Волим свој народ. Знам да има пуно ружних особина па га ипак волим више него и један други народ на свету. Верујем у Христа јер би без Њега све било бесмислено. Ако сам хришћанин онда знам колико ми значе моји ближњи и да једино кроз њих или кроз њега (ближњег) могу доћи до љубави достојне спасења од смрти, достојне да ме Господ препозна када то буде потребно, када то буде једино потребно. Личност која треба да постанем кроз сусрет са ближњима и коју Господ треба кључног тренутка да препозна, та личност је оно што ме повезује са свим Србима ма где да живе и ма кад да су живели или ће живети. И то је све што ме од родољубља интересује. Али то је довољно да ме натера да целог живота водим борбу за свој народ и да никада не одустанем. Жао ми је оних јадника који ово не разумеју и нису имали среће да то икада у животу осете. Искрено ми их је жао. Али то жаљење ме неће спречити да се жестоко и сурово борим против њихове потребе да упропасте мој народ. И ту нема милости.

Нећу се извињавати никоме због чињенице да текст који следи неће бити научно одмерен. Мислим да живимо тренутак у историји српског народа када је недопустиво и неукусно бити објективан када о свом народу промишљате. Та врста објективности, непристрасности у приступу било којој теми која је битна за опстанак народа коме припадаш, то је та људска равнодушност, равнодушност својствена интелектуалцима. Немам жељу да се додворим интелектуалцима. Верујем да ће једног дана све оно што сам урадио заједно са малом али сјајном групом људи (из Двери Српских и другима који су наш рад помогли), да ће то помоћи неким људима да изборе за српски народ место које он у човечанству заслужује а које му је сада отето. То већина данашњих интелектуалаца не разуме и зато су тако јалови.

Следи један себичан, суров, изразито необјективан текст, трагање за једино битним за Србина у двадесетпрвом веку. А то је: како да српски народ опстане? Јер многи ће пробати то да спрече.

Тренутно стање: квазиелита – паразит на телу српског народа

Све друштвене расправе које могу да се воде у овом времену, а тичу се времена која долазе, своде се на митове и на реактивно реаговање наших квазиелита.

Као када размишљају о економском развоју или када размишљају о идентитету народа коме припадају, наше квазиелите никада не дају креативан одговор, никада немају свој став, никада не изјављују ништа налик на оргиналну идеју. Увек само преписују готове одговоре, одговоре који су достигнути од неких других, великих народа. Великих и „великих“.

Често се позивају на Стерију када желе да окрпе српске „родољупце“, али заборављају да је Стерија био стварни и велики родољуб и да је још убитачнији када је описивао „покондирене тикве“.

Сељаци некадашње Србије, када су из гуња и опанка слали своје синове у Европу на студије, знали су чему служи европско знање, желили су да га отму исто онако како су Турцима отимали оружје, желели су да свој народ наоружају туђим знањем како би сутра били опремљенији за сукобе, битке и опстанак.

Али, њихови синови су се заразили малограђанским осећајем инферирорности који и дан данас добијају полуобразовани, полуморални, полуграђани који се олако заљубљују у сваки сан произведен у некој од светских метропола. Данас је тај помодни сан углавном евроунијатски.

Малограђански дух и осећај националне инфериорности је оно што убија било какву оргиналност у нашој интелектуалној елити данас. И пуна истина је да они нису никаква интелектуална елита, јер су само гомила трећеразредних преписивача готових социјалних рецепата друштава „западног модела“, друштава чији се социјални капитал толико отањио да се међусобно убијају и без икаквог разлога, само из забаве и садистичких порива. Ми на Балкану се убијамо макар из озбиљних разлога, а не из хира егзистенцијалног бесмисла који нам дува у душу, дува са Запада.

