Србија би требало да приступи ЕУ због учешћа у животу породице стабилних и демократских европских држава. Поједини стављају примедбе да би тиме Србија изгубила део националног суверенитета, што може да изгледа тачно на површини. Међутим, ако Србија жели да послује са ЕУ тада треба да прихвати и примени аки комунитер. Треба да прихвати стандарде у производњи (технички детаљи, хигијена,…), иначе нема извоза у ЕУ. Изван ЕУ Србија нема никакав утицај на креирање акија. Унутар ЕУ Србија би имала одређени (мали) утицај, али би га ипак имала. У наведеном светлу суверенитет Србије би могао да се повећа у одређеним доменима унутар ЕУ у односу на садашње стање. Главне добити за Србију унутар ЕУ могле би да укључе следеће:

• Србија би била приморана да битно побољша судство и општу државну управу. Ово би могла да буде једна од најзначајнијих користи за Србију и њене грађане од приступања ЕУ. Уговори би морали да се извршавају, а преузете обавезе поштују. Суд би морао да решава спорове и да пресуђује у разумном року.

• Дошло би до активније и ефикасније борбе против корупције и организованог криминала.

• Добила би се одређена шанса да земља изађе из руку неодговорних, сумњивих, нездравих и опасних политичара који воде политику и дају разноразне неумерене изјаве за које не полажу ни политичку, ни правну, ни моралну, ни материјалну одговорност.

• Србија би добила осигурано огромно и богато тржиште за своје производе и услуге. Истовремено би морала да отвори и своје тржиште за робу и услуге из земаља ЕУ. Дошло би до снижења цена одређене индустријске робе и повољних ефеката на потрошаче. Произвођачи би били натерани да повећају ефикасност пословања и производе оно што се тражи на тржишту ЕУ, иначе прети банкрот. То може да има повољне опште ефекте на Србију, али само у дужем року.

• Врло оштра правила конкуренције на тржишту ЕУ ограничила би и снизила стимулације неефикасним предузећима („Јат ервејз“ може да буде први кандидат). Таква предузећа би унутар ЕУ требало да стану на своје ноге у одређеном краћем раздобљу. Ако то нису у стању тада би требало да се затворе да не ремете конкуренцију и да ослободе друштво терета вечних губиташа који су стално и непотребно бреме за народ и државу. Средства треба да се уложе у уносне привредне активности, а не да се расипају.

• Смањио би се утицај монополиста на тржишту.

• Дошло би до повећане заштите потрошача.

• Проширено и осигурано богато тржиште ЕУ створило би одређене могућности за повећање улагања у производњу (повећање запослености). Истовремено би конкуренција одстранила са тржишта Србије неефикасна предузећа (снижење запослености).

• Пристигли би вероватно и одређени мањи регионални и аграрни фондови од ЕУ. Ипак, поставља се озбиљно питање о опстанку заједничке пољопривредне политике и појединих регионалних фондова ЕУ после 2013. Постоје врло озбиљни изгледи да се финансирање пољопривреде пребаци ако не у потпуности са ЕУ тада у највећем делу на домаће буџете земаља чланица.

• Дошло би до видног побољшања у квалитету и очувању животне околине.

• Студенти би релативно лако могли да иду на студије или бар њихов део у остале земље ЕУ.

• Положај националних мањина у Србији би се још више побољшао.

• Дошло би до повећаног утицаја и заштите група које су на маргини друштва као што су то хендикепирани, хомосексуалци и лезбејке. У овакву „заштиту” вероватно би биле укључене и верске секте под плаштом слободе говора и изражавања разноврсности у мишљењима.

Врло мали број наведених ставки би наишао на неко веће противљење и примедбе у Србији. У ствари, већину наведеног, ако не баш и све, демократска Србија би требало да спроведе сама у сопственом интересу. ЕУ би вероватно помогла да се ово спроведе брже и ефикасније.

