Прећутна претпоставка је до сада често, али не и увек, била да је ЕУ статична организација и да је приступање ЕУ неизбежни циљ Србије. Међутим, ЕУ има сопствену унутрашњу динамику. Сâм Шарл де Гол је једном изјавио: „Споразуми су, видите, као девојчице и као руже: трају док трају“. После краха Устава ЕУ на референдумима у Француској и Холандији изгледало је да ће ЕУ у ближој будућности да буде ослабљена, док су њени будући садржај и чланство у дужем року неизвесни. Очекивало се да ће земље чланице ЕУ да ратификују нови устав ЕУ до краја 2006. Француска и Холандија су томе рекле НЕ на националном референдуму 2005. У Британији је расположење народа било против устава. У оваквој ситуацији будућност Устава ЕУ је остављена по страни и уведен је „период за размишљање”. У сваком случају, ЕУ наставља да функционише по принципима договореним у Уговору из Нице 2001.

Бирачи у процесу европске интеграције нису били ни покретачка снага, а ни (битна) кочница процеса. Занимљива је изјава Жан-Клод Јункера, премијера Луксембурга, дата пре референдума у Француској и Холандији (2005): „Ако је одговор ДА, у том случају идемо напред, а ако је одговор Не, тада кажемо да настављамо“. Који год да је исход демократског изјашњавања, то не утиче много на европску елиту. Шта је та елита себи зацртала, то ће и да спроведе. Једино што може да се догоди, то је мало успоравање у брзини спровођења својих одлука.

Врло снажни и утицајни федералисти у ЕУ успели су да припреме и „прогурају” нови споразум који је добио име Реформски уговор. Ово је велики успех за ЕУ јер су земље чланице постигле мало значајнијих споразума у протекле две године. Оно што се у ствари десило у Лисабону октобра 2007. године је следеће. „Пропали” Устав ЕУ добио је јагњећу кожу. Елита је избацила све симболе који би могли да подсете на постојање или стварање неке наддржаве. Уклоњен је назив устав, застава и химна, док је стварна правна садржина остала готово неокрњена. Садржина ранијег нацрта Устава ЕУ је расклопљена и поново склопљена у виду разних замршених правничко-техничких измена и допуна пређашњих уговора (ђаво је увек у детаљима) на којима почива ЕУ. Реформски (или Лисабонски) уговор је испао тако технички замршен да је разумљив само правницима и политичарима. Према речима Валери Жискар Дестена, главног творца Устава ЕУ, „то што је (раније) било тешко за разумевање постаће потпуно неразумљиво… Али суштина је остала иста”. Грађани ЕУ сада треба да буду срећни и задовољни новим документом који не могу да разумеју. Уместо да европску интеграцију приближи грађанима, европска елита ју је овим документом удаљила.

Дакле, Устав ЕУ (иако се тако више не зове) добио је лажну браду и бркове тако да сада не мора да се ратификује на референдуму (изузев у Ирској), већ ратификација може да се изврши у парламентима, што је сигурнија процедура да ће Реформски уговор да буде прихваћен до 2009. Ово су све врло осетљива и значајна политичка питања о којима бирачи имају пуно право да буду консултовани и путем референдума. Поједини бранитељи парламентарног (насупрот референдумског) начина ратификације мисле да бирачи ретко могу да разумеју оваква сложена питања, па излазе на биралишта да изразе протест против домаће владе, а не против понуђеног референдумског питања. Други сматрају да је овакво виђење увреда за разум и разложност бирача и тврде да недостатак комуникације политичке елите и презир према бирачима смањују демократску садржину живота у друштву. Наведено може да умањи политички легитимитет донетих одлука јер се елита држи на удаљености од гласачке базе. Владати значи имати визију, бирати између разних могућности и водити. Остаје питање: да ли вође или владари (укључујући и премијере и председнике држава), када су једном изабрани, имају неспутани мандат приликом доношења тешких одлука? Изгледа да добар део јавног мњења у ЕУ ово жели да ограничи.

Од земље која не ратификује Реформски уговор може, али не мора да буде затражено да напусти ЕУ (и има статус као што га има Норвешка или Швајцарска – дакле ван ЕУ). Али тако нешто не може у стварности да се затражи од једне Француске или Холандије. Какав год да је исход ратификације будућност ЕУ је у слојевитости.

ЕУ је почела велики и врло славољубив пројекат изражен у Лисабону 2000. Циљ и жеља је да ЕУ постане „најконкурентнија привреда на свету чија је економија заснована на знању” у року од 10 година. Три четвртине предвиђеног времена је прошло за остваривање тог задатка, али видних помака нема, а, уз САД (и Јапан), појавили су се нови и врло динамични конкуренти као што је то Кина. Питање је када и у који ће слој унутар ЕУ да уђу земље које преговарају са ЕУ о уласку (Хрватска и Турска)? Британија је земља која се највише залаже за стално проширење ЕУ. Највећа иронија је у томе што је Британија земља која је најмање интегрисана у ЕУ јер је и изван еврозоне и изван шенгенског споразума. Британија се најснажније залаже за стално проширење ЕУ (вероватно да разблажи и ослаби ЕУ), али истовремено не жели да плати свој део финансијске цене таквог проширења. То се најбоље видело крајем 2005. када се преговарало о буџету ЕУ за раздобље 2007-2013. Земље источне и средње Европе које су приступиле ЕУ 2004. биле су охрабрене британском подршком приликом свог уласка у ЕУ, али су након тог приступања исте земље биле запрепашћене и разочаране невољом Британије да се изјасни у прилог буџету ЕУ који би олакшао прилагођавање нових земаља на чланство у ЕУ. Неки су се присетили старе приче о Данајцима и озбиљно су посумњали у дугорочнију поузданост Британије као партнера.

