Почетком марта 2000. године, годину дана после агресије „Великог брата” посредством војних снага Сједињених Америчких Држава и њихових дужника на СР Југославију, Танг Ђијасуан, кинески министар иностраних послова, рекао је да „НАТО предвођен САД мора дубоко да се замисли и да извуче поуке из онога што се догодило на Косову”. Том изјавом подсетио је јавност да је Запад разапет између потребе и морања да се прошири ка истоку, не би ли се домогао преосталих планетарних ресурса неопходних за свој даљи прогрес, задржао предност у технологији и информатици и свеопшту доминацију, и скоро извесног исхода текуће операције „овладавања светом помоћу долара”. Осим тога указао је на кинеску свесност да службеници „Великог брата” нису успели, јер за то никад нису постојали реални услови, да довољно добро осмисле планетарну владавину. Опомена кинеског шефа дипломатије Западу личи на подсећање тамошњих администрација да су опет превиделе балкански „живи песак” у којем су већ нестале три моћне империје – турска, аустроугарска и немачка.

У његовој једноставној реченици крије се и истина да су мегакапиталисти, због своје надобудности и веровања у непроверене формуле, заборавили да је Балкан простор на којем нестаје моћ (на)силника и да зло куда год се усмерило не прелази лако ту скоро метафизичку и због неуобичајених, скоро мистичних, схватања становника са српских простора непредвидиву зону, где се пословично ствара фанатичан отпор добротољубивих, правдољубивих, истинољубивих, частољубивих и слободољубивих људи. Занимљиво је да су владари из сенке у покушају да направе нову фантомску државу по угледу на Сједињене Државе – Европску унију и да су те две државе обједињеним снагама (НАТО) напале Савезну Републику Југославију. Зашто је могуће назвати САД фантомском државом најбоље је објаснио Томас Молнар у књизи Американологија, а откуд су државе Европе пошле истим путем може се закључити из Директиве 54 Регановог савета за националну безбедност усвојене у септембру 1982. године, доктринарног Правила КоВ САД FM 100-5 формулисаног у Пентагону у јуну 1993. године и на основу више памфлета насталих у фирми TRADOC (Команда за обуку и доктрину Копнене војске САД). На основу директиве свет је ушао у процес глобализације, а у Правилу, којим се камуфлира утицај надвладе САД, регулисано је да више не постоји самосталност држава, што је коначно верификовано на самиту Савета безбедности крајем јануара 1992. године. То да је Европска унија фантомска држава може се схватити на основу парадоксалног понашања службеника „Великог брата“ који се појављују на просторима на којима су намерно изазвана ратна жаришта. Није природно да се као миротворци у Југославију, а касније у Србију, шаљу „дипломате” огрезле у криминал, које су изазвале ратове против мира, као што су Хавијер Солана (починилац бројних масовних злочина над цивилним становништвом), Ричард Холбрук (пристрасни плаћеник за изазивање рата на Косову и Метохији), Весли Кларк (познат као масовни убица и изазивач покоља у гушењу тзв. побуна у САД), Бернар Кушнер (обавештајац убачен у „Лекаре без граница”), Жак Клајн, Михаел Штајнер, Карлос Вестендорп… Није чудно што многи напуштају своје функције и завршавају у затворима због корупције, будући да су се из истих разлога домогли високих функција, баш као што пише у Курилским рукописима.

Проблем политичких (на)силника из Европске уније и САД је (не)познавања историје, и њеног прилагођавања сопственим интересима, заиста је вишестрано и вишеструко важан. За њих, ради реалних процена ситуације, али и за њихове непријатеље – због интензитета силе коју на њих усмеравају. Њујоршко и вашингтонско непоштовање мудре поуке „historia (est) magistra vitae”, која у овом случају значи „на прошлости треба да учимо за будућност”, има заиста (високу) цену. Али, намеће се питање: како, на пример, да Американци разумеју историјски самосвесне Србе, чији су манастири пет пута старији од америчке у крви Индијанаца настале државе¹, када они, према тврдњама Томаса Молнара, „не познају историју и уопште јој не признају вредност”. Западни човек не пристаје да наслути могућност да историја може имати своју специфичну тежину и да може да проузрокује трагедију, иронију, лукавство, безизлазност и/или расплет. Запад све више представља антиисторију. Уосталом, између канадске и мексичке границе налази се једно друштво изван историје, чији дух се шири на Западну Европу.