Тако, када отворите било који од економских часописа издат у Београду нађете гомилу прежваканих економских идеја и рецепата које су стварали туђински експерти за своје привреде и народе, примерене њиховим друштвеним и привредним односима, њиховом менталитету, радној и пословној етици, њиховом времену. А онда „генијални економски експерти“ наших дана и простора прескоче било какву креативну и оргиналну обраду дотичног модела, већ га онако целог, књишког, неупотребљивог за наш простор и наше људе, пресликају, увале, препишу и покушају да примене овде. Аљкаво и трапаво, лењо и неодговорно. За то што раде наши назови-економисти није било потребно да завршавају више од првих пар година Економског факултета, а овај народ их је школовао још много година више, плаћао им све и омогућио многима да стичу титуле по страним школама, и све то узалуд. За онај ниво креативности коју су ови надриекономисти показали у сређивању наших транзиционих прилика није требало да уче више од нивоа економског техничара. И то је прича о нашој елити економских стручњака.

Слично је и у области званичне културе, слично и на званичним факултетима политичких наука и другим местима стварања идејне и интелектуалне елите Србије. Свуда поражавајућа трећеразредност и малограђанска учмалост људи који себе називају елитом.

Они нису елита, они су квазиелита. Елита су људи који предводе једну заједницу, који су дошли у прилику да доносе или утичу на кључне одлуке за развој једног друштва. Праве елите су у прилику да одлучују о једном друштву дошле на основу својих способности, храбрости, знања и то је оно што их чини неприкосновеном елитом – чињеница да су после жестоке друштвене утакмице они као најбољи стигли на пиједестал моћи. То, та друштвена борба и провера пре него што им се дају полуге моћи, то је оно што елиту успешних друштава разликује од паразитске квазиелите јадних, несрећних и неуспешних народа.

Код нас, Срба, они који се сада налазе на позицијама моћи су ту случајем, преваром, улизиштвом, често перверзијом, пљачком, чак не ни неком храбром, хајдучком пљачком већ оним шићарџијским потезима ситних душа за који наш народ има леп израз – јајарење.

Дакле, лажна елита је она друштвена класа која држи полуге моћи незаслужено и користи их неефикасно. Али то има своју цену и ту цену плаћа цео народ који је дозволио да му се елита претвори у фалсификат. Зашто? Разлог је врло једноставан: док права елита мудро и ефикасно решава проблеме који срећу једно друштво, дотле лажна елита на тим проблемима паразитира, не решава их већ их компликује, гура их под тепих и чека да се неким чудом сами реше… Нагомилани проблеми једног дана разарају цело друштво или доводе до ницања нове, праве елите, нових људи који су имали снаге да, кроз непрекидну друштвену борбу, „сами себе створе“ јер „нове муке стварају нове снаге“… Ако друштво не дочека рађање праве елите онда и оно трули и распада се са својом квазиелитом… Али, виталност једног народа се и огледа у томе што је спреман да породи нове, праве људе, оне који ће у чеоном судару (јер је друкчије тешко могуће) обрисати квазиелиту, лажне људе и њихов перверзни систем самопроизвођења…

Србима су потребни нови, прави људи, способни да се сусретну са временима која долазе… Нови људи за нови век, век бременит приликама у којима ће народи моћи да се упропасте или да се поново роде… Само наша садашња квазиелита која личи на безубе бабе може да поверује да ће то бити век глобалних интеграција у којима ће људи тежити миру и просперитету… Уместо безубих баба Србима двадесетпрвог века треба људи јаких вилица, људи способних да зубима одгризу комад будућности за свој народ… Век у који улазимо биће толико пун опасности да ће довести у питање и сам опстанак човечанства… Ни за један народ, ни за једну расу, ни за једну класу, ни за једну државу, ни за једну геополитичку творевину не постоји сигурна будућност у веку који долази… Онај ко свој народ у будућем веку уљуљкава сновима о комфору, потрошачкој корпи, статусним симболима, стандардом живота заснованом на куповној моћи – тај га осуђује на сигурну смрт у двадесетпрвом веку…

Улазимо у век са много људи и мало воде, са много оружја и без међународног права… Улазимо у век софистицираног тоталитаризма и нуклеарног тероризма… Све више ће бити моралних разлога за велике злочине, а све мање људи и народа који неће бити у стању да их учине…

Српска квазиелита безубих баба је спремна да потрошачком корпом поједе колевке будућих генерација толико неопходних за опстанак српског народа… Ако још има живота у Срба, те бабе ће ускоро бити нокаутиране новим, суровим елитама спремним да све проблеме свог народа решавају ефикасно, креативно и без обавеза према било каквим обзирима…