Да ли се Србија уопште нешто и пита у вези са својим приступањем ЕУ? Формално и правно – да. Реално, врло мало. Ако политичари у ЕУ одлуче да приме Србију у своје чланство то може да се спроведе по релативно кратком и „убрзаном“ поступку. Први пример за овако „скраћени“ поступак пријема пружа Словачка. Закључак бр. 8 Европског савета (састанак шефова држава или влада земаља ЕУ) 14-15. 12. 2006. јасно говори: „Европски савет поново потврђује чињеницу да је будућност земаља западног Балкана у Европској унији”. Дакле, већ је одлучено на самом врху.

Други пример у погледу спровођења одлука на највишем нивоу у Европи тиче се Србије. Савет Европе (Стразбур) јесте међудржавна организација искључиво демократских земаља која се залаже првенствено за демократију; за права грађана; слободу штампе, медија, збора и договора; владавину права; и томе слично. И овде постоје правила за приступање. Земља која крши права за која се залаже Савет Европе не може да буде примљена у његово чланство. То је јасно. Све земље чланице ЕУ су и чланице Савета Европе. И шта се догађа? Како се правила примењују у пракси? Тадашња заједница Србије и Црне Горе је позвана и примљена у пуноправно чланство Савета Европе у марту 2003. Да се подсетимо: то је време ванредног стања и пуног замаха акције „Сабља” када су демократска права била укинута у Србији. Савет Европе није чекао уобичајених и очекиваних „академских 15 минута” да прође „Сабља“ и да се врате одузета демократска права, па тек потом да прими Србију и Црну Гору у своје чланство. Демократска права била су „отета” јер се и даље споре правници, политичари и историчари о томе да ли је ванредно стање донето и спроведено на правно ваљани начин или не.

Трећи пример је приступање Србије Партнерству за мир повезаном са НАТО-пактом. Иако Србија није испунила све захтеване услове НАТО савеза ипак је примљена у Партнерство новембра 2006. НАТО је засебна међудржавна војна организација, али су све велике земље чланице ЕУ у саставу НАТО-пакта. И све те земље имају велику тежину у доношењу одлука. Посредна порука је да земље чланице ЕУ могу да чине као групација доста великих ствари по сопственом нахођењу.

Аналитичар Ђорђе Вукадиновић скреће пажњу на „слободнији” начин опхођења у међународним односима (према Србији и Србима) на следећи начин: „И заиста, како одговорити на следећа питања која се, у овој или сличној форми, врзмају у глави просечног Србина: Како то да границе међународно признате СФРЈ нису биле светиња, већ је, одлукама Бадинтерове комисије, предност дата праву народа на самоопредељење? Но, ако је то већ прихваћено као принцип, како то да се у случају Босне и Херцеговине тај принцип мења, њене границе постају недодирљиве, а воља апсолутне већине српског становништва у БиХ грубо игнорише? И како се тај принцип неповредивости републичких/државних граница опет релативизује и напушта у тренутку када је реч о границама Републике Србије? И како то да се, сада, на крају баладе, принципима Контакт групе и последњим изјавама генералног секретара НАТО-а, принцип неповредивости граница поново афирмише када је реч о будућим границама настајуће косовске државе? Дакле, територијални интегритет велике и мале Југославије, као и Републике Србије, међународно признатих чланица Уједињених нација, третирају се као Алајбегова слама, а за разлику од недодирљивих граница „мултиетничке” Босне и „мултикултуралног” Косова? Превише је то обрта и превише нелогичности да би се чак и лаковерним Србима могло представити као случај и пуки стицај околности.

1.Увод

2.Геополитика

3.Услови за приступање ЕУ

4.Acquis communautaire (аки комунитер)

5.Преговори о приступању ЕУ

6.Функционисање ЕУ

7.Буџет ЕУ

8.Први ефекти на земљу која приступа ЕУ

9.Привлачност Србије за ЕУ

11.Будућност ЕУ

12.Закључак