетиле земље које су приступиле ЕУ 2004. и 2007. ЕУ стимулише пољопривредну производњу уз помоћ гарантованог откупа по релативно високим ценама. То је удар на доходак оних који имају фиксна примања. Истовремено долази и до пораста цена некретнина. Унутар ЕУ постоји и очекује се општа стабилност. Зато цене некретнина и пре пуног уласка у ЕУ почињу да расту. Након приступања ЕУ цене некретнина могу да буду више и за 30 одсто у односу на раздобље пре отпочињања преговора о приступању ЕУ.

Остали лако уочљиви ефекти укључују олакшање одласка на студије у друге земље чланице ЕУ. Млади ово масовно користе. Затим, долази до одстрањивања из саобраћаја возила која загађују околину. Нема више загушујућег и загађујућег опасног дима на улицама и путевима. Али долази и до почетка отварања врата за навалу легалних и нарочито илегалних имиграната и очајника из неразвијеног света.

Улазак у ЕУ може да подстакне бржи економски раст и може да повећа опште благостање земље. Истини за вољу, балтичке земље бележе релативно брз привредни раст, али он није само последица приступања ЕУ, већ и нижег степена регулативе у привреди, нижих пореза, једноставнијег пореског система и мањег државног сектора у односу на „старих“ 15 земаља ЕУ. Али како овакав развој догађаја дотиче појединце у новопридошлим земљама, то зависи од расподеле дохотка. Ово може да се утврди и осети тек у дужем року. Многи у земљама средње и источне Европе примећују раслојавање становништва у погледу дохотка (ствара се нова „номенклатура“). Процене су да је земљама централне и источне Европе потребна бар једна генерација (око тридесетак година) да достигну просечни ниво дохотка по становнику „старих“ 15 земаља ЕУ.

Чланство у ЕУ није неопходно за материјално богатство и привредни напредак земље. Швајцарска и Норвешка имају највећи доходак по становнику у Европи и међу првима су на свету, а нису чланови ЕУ. Ове земље имају посебан уговор о слободној трговини индустријским производима са ЕУ, и то им је сасвим довољно. Грађани ових земаља су у више махова на референдуму одбили предлог да њихове земље приступе ЕУ.

Треба имати на уму да чланство у ЕУ није несумњива гаранција економске сигурности и напретка. У Немачкој је незапосленост највећа од тридесетих година. У Француској је исто 10 одсто радно способних незапослено без изгледа да се ова ситуација ускоро промени набоље. Источно проширење ЕУ поједини сада виде као улазак у ЕУ земаља које су носиоци одређене културе која је туђа „Европи”, јер су ове нове земље чланице собом донеле систем који је заснован на ултралибералној економској политици, ниским порезима, ниским зарадама и слабој заштити на раду. Други сматрају да је баш то, конкуренција уз помоћ нижих пореза и социјални дампинг, оно што је потребно да се убризга нови елан у привреду ЕУ.

Изгледи за убирање повољних економских ефеката од приступања ЕУ у дугом року су врло повољни, али не и загарантовани. Све земље које су приступиле ЕУ, посебно оне периферне, повећале су свој привредни раст у дугом року. Али то је дуги рок. До њега треба стићи. Погледајте Ирску. Од релативно заостале земље, она је данас најдинамичнија у ЕУ. И Грчка се развила, али не тако успешно као Ирска.

У сваком случају, источно проширење ЕУ 2004. и 2007. створило је одређену врсту видног замора, чак алергије, према новим проширењима ЕУ. Ово је нарочито видљиво у Француској, али и у одређеном броју других земаља чланица ЕУ. И Немачка, као и Француска, шаље отворене сигнале и поруке балканским земљама које још нису на путу пуних преговора о чланству у ЕУ. Немачка је предлагала само специјално партнерство са ЕУ, али не и улазак у ЕУ. Сетимо се да су Француска и Немачка оснивачи ЕУ и да њихово мишљење и одлука имају посебну важност и тежину. Дакле, проширења ЕУ су могућа у будућности, али ће она много теже да се прихвате и спроведу. Једино Хрватска може да очекује да приступи ЕУ до неке 2013.

ЕУ је организација која се стално мења. Национална очекивања земаља из средње и источне Европе су била изневерена на крају процеса приступања. Када су кренуле на пут ка приступању ЕУ почетком деведесетих ЕУ је била врло издашна организација која је помагала своје неразвијене регионе. Када су нове земље ушле у ЕУ 2004. и 2007. виделе су да је ЕУ врло захтевна у погледу акија, али није више тако финансијски издашна као што су очекивале. Испада да су земље средње и источне Европе очекивале од уласка у ЕУ једно, а на крају добиле нешто сасвим друго. Ове земље су добиле много, много мање од очекиваног:

• Скупи захтеви око спровођења акија су се појачали.

• Средства у буџету су остала мање-више иста, али се не деле више на 15 већ на 27 земаља.

• Новопридошле земље ће да почну да добијају средства из пољопривредног фонда, али по клизној скали, тако да ће да се изједначе са старим земљама ЕУ(15) тек 2013, ако овај фонд још буде постојао.

• Грађани новопридошлих земаља имају право на слободно и неограничено путовање и боравак по целој ЕУ. Али колико грађана у просеку путује у иностранство? Можда 5 одсто. Остали за то немају средстава.

• Грађани новопридошлих земаља немају пуно право на рад у земљама „старе” ЕУ. Сезонски послови су дозвољени као и раније, ако постоји тражња за њима. Пуно радно право ће да стекну тек од 2011, јер се „старе” земље ЕУ (посебно Немачка, Аустрија и Француска) боје претеране имиграције. Британија, Ирска и Шведска су једине земље које су одмах отвориле домаће тржиште радне снаге за мигранте из новопридошлих земаља ЕУ. Због имиграције из источних земаља које су приступиле ЕУ 2004. године и која је била 30 пута већа од предвиђене (од само 15.000), Британија је привремено ограничила прилив радника из Бугарске и Румуније које су приступиле ЕУ 2007.

1.Увод

2.Геополитика

3.Услови за приступање ЕУ

4.Acquis communautaire (аки комунитер)

5.Преговори о приступању ЕУ

6.Функционисање ЕУ

7.Буџет ЕУ

9.Привлачност Србије за ЕУ

10.Привлачност ЕУ за Србију

11.Будућност ЕУ

12.Закључак