Колико може да буде трагично непознавање историје показује и истина да је један од политички најмоћнијих људи света, амерички председник Бил Клинтон, све време посматрао рат на Балкану кроз „искривљену призму”. Наиме, иако је примао књиге о Србима (познато је да му је једна од њих предата 9. априла 1994.) и располагао с бројним доказима о српском вишевековном страдању, амерички председник није изустио ниједну реч не би ли утицао да се та страдања окончају, напротив. Крајем јуна 1997, на вечери коју су приредиле његове демократе, показао је колико опасна незналица, будући да је до тада већ пет година уређивао балканске односе, а није се потрудио да их схвати. Том приликом је рекао: „Шта је с Босанцима, међу којима буквално нема разлике? Сви су грешком историје подељени због политичких снага које су заједно дошле на простор садашње Босне. Православци су постали Срби, католици су постали Хрвати или обрнуто, а људи који су остављени у средини колонизовани су од Отоманске империје и постали муслимани…”.

Питање је да ли би Западни човек разумео објашњење да је део Хрвата настао насилним римокатоличењем Срба², али нема дилеме да је чак и амерички председник завршио лошу школу и стога остао недовољно образован, и да је због своје функције – која не трпи незнање, био и остао опасан по човечанство. Сада је сасвим јасно зашто је Бил Клинтон непрестано тражио подршку за укидање ембарга на оружје босанским муслиманима и давао изјаве попут оне у Халифаксу да су његове велике симпатије на страни муслиманске владе у Сарајеву, откуд то да његова супруга учи ислам и зашто су он и његова супруга честитали муслиманима на храбрости поручујући им да „нису сами” и да им „стиже помоћ”. Наравно, никоме нормалном није јасно како су Османлије успеле да колонизују „народ који је остављен у средини”, а очевидно је да је реч о оној „средини” коју је НАТО (још један инструмент „Великог брата” за стварање „новог светског поретка”) бомбардовањима омеђио и приредио за своју балканску базу. После свега виђеног у „земљи сељака на брдовитом Балкану”³ јасно је да људи са Запада и када уче историју уче је из пробраних књига, фалсификованих у ватиканској, германској, нордијској и све више англосаксонској болоњској школи. Ко ће осим Срба платити цех англосаксонске некоректности, недоследности и надобудности условљене недовољним знањем⁴, јер све има своју цену, видеће се у даљим фазама „мегакапиталистичког похода на Исток”, али је извесно да ће, према космичким законима, капитулацију потписати вашингтонски политички билмези. Српски проблем је веома везан за неистине и незнања која су продрла са Запада на Балкан, кроз ширење „америчког сна”, „америчког начина живота” и америчке и западно-европске „демократије”. Независно од тога што је демократија (на)ступила на српско тло 5. октобра 2000. на сумњив начин, уз притисак тзв. међународне заједнице и новцем „Великог брата”, крајње недемократски, симболичним паљењем стубова демократије (парламента и главног јавног медија – РТС) и што је народ је стављен под потпуну контролу. Србима је ускраћена слобода обраћања јавности, тако што су неокомунисти (глобалисти) узели у своје руке изборни систем и правни систем и средства јавног информисања.

Претходни режим био је такође све само не и српски. У њему су нестале српске институције, СПЦ је одвојена од народа, медији су били режимски или глобалистички (интернационални), школство разбијено на исти начин као и државе (СФРЈ, СРЈ и СЦГ). Сада Србин у Србији нема коме да се (по)жали, јер ће му, у свим варијантама, судити антисрби, који би још и да лустрирају, јер им је измакао 6. октобар, када су хтели да затру све што је национално у Србији⁵. Сада је природно да се у српском парламенту расправља о свести народа и потреби да се она мења, као да народ не бира парламент, већ парламент народ.

