Став аутора у вези са приступањем Србије ЕУ одавно је изнесен у чланку под насловом „Подлога за брже размишљање” и објављен је у Економској политици 14. 3. 1988. Чланак је био исход јавних предавања и наступа годину дана раније. Аутор се залагао за подношење молбе за отпочињање преговора о приступању тадашње СФР Југославије ЕУ. Тада је ЕУ била заједничко тржиште и била је издашна у давању фондова неразвијеним подручјима у земљама чланицама. Да смо тада преговарали и ушли у ЕУ, а то је било могуће (сетимо се понуде Ђанија де Микелиса и других званичника), све би било лакше, брже, јефтиније и тада би се сигурно избегао рат и тегобе које су следиле. У доба када се овај аутор јавно залагао за приступање ЕУ, не заборавимо да је то било раздобље једнопартијског система, по поменутом чланку, али и по осталима који су следили у дневној и стручној штампи, одмах је осуто само „дрвље и камење” са многих страна.

Нико аутору до сада није показао или указао на неки објављени чланак који се залагао за приступање наше отаџбине ЕУ, а који је био објављен пре ауторовог. То што је негде неко вероватно говорио на ту тему, то није превазилазило границе кућне или неке затворене салонске расправе. Аутор би волео да зна у ком су тада форуму Савеза комуниста били 1987-1988. поједини садашњи велики јавни поборници уласка Србије у ЕУ и шта су тада јавно говорили и објављивали, ако су имали шта да кажу на ту тему.

ЕУ је постала јединствено тржиште и укључује монетарну унију за 13 земаља, а Србија је осиромашила и заостала. Приступање ЕУ је јако отежано јер су стандарди битно пооштрени у односу на 1988, а ЕУ има много мање воље и средстава на располагању за помоћ неразвијеним регионима у односу на њихове потребе. Румунија и Бугарска су приступиле ЕУ, али нова проширења нису никакав приоритет за ЕУ. „Европска унија је пажљиво пратила ситуацију у Букурешту и Софији. Иако није очекивала да ће обе земље завршити обавезне реформе у оквиру задатог времена, она се бар надала да ће приметити знакове напретка. Уместо тога, реформе су стагнирале, а политичка ситуација у овим државама је гора него што је то био случај пре њиховог приступања ЕУ”. Корупција је и даље ендемска, тако да се у Бриселу гледа на Бугарску и Румунију као на земље које дају пример како да се ЕУ не проширује у будућности. Овим двема земљама било је обећано приступање ЕУ за 2007 (премда ниједна од њих није била потпуно спремна за чланство). Ниједна земља кандидат више неће добити у будућности такво бланко обећање. Оли Рен (комесар ЕУ за проширење) изјавио је: „У будућности ми можемо да им пружимо циљни датум за приступање, рецимо 2014, али не и гаранције“. Дакле, за све „грехове“ Бугарске и Румуније (и раније Пољске и других) приликом приступања и живота унутар ЕУ платиће вероватно временску и другу „казну“ све оне земље које су сада у чекаоници ЕУ. Ако буде тако, ово може да пружи неповољан сигнал који може да успори реформе у земљама које настоје да приступе ЕУ. Оно што чека поједине земље из чекаонице ЕУ можда је само нека убрзана форма врло спорог процеса приступања ЕУ.

Треба стремити општим циљевима ЕУ, али у исто време званичници Србије морају да направе и прикажу домаћој јавности јасну анализу:

• Шта се и када добија уласком у ЕУ у кратком, средњем и дугом року?

• Колико то стаје и чега морамо да се ускратимо на том путу у кратком, средњем и дугом року?

• Каква су искуства земаља које су ушле у ЕУ 2004. и 2007? Шта ту може да се научи? Да ли су ове земље срећне и задовољне? ЕУ је донела овим земљама битна нематеријална и одређена материјална побољшања. Истовремено, ЕУ је собом донела и одређене друштвене стресове. Они се огледају и у подељености друштва и нестабилности влада (Мађарска, Пољска, Чешка) током 2006. Пољска, рецимо, постаје све више скептична и хладна земља према ЕУ и непредвидива у погледу даље интеграције. Слична ситуација је и у Чешкој.