Деца комунистичких разбојника

Право на безобзирност Србима у двадесетпрвом веку дало је искуство двадесетог века у коме је над нама учињен вишеструки геноцид, који је на крају прећутан… Нико нема права да од нас очекује обзирност, мало је оних који су нас добрим задужили, толико мало да би једнак третман њих и осталих био увреда за оно мало добрих људи и народа коју су нам помагали… Зато, изузимајући ових неколико малобројних примера, према свим осталима државама, народима, појединцима права српска елита мора показати безобзирну себичност… Срби морају у двадесетпрвом веку бити себични онако како никада нису досада били… Јер сада су први пут ушли у век у коме могу да нестану… Разлика између бабске квазиелите и праве елите је у томе што прави челници осећају тренутак када радикална времена траже радикалне приступе… Срби улазе у век који радикално угрожава цело човечанство… Срби улазе у такав век без икаквих обавеза према суседима који су нас убијали, пљачкали… Срби улазе у двадесетпрви век без обавеза према европским народима и њиховој империји, јер нас је она раскомадала… Срби улазе у век глобализације без обавеза према светским центрима моћи, јер они воде свет тако да је Србима онемогућена будућност…

То је стање Срба на улазу у двадесетпрви век. Они који их сада воде и глуме њихову елиту су дегенерисана деца комунистичких разбојника. Комунистички разбојници су бар имали хајдучке храбрости и стварали су своју власт на виталној безобзирности разбојничке банде.

Али, онај ко добро познаје све структуре српског друштва с краја двадесетог и почетка двадесетпрвог века зна да су заступници „модерних, демократских, мулти“… и других политички коректних идеја често чак и биолошки наследници крвавих џелата из Другог светског рата и периода титоистичке тираније. Проблем је што су ови „наследници“, духовно (понекад и биолошки) дегенерисани перверзњаци неспособни да породе икакву креативну визију Србије будућег века… Зато ће се у Срба ускоро десити брутална, безобзирна, хируршка смена ове паразитске класе… или ће Срби у следећем веку нестати…

Руски интерес није исто што и Руска идеја

Руска идеја – то је онај максималистички сан о свету слободних људи и народа, свету без империјалних осионости, човечанству заснованом на солидарности и уважавању. Сан је настао на идеји о словенском братству, а свој замах и вертикално утемељење добио је тек почетком двадесетог века у времену православне ренесансе у Царској Русији. Неколико деценија пре тога и у првим деценијама двадесетог века у Русији је никла читава генерација мислилаца који су на темељима православне мисли развили социјалну доктрину, али и стваралаштво у свим областима културе и политике.

Бољшевички терор је овај замах и препород пресекао, али га је на чудан начин и подстакао међу „белим“ емигрантима, док га је на перверзан начин донекле уткао у совјетску империју и светску револуцију.

Међутим, када се остави по страни овај историјат Руске идеје мора се узети у обзир оно што је важно за време у које улазимо. То је време глобалног наметања „америчког сна“ и „америчког начина живота“. Руска идеја – је идеја да ће словенски народи са православном цивилизацијом подићи барјак слободе и тако придобити симпатије свих народа и људи који се боре за слободу а против глобалистичког тоталитаризма, заснованог на суровом капиталистичком израбљивању целе планете за рачун комфорног живота бивших колонијалних метропола. Руска идеја у социјалном смислу значи стварање здравог друштва заснованог на слободним личностима насупрот потрошачком друштву заснованом на индивидуалистичким правима која само препарирају човека на нивоу бедног потрошача. Потрошача чија својства и особине обликују по потреби рекламних кампања. Руска идеја је социјално револуционарна у односу на глобални поредак англосаксонског тоталитаризма. Руска идеја је вредносно ванвремена, јер је заснована на учењу православних мислилаца о личности као икони Божјој. Као таква она је извориште непресушног смисла тако неопходног човечанству у двадесетпрвом веку, веку у коме ће се оскудевати у многим ресурсима, али највише у ресурсу смисла људског постојања. Руска идеја види Русију на челу тог препорода човечанства, али не империјалну Русију већ руску културу и вредносни систем који својим слободарским и православним вредностима неприсилно придобија друге народе и културе. У овом веку Руска идеја ће остати једини облик хуманистичке идеје која ће моћи да опстане ван јефтиних манипулација идеологије „људских права“ на којима је идеологија тзв. отвореног друштва искоришћена за англосаксонску окупацију човечанства. Дакле, постоје сви разлози да слободољубиви део човечанства и сви људи који до свог достојанства држе буду баштиници Руске идеје у веку који започиње.