БАЛКАНСКИ „ЖИВИ ПЕСАК”

Сада је јасно да су Срби и сви други који деле њихову судбину, због геополитичке повезаности, сродности менталитета и измешаности етнопсихолошких архетипова, стали на црту највећем планетарном злу у историји човечанства. Стали су испред свестрано моћније, монструмски вођене, војне коалиције – Атлантске алијансе. Поновили су историју, јер су учинили исто Американцима и њиховим пратиоцима што су чинили преци Срба када су стали пред Турке, Аустроугаре и Немце, у време када су они били на врхунцу своје војне и сваке друге моћи. Најновији пораз од неизмерно моћнијег непријатеља довео је Србе у ситуацију да им буде наметнута марионетска власт. Зато нико није реаговао нити реагује на чињеницу да је, на пример, фантомска међународна заједница помоћу министра војног, који је пре тога био министар за телекомуникације, иако није имао држављанство Србије, успела да смањи Војску Србије на симболичну – бесправно избацујући из ње борбено најискусније и најспособније кадрове⁶. Кадрови школовани и припремљени у англосаксонским институцијама за државни удар и „булдожер револуцију” налазе се на својим местима од 5. октобра 2000, одређују критеријуме за подобност на исти начин као што су то чинили Тито и Милошевић, и редовно примају награде за храброст. Управо награде за храброст, које су добили Весна Пешић и Петар Луковић, најбољи су показатељ лицемерности времена у којем свет живи на почетку 21. века. Њихова залеђина су НАТО, САД и Европска унија, а они су храбри када пишу о злочинима Срба. Зар није храбрије писати о злочинима НАТО-а, Весли Кларка и Хавијера Солане, издајама, окупацијама и сарадницима окупатора? Фондације које би наградиле Србе за храброст не постоје (и фондови српске дијаспоре су пресахли), али за награђивање оних који су са супротне стране постоје организације као што су фондација Аденауер, Сорош, Карнеги, Сосокава и бројне друге. Очевидно је Европска унија има бројне организације на српском тлу које утичу на мењање свести српског рода и да се велики новац слива у кампање за очување проевропски оријентисане власти. Фантомност Европске уније, у коју би да уђе Србија огледа се у томе да нико, на пример, не зна ко је убрзао изборе у Србији крајем 2007. године, ко је забранио Албанцима да прогласе независност када су намеравали (11. децембар 2007), ко је ускратио Сједињеним Државама задовољство да једнострано признају независност Косова (тако они зову Косово и Метохију) пре завршетка избора за председника Србије? Ко су ти одлучиоци и у којим се институцијама одлучује? Да ли су они у Европској унији или негде на другом месту? Како је могуће да неко буде представник у институционалном смислу непостојеће међународне заједнице? Заиста ЕУ изгледа фантомски и када Срби изаберу своје вође, а они искористе године мандата и донесу стотине антисрпских закона, вадећи се на то да их треба ускладити са европским законима. Али ко је одлучио у име народа да Србија буде у НАТО-у и Европској унији? Референдума није било, а анкете не наговештавају да би Срби на то пристали. Све то личи на политички рашомон у којем се глобалисти играју са судбином народа који већином не гласа за њих.⁷

С друге стране, на балканским беспућима „купује се време” за све који тек треба да окусе горчину српске судбине. Зато убедљиво изгледа и звучи изјава Макса Синклера, професора с Колумбија универзитета да је „Југославија стратешки поразила Вашингтон”. Иако се „планетарно зло” још неће зауставити у походу на Исток⁸, многи се питају, попут Малколма Фрејзера, бившег аустралијског премијера, куда намерава „организација лажова” (НАТО), после јужнословенског раскринкавања. При томе, зна да је НАТО, којег су на најважнији геостратешки простор планете угурали носиоци мегакапитала, пред опасном дилемом: да ли да се сукоби с косметским Албанцима, који чине непромишљено насиље и класично етничко чишћење и тако постане залудни окупатор, или да прихвати да буде саучесник у геноциду над Србима губећи углед „миротворне организације”, која је каткад приморана и силом да наметне мир. При таквом избору моћ нестаје, или губи смисао.