• Због чега се поједине земље ЕУ окрећу ка „економском национализму” (чак протекционизму) уместо да прихвате даљу интеграцију тржишта са партнерима у ЕУ?

Велика опасност на путу ка ЕУ је начин на који се он презентује или чак намеће народу у Србији. У неку руку то се чини на неки неокомунистички начин. До 1989. званична политичка идеја водиља у бившој Југославији била је комунизам. Сада је та црвена звезда замењена жутом звездом ЕУ. Као што се раније попреко гледало (да будемо благи) на оне који се „нису слагали” са црвеном звездом, сада многи на исти начин гледају на оне који имају резерве у погледу нове (или префарбане), жуте звезде.

„Ратоборно“ презентована европска интеграција Србије од многих домаћих политичара на ударнички начин може само да изазове отпор у народу према ЕУ. Првенствено због тога што се тако нешто већ јако дуго обећава и предочава (од пада Милошевића са власти 2000), чине се озбиљни државни напори на том путу, али ништа опипљиво и видљиво народ не осећа у стварности. Сетимо се само питања виза за улазак у ЕУ. Понижавајући редови пред амбасадама су све дужи, а број затворених предузећа годинама је све већи. А једном, ако и када се приступи ЕУ, питање је у којем ће се „спољашњем“ кругу унутар Уније наћи Србија. Ово се мора јасно унапред предочити народу наше отаџбине, али то се, нажалост, не чини. Остаје питање да ли је то због незнања, немара, манипулације или нечег четвртог?

Потпуно неодмерена, неодговорна и „олако обећана брзина“ уласка Србије у ЕУ до одређене године (лане је обећавана 2012, ове године се обећава 2014) од појединих политичара у Србији и сласт од користи које ово собом доноси нема никаквог утемељења у стварности. Као што смо већ раније приметили у овој расправи, за такве ствари се мала Србија (у стварности) много и не пита.

Предвиђање Божидара Ђелића, потпредседника Владе Србије, да ће Србија приступити ЕУ на Видовдан 2014. представља велики „искорак у празно“. Разумемо потребу да политичари треба да уносе дозу оптимизма у друштвени живот, али ко гарантује да ће Србија тада приступити ЕУ? Да ли ће то бити баш на стогодишњицу избијања Првог светског рата? Често се на западу оптужује Србија за избијање тог рата. Тај датум је врло лоше изабран. И Зоран Живковић је својевремено, као председник Владе Србије, предвиђао да ће Србија бити у ЕУ 2007. И где се сада налази Србија? Немачки амбасадор (а Немачка је земља која има један од пресудних утицаја у ЕУ) Андреас Цобел је за време мандата у Србији проценио (априла 2007) да Србија треба да ради на томе да за 20 до 25 година буде у ЕУ. Прича се о статусу кандидата за чланство у ЕУ, а још није потписан Споразум о стабилизацији и придруживању. Овај уговор треба и да ратификује 27 земаља ЕУ и Србија. Кандидатура долази тек после тога. Проћи ће још доста времена, неизвесности и великих условљавања док Србија стигне до статуса кандидата за чланство у ЕУ. Када се отпочну преговори о приступању ЕУ, тада Србију чека бар 1.918 наведених препрека.

Треба одати признање и поштовање добром делу политичара у Србији јер они много знају о политици. Међутим, они знају мање о економији, још мање о ЕУ, ништа о њеној унутрашњој динамици и још мање од ништа о њеној будућности! То не зна нико. Не зна се ни да ли ће 2014. ЕУ да постоји. Да ли ће до тада да дође неки политички или економски цунами и какво ће да буде његово дејство? (Рецимо: енергетска криза, заразне болести, монетарни шок, терористички напади, рат, природне непогоде, демографска криза,…) Ако ЕУ буде постојала, која ће да буде њена садржина и облик? Да ли ће тако нешто да буде примамљиво за земље да остану у чланству ЕУ? Да ли ће неке да је напусте? Сетимо се недавних распада разних савезних држава у Европи (СССР, Чехословачка, СФРЈ, Србија и Црна Гора), или војнополитичких и економских савеза (Варшавски пакт, Савет за узајамну економску помоћ). И сетимо се озбиљних политичких заклињања на „вечну верност” тим државама и савезима. И сетимо се како је све то прошло. Јако брзо (геополитика). Ако живимо у историјском раздобљу интеграције, тада треба да се сетимо да је Европа 1990. имала 32 земље, а да их у 2007. години има 49.