Чињеница остаје да будућа проширења после уласка Бугарске и Румуније нису никакав стварни приоритет за ЕУ. ЕУ још има проблема да апсорбује источне земаље које су јој приступиле. Уз то преговори са Турском о могућем приступању наићи ће на брдо разноразних препрека. Постоји отворено противљење појединих земаља уласку ове муслиманске земље у ЕУ. Ово је најочигледније у Француској, Аустрији, Кипру и Немачкој. Једна од значајних препрека је и виђење да је ислам „политички покрет који прави маскараду као религија”. Симон Јенкинс пише да „ми не можемо да отворимо новине или да укључимо радио-станицу или телевизијски канал а да се не суочимо са сукобом који се тиче ислама”. Добар део миграната из муслиманских земаља жели да у ЕУ бира прилагођавање на нову средину као „из јеловника”, али не и да се интегрише у домаћи „европски пакет”. Многи се сећају изјаве Тајипа Реџепа Ердогана, садашњег премијера Турске: „Џамије су наше касарне, куполе су наши шлемови, минарети су наши бајонети, а верници су наши војници”, због које је 1998. зарадио 10 месеци затвора због изазивања верске мржње.

Иако је то потпуно против темељних и правно загарантованих принципа о слободи кретања робе, услуга, капитала и људи унутар ЕУ, Француска и Шпанија покушавају да блокирају куповину домаћих предузећа из области енергетике од фирми које су из других земаља партнера у ЕУ. Исто покушава да учини и Пољска у области банкарства. Такав нови национални протекционизам може озбиљно да уздрма јединствено тржиште у ЕУ и доведе у питање скоро пола века економске интеграције. Да ли је ЕУ постала преширока и предубока? Да ли велике и снажне земље унутар ЕУ, у овом случају Француска, Шпанија и Пољска, примењују у овим случајевима први геополитички закон да земље увек првобитно доносе одлуке у корист сопственог националног интереса?

Ко је могао да претпостави 1980. како ће свет и Европа да изгледају 1990? То није пошло за руком ни занесењацима из академских кругова. Други општи геополитички закон је да се политичка стварност често брзо и лако мења. Због тога су предвиђања будућности дужа од, рецимо, пет година подложна врло великим грешкама и тешким промашајима у динамичном свету у којем живимо.

Поједине државе и савези распадају се (релативно брзо) и стварају се нови. Постојећи савези мењају свој садржај и смисао. Француска, земља оснивач ЕУ или Европске економске заједнице, како се звала 1957, губи дозу интереса за ЕУ јер после источног проширења Уније не може више да пројектује своје националне интересе преко интереса ЕУ. Геополитичко окружење у ЕУ битно се променило. Француско и холандско НЕ уставу ЕУ 2005. није било противљење Француза и Холанђана будућој ЕУ, већ делом противљење томе шта је ЕУ већ постала.

ЕУ је постала и остала изразито слојевита организација током деведесетих. Поједини очекују блиставу будућност ЕУ. Други пореде садашње стање у ЕУ са стањем у којем је била бивша СФР Југославија 1988. Трећи сматрају да се ЕУ креће у правцу зоне слободне трговине (нешто дубље од споразума о области слободне трговине између САД, Канаде и Мексика). Нека врста слојевите или можда „скраћене” ЕУ сигурно ће да опстане и постоји у будућности. Србија је јако мала земља која треба да учини напоре да се прилагоди ЕУ. Занимљиве, чак поучне примере како то чине земље у суседству Србије изнео је Змаго Јелинчич у разговору за НИН. Касно је, али не и прекасно успоставити чвршће и дубље односе са ЕУ.

У целокупној причи не треба заборавити на Русију као партнера. Ово је земља која није бомбардовала Србију, залаже се за њено територијално јединство и која постаје изузетно материјално богата, економски динамична и тржишно избирљива. Цена барела нафте била је $20 до пре неколико година. Сада се повисила на скоро $100. Изгледи су да ће овакво стање остати још доста времена у будућности. Економска и друга ситуација у Русији битно се побољшала у релативно кратком року.

1.Увод

2.Геополитика

3.Услови за приступање ЕУ

4.Acquis communautaire (аки комунитер)

5.Преговори о приступању ЕУ

6.Функционисање ЕУ

7.Буџет ЕУ

8.Први ефекти на земљу која приступа ЕУ

9.Привлачност Србије за ЕУ

10.Привлачност ЕУ за Србију

12.Закључак