С друге стране, Срби су показали пут источнијим државама и улили наду да је могуће супротстављање „англосаксонској империји зла”⁹. Да су на Истоку схватили шта им се спрема очигледно је, будући да су већ склопљени споразуми између Русије и Белорусије, затим Русије са Кином и Индијом; Русија приоритетно продаје оружје Кини и Индији, а определила се и за појачано ископавање злата, што је показатељ да се припрема за евентуални сукоб са најновијим освајачима; Кина не преза од евентуалног сукоба око Тајвана, јер се тај сукоб чини неминовним, па га је, ради будућности, боље што пре превазићи. Не треба заборавити да су наспрам „новог светског поретка”, раскринканост „владара из сенке”, 35 земаља изолованих у сваковрсне резервате, пад вредности долара и процеси исламизације, африканизације и хиспанолатинизације у Сједињеним Државама.

Америчка администрација је свесна да су САД дужне многим државама и народима. Страх од одмазде „уградили” су њихови експерти у стратегије и доктрине, очекујући асиметричне операције и „џокер сценарија” усмерене против њихове безбедности и будућности. Извесно, није без разлога што, према подацима с Интернета, 95 одсто Американаца има проблема са сном, а 54 одсто има озбиљан поремећај сна.

Ускоро ће се показати колико ће англосаксонско несхватање Срба коштати Сједињене Државе, Европску унију и „нови светски поредак”. Наиме, иако је било разборитих упозорења попут изјава америчког конгресмена Флојда Спенса да ситуација на Косову не представља директну претњу америчкој безбедности, и америчког генерала Мајкла Рајана, команданта америчких ваздухопловних снага, да би САД могле да претрпе губитке, показало се да су у праву сви који попут Анатолија Чубајса сматрају да никада до сада није било толико велико антиамеричко расположење. Исто тако, испоставило се да нису у праву они који тврде, попут америчког генерала Мајка Џексона, да „снаге НАТО нису инвазионе, него, превасходно, миротворне снаге”.

Да су многи угледници прозрели намере њујоршких, вашингтонских и лондонских дипломата показује изјава Томаса Флеминга, саветника америчког конгресмена Патрика Бјукенена, који је посматрајући како горе српске куће наочиглед припадника Кфора, непосредно по завршетку ракетирања Срба, у лето 1999, пророчки закључио: „Србе ће оставити на миру кад престану да буду Срби”. Његове ставове потврђује захтев за појачање америчког контингента за око 700, 800 војника који је Весли Кларк, командант НАТО, упутио Пентагону. Јавна је војна тајна да је наумио да те снаге упути у подручје југа Србије, на – како он каже – „источно Косово”, и тако покуша да допринесе даљем угрожавању и уситњавању Србије. Слично размишља Мери Мостерт, америчка аналитичарка тврдећи да је Косово НАТО-ова кућа: „Нато је тамо главни, а за шест недеља 65 одсто српског становништва напустило је Косово, 198 њих је масакрирано, док су домове многих од њих запленили и заузели Албанци”.

Новинари су објавили да се амерички Конгрес спрема да донесе закон чија је сврха да онемогући Србе да се опораве од 78 дана ракетирања и бомбардовања у којима су чак 90 одсто ваздушних напада на Србију извели Американци. Према том закону ниједан део америчког новца не може да се користи као помоћ Републици Србији. Навели су, при томе, понајвише ради завађања Срба, да се ограничења не односе на помоћ Косову (Албанцима), или Црној Гори, и да није спорна „помоћ за развој демократије”.¹⁰