Интерес ЕУ у погледу решавања тешког питања Косова и Метохије првенствено је и искључиво сопствени: да покуша да очува потенцијално крхку заједничку спољу политику ЕУ. То је тежак задатак јер разне земље унутар ЕУ имају различите националне приоритете и осетљивости у погледу овог питања, јер се и њима слично може ускоро догодити или се већ догодило (северни Кипар), а да решење није на видику.

Младу демократију у Србији нико не доводи у питање, али је ЕУ свесна њене крхкости. Демократија у Србији треба да настави да се развија, и у овоме спољни фактор као што је то ЕУ може да пружи одређену подршку, поготово у блиској будућности. Каква ће та подршка да буде, то ће се видети можда ускоро. Да ли ће можда тај страни фактор да подржи губитак дела територије Србије? Како ће то да потресе Србију која се свесрдно залаже за демократске вредности Запада? Ако дође до исецања дела територије, да ли тај одсечени део Србије може да послужи као пример области у којој влада демократија, закон, ред, слобода кретања људи, у којој се поштују мањинска права, и у којој постоји одсуство трговине дрогом и људима? Да ли такву област Србије треба „наградити” независношћу због великих демократских достигнућа која могу да служе другима за углед? Да ли ће државе ЕУ чији је правно-политички систем заснован на темељима правних преседана створити међународни преседан (на штету Србије) за који ће после да кажу да тај преседан у ствари и није преседан?

Имајмо истовремено на уму да је будућност појединих држава у ЕУ неизвесна. Постоје снажне регионалне тенденције ка још већој аутономији од постојеће, чак до независности. Сетимо се само Белгије (фламански и валонски део), Шпаније (Каталонија и Баскија), севера Италије, Француске (Корзика), Британије (Шкотска, Велс и Северна Ирска). Да не помињемо Балкан, кавкаску област, Блиски исток, Африку или Азију (Шри Ланка, Филипини, Кашмир, Тајван,…) Да ли ће још да постоји монетарна интеграција у ЕУ и да ли ће и даље да постоји евро? Да ли ће таква ЕУ да буде прихватљива, примамљива и потребна Србији? Све то треба укључити у јавно разматрање и одлучивање. Постоје огромне и примамљиве користи од уласка земље у ЕУ. Али припрема за улазак земље у ЕУ је повезана са јако великим трошковима, напорима, ризиком и неизвесношћу. На том путу Србија може да пружи, вољно или невољно, озбиљне и у дугом року неповратне ствари и права (рецимо ЕУ можда може да захтева и нову регионализацију Србије која можда може да се заврши у неком тренутку и распадом Србије), а без гаранције да ће на крају процеса Србија приступити ЕУ. Међутим, остати изван токова ЕУ може да представља још већи ризик, неизвесност и опасност. Има ипак више земаља које теже да се прикључе ЕУ него што их има које размишљају (засада) да је напусте. На крају, ипак остаје на народу да одлучи о овако битном питању по нашу отаџбину, али крајња одлука народа мора да буде утемељена на доброј претходној обавештености.

Festina lente! (Потрчи полако!)

Нови Сад, 12. новембар 2007.

Аутор је редовни члан Матице српске у Новом Саду

1.Увод

2.Геополитика

3.Услови за приступање ЕУ

4.Acquis communautaire (аки комунитер)

5.Преговори о приступању ЕУ

6.Функционисање ЕУ

7.Буџет ЕУ

8.Први ефекти на земљу која приступа ЕУ

9.Привлачност Србије за ЕУ

10.Привлачност ЕУ за Србију

11.Будућност ЕУ