Нормално је да и православни Срби своју борбу за слободу и опстанак српског народа наслоне на Руску идеју. Али је врло опасно ако им дубина ове идеје замути вид при сусрету са званичницима Руске Федерације, толико да помисле да су Руска идеја и „руски интерес“ једно те исто. Руски интерес је обичан, легитиман државни интерес Руске Федерације као регионалне, а надамо се ускоро и светске силе. Тај интерес мора увек бити водиља свих деловања руских државника. Нормално је и да руски интерес није исто што и српски интерес, мада се често преклапа, а некада и поклапа. Међутим, некада ова два интереса могу бити и супротстављена. Тада је сасвим природно да руски званичници заступају руски интерес на уштрб српског, као што је нормално и да српски представници раде пре свега у интересу Србије, па тек онда и на рачун Руске Федерације. Дакле, ми као православни Срби, иако верујемо у Руску идеју, можемо водити политику српског интереса, некада и против руског интереса.

Ово је било потребно нагласити пошто је руски народ и његова држава један од ретких народа који нас је у историји задужио добрим поступањем према Србима.

Зато је често тако тешко себично српски наступати у сусрету са руским представницима. Али и ти представници су само носиоци себичног државног интереса једне велике силе, а нису мисионари Руске идеје, тј. они који се великодушно боре за ослобођење обесправљених народа и држава.

Много ће лакше бити васпитавање српских државника да се себично и сурово изграђује српски интерес на штету неких других народа и држава који ништа боље нису ни заслужили. Али са Русима је то много теже и због историјске, духовне и културне блискости, као и због Руске идеје.

Русија и ЕУ

Добар пример за разазнавање разлике између Руске идеје и руског интереса би био однос Руске Федерације према Србији у оквирима Европске Уније. Улазак Србије у Европску Унију јесте озбиљна геополитичка тема која ће умногоме одредити будуће токове у нашем народу. Како је ЕУ само још један од појавних облика глобалних интеграција створених ради лакшег капиталистичког исцрпљивања човечанства и убирања профита на светском тржишту, то је и Руска идеја по својој суштини субверзивна у односу на овај облик регионалног глобализма. Наравно, ту је и проблем система вредности који је агресивно секуларистички и потрошачки у ЕУ, док је Руска идеја укорењена у Православљу.

Али ЕУ је и регионална интеграција која је тренутно у улози пиона САД, док би у будућности могла да постане самосталан глобални играч. Руска Федерација врло добро зна да је једина могућност да она и ЕУ постану глобални играчи достојни једне Кине и САД-а, у томе да се што више повезују и да направе не само енергетски већ и савез на свим другим нивоима. Без повезивања и међусобног савезништва ЕУ ће увек остати маргина евроатланске империје као продужене руке САД, док Руска Федерација неће моћи да се избори са изазовима НАТО-непријатељства и све веће кинеске моћи у Азији. Дакле, РФ има изразит интерес да сачува добре односе са ЕУ и да покуша да је на дуже стазе извуче из вашингтонске доминације те да уместо евроатланских Европа постане део евроазијских интеграција. То је једини пут самосталности (као глобалне силе) и за Европску Унију и за Руску Федерацију.

Тако, као заступници Руске идеје (слободарске идеје која жели да спречи империјалну доминацију над народима и сваким човеком) руски државници би се на сваки начин залагали да Србија остане суверена земља која би остала слободна зона ван ЕУ. Али то би значило и стално сукобљавање са ЕУ у коме би РФ морала да подржава и брани Србију. Треба добро размислити да ли је отворен простор за Србију у Европи, али ван Европске Уније, у улози посредника између Европске Уније и Руске Федерације и моста до будућих евроазијских интеграција у привредном, културном и политичком смислу.