Без обзира на постојећи однос снага неспорно је да су Срби згулили маску с англосаксонског псеудодемократског лица. Стога није чудно што Хенри Кисинџер сматра да је Косово најупечатљивији пример погубне америчке интервенционистичке политике, а професор Амос Перлмутер, уредник једног од угледнијих часописа за стратегијске студије, коначно увиђа да „Клинтонова администрација развија америчку хегемонистичку власт на Балкану и да креира услове за сепаратизам уместо за интеграцију”. Ипак је најзанимљивије мишљење Бенџамина Воркса, директора Стратешких служби америчког Истраживачког института за геополитику: „Боб Дол и Џозеф Диогарди у сарадњи са хрватском, муслиманском и албанском мафијом преусмерили су америчку спољну политику против одржања СФРЈ и на уништавање српског народа”. То су, наравно, „плитке мисли”, будући да криваца није тако мало и да су сви потези планетарног значаја, ако ни због чега другог а оно због морфогенетске повезаности међу свим људима света.

« претходна - наредна »
Литература

¹ Самосвесност Срба је проблематична. Многи Срби се не би сложили с оценом да су Срби самосвесни, али је истина да су сатанизовани и нападнути као да то јесу (видети: Слободан Милеуснић, „Манастири као међаши српског духовног простора”, напис у књизи Геополитичка стварност Срба, стр. 469-478).
² Ђорђе Станковић, Изазов нове историје, стр. 25
³ Милош Кнежевић, Крстарећа демократија, стр. 73.
⁴ Америчко незнање је већ пословично. Роберт Хјуи је имао смелости да бар на страницама италијанског дневника „La Repubblica” обелодани истину: „Захваљујући разорним последицама телевизије, млади Американци данас немају ни минималне способности за лектире и интелектуалне концентрације” (видети: Д. Калајић, Америчко зло – књига прва, стр. 187).
⁵ На београдској ТВ Б 92 често се чује „глас народа” да Томиславу Николићу и радикалима треба забранити приступ тој телевизији и свим другим средствима јавног информисања.
⁶ Познато је да Борис Тадић, према документу Републичке изборне комисије, објављеном у парламенту у децембру 2007. године, није био држављанин Србије када је предводио њену одбрану. Било би логично да због тога он и они који су за то знали одговарају пред српским судом. Ако у Србији постоји правни систем, свим официрима које је Борис Тадић уз помоћ британских и америчких официра бесправно удаљио из Војске (превремено пензионисао), требало би лично да накнади моралну и материјалну штету коју им је нанео. Тешко је и претпоставити да ће се то догодити, јер је утицај „Великог брата” у Србији толики да српска власт не може да заштити своје грађане, а на исти начин ни привреду, индустрију, природне ресурсе, па чак ни Војску, а камоли да успостави српски правни поредак. Да би Србија постала српска држава морали би претходно да се са функција повуку сви они које је пронемачки оријентисани „демократа” Зоран Ђинђић поставио у медије и правосуђе. То би била права лустрација, за разлику од оне којом „демократе” стално прете.
⁷ Избори у Србији су за посебу анализу. Побеђују радикали, а владају самозване демократе под притиском фамозне међународне заједнице у коалицији која обесхрабрује грађане Србије. Ко год се сети да напише испред назива странке реч „демократска” постаје аутоматски заговорник демократије, чак и када прети другим странкама да ће их укинути.
⁸ Познати југословенски публициста Милош Кнежевић, у вези са америчким походом на исток, напомиње: „Запад се ’партнерски’ шири на Исток према сибирским ресурсима. Балкан је само пролазница. Империја ‘златне милијарде’ учтиво упокорава неуљудне варваре. Метропола не дрема, стално је накострешена. Од завађене периферије тражи све више” (видети: Милош Кнежевић, Балканска пометња, стр. 8).
⁹ Израз „империја зла” међу првима је тако називајући САД користио Драгош Калајић. Међутим, у неколико разговора са аутором овог текста сагласио се да мисли на „империју ума”, коју је први поменуо сер Винстон Черчил, у обраћању студентима-англофилима из САД, на предавању у Харварду септембра 1943.
¹⁰ Таквој изјави обрадовале су се једино НВО, које раде у Србији по директивама и пројектима „Великог брата”.