Међутим, као заступници „руског интереса“, руски државници морају подржати Србију у уласку у ЕУ. Пре свега јер би их сувише коштало стално сукобљавање са ЕУ зарад Србије, док би уласком Србије у ЕУ Руска Федерација добила једног савезника више унутар ЕУ институција и тако би повећала свој лобистички потенцијал у борби за приближавање Европске Уније Москви, што је основни геостратешки интерес и руске привреде као и руске државе.

То је оно што Срби треба да очекују од представника РФ ако је буду гледали трезвеним очима. Али то није разлог да своје вредности не баштине на вредностима Руске идеје.

Србија и Европска Унија

Европска Унија је, дакле, само један од облика глобалних интеграционих процеса који су проузроковани наступом на светском тржишту и део су глобалног капиталистичког система. Никакве друге вредности, било цивилизацијске, било културне, било хуманистичке или ма какве друге ту нема, већ се само ради о томе да се направи велико заједничко тржиште и да се потрошачки модели доведу до веће ефикасности како би мултинационалне корпорације лакше оствариле велики профит. То је основни мотив стварања ЕУ, док су сви остали појавни облици ЕУ само маска за прикривање ружног капиталистичког лица или пропратне последице ове интеграције.

Дакле, лаже свако ко покушава да улазак у ЕУ прикаже као некакав морални императив или културну вредност.

Тачно је и да је наше, српско друштво тренутно у тако разореном стању да нисмо способни да опстајемо без могућности да дођемо у посед технолошких знања и оружја које наши ЕУ-непријатељи поседују. Значи, неки вид интеграције са ЕУ нам је потребан да би могли да се од исте те ЕУ бранимо.

Међутим, само питање о уласку у ЕУ уопште није примарно питање у нашој геополитичкој слагалици. Право питање није треба ли Србија да уђе у Европску Унију или не треба. Право питање је шта Србија жели да постигне у овом веку тј. какви су јој циљеви, какво друштво треба да гради и да ли је она држава српског народа. Ако је Србија стварно држава српског народа, ако се у међувремену није десило да су је националне мањине и „грађани“ од српског народа отели, онда ће она врло лако одредити своју стратегију. Србији, као држави српског народа, једина стратегија је да помогне опстанак српског народа, да му омогући биолошки раст и снажење како би једног дана могао да успостави своју потпуну слободу и да се отресе несрпских окупатора и да оствари уједињење свих својих сународника. Прва битка на том плану се остварује успостављањем здравог друштва и здравих вредности унутар Србије. Све остале победе ће произаћи из ове прве.

Србија ће можда ући у ЕУ својом или туђом вољом. Али то још ништа не значи.

Права елита коју Срби треба тек да породе може и мора да учини неколико битних ствари са менталитетом свог народа, како би уопште могли да учествујемо у глобалној утакмици коју нам сурови век спрема.

Када српска елита буде свесна свог права и обавезе да само себично и сурово брани српске интересе и када успе тај осећај националне себичности да спусти у све поре друштвеног живота свог народа, тада ће сасвим свеједно бити да ли ће Србија ући у интеграцију са Европском Унијом или са земљама Исламске конфедерације. У вредносном смислу то Србима мора бити сасвим свеједно.

Модел односа према било каквој од моћних и наметнутих интеграција мора бити онај какав су Словенци и Хрвати имали у нашим југословенским интеграцијама. То значи да Срби Европску Унију морају гледати као нужно зло, нужност која има свој почетак, али ће имати и свој крај. У ЕУ Срби морају ући са јасном намером да тамо узимају што више и да дају што мање. Срби из ЕУ морају једног дана изаћи богатији, успешнији, и да изнесу из ње више него што су у њу унели.

Такав себичан однос према европским народима и околним суседним државама Срби треба да изграђују, јер је то једина превентива да им се не би десило да они једини постану Европљани, док ће сви други бити Французи, Енглези, Словенци, Хрвати, Шиптари, Немци итд… У супротном нас двадесетдруги век неће упознати, било да уђемо у ЕУ или да останемо ван ње.

Аутор је дипломирани правник и члан редакције часописа Двери српске.