Пре извесног времена британски писац и историчар Ноел Малколм је написао: „Југословенска криза је почела на Косову – тамо ће се и завршити“. То је био повод да већи број европских и америчких званичника поручи како је независност Косова последња коцкица у дезинтеграцији СФРЈ.

Не бих се сложио са овом тезом. Пре бих рекао да је могућа независност Косова прва коцкица у низу будућих дешавања и будућих криза на Балкану.

Зашто?

Зато што је стабилност Балкана у претходних 15 година почивала на поштовању међународног права. Пре свега на поштовању Повеље УН и Завршног акта из Хелсинкија. Зато су све бивше републике некадашње јединствене државе Југославије данас независне државе у својим федералним границама. На основу овог принципа, дефинисана су и 4 документа која представљају 4 стуба стабилности на Балкану. То су: Завршни акт Бадинтерове комисије из 1991. године, Дејтонски мировни споразум из 1995. године, Резолуција 1244 СБ УН из 1999. године и Охридски оквирни споразум из 2001. године. Међународно признате границе држава на Балкану овим документима нису мењане, већ су додатно верификоване, а онда се на посебан начин у сваком од споменутих споразума регулисало питање унутрашњег уређења појединих држава. Тако се Дејтонским споразумом регулисало унутрашње уређење БиХ, Резолуцијом 1244 Србије, односно једне српске покрајине, а Охридским споразумом – Македоније. Сви ови споразуми су представљали демократске оквире који су, поштујући међународно право, послали поруку балканским народима да се ништа не може мењати силом, да сила није аргумент и да морамо међусобно сарађивати.

Сада се све мења. Уместо порука које су доминирале Балканом више од једне деценије, сада се говори да се међународно право не мора поштовати, да је сила једини аргумент и да уместо сарадње и договора може да се дефинише нова политика алтернативних решења.

Овиме се доводи у питање стабилност региона, јер се 2 од 4 стуба стабилности на Балкану, Завршни акт Бадинтерове комисије и Резолуција 1244 директно крше, а преостала 2 индиректно, јер се поставља питање зашто је један принцип коришћен у Македонији и БиХ, а други се користи на Косову и Метохији, када сва три проблема имају сличан корен.

Уместо демократског оквира, сада се национални оквир намеће као оквир у којем треба решавати проблеме на Балкану.

Неодрживост „независне државе Косово“

Питање независности Косова јесте и албанско националне питање. И уколико се једном народу на Балкану дозволи да решава своје национално питање, онда ће то отворити и остала национална питања у региону. То ће радикализовати Балкан. Како ће се нова радикализација завршити – тешко је претпоставити у овом тренутку.

Поред поменутих ствари политичке природе које ће утицати на радикализацију прилика у региону, на будућа дешавања утицаће и економске и социјалне прилике на Косову.

Чак и заговорници независности Косова говоре како је независно Косово економски и социјално неодрживо. Таква квазидржавна творевина је упућена на донације и субвенције међународних организација и других држава, јер су изворни буџетски приходи на Косову занемарљиви. Тако је одувек и било.

Индустријализација Косова од Првог светског рата па надаље је вршена када је Косово било саставни део Србије и енергетски, привредни, саобраћајни систем Косова је 80 година развијан као интегрални део националног система Србије. Зато Косово тешко може да функционише као сепаратни, независан систем.

Данас је незапосленост на Косову преко 60 посто, просечна пензија је 40 евра, а укупан буџет Владе Косова све заједно са међународним донацијама за 2007. годину је био око 360 милиона евра. Ситуација ће бити још гора уколико Албанци са Косова прогласе независност. Јер ће после тога уследити реакција Србије. Реакција Србије биће једноставна – ми ту одлуку нећемо признати, а Косово као независну државу нећемо препознати. Али ће последице наше једноставне одлуке бити комплексне и за косовске Албанце врло проблематичне.

Уколико један ентитет не признајете као државу, онда са тим ентитетом не можете ни склапати билатералне међународне уговоре. Ми не можемо потписати било какав споразум са Косовом – о трговини, о енергетици, о саобраћају, о личним документима – јер би то значило да признајемо Владу независне државе Косово, па самим тим и независну државу Косово. То отвара много проблема. Албанци неће моћи да путују преко територије централне Србије са пасошима независне државе Косово, неће моћи да буде никакве легалне трговине или размене електричне енергије између Београда и Приштине, што ће довести до потпуне блокаде Косова. Неке од ових одлука нису добре ни за Србију. На пример, српска предузећа су у 2007. години продала робе косовским Албанцима у вредности од 320 милиона евра. Али Србија другог избора нема.

У потпуној блокади ће вероватно бити и већина регионалних институција. Узмимо на пример ЦЕФТА-у. Уколико Албанци прогласе независност, и уколико ту квази-творевину призна већина држава чланица ЕУ и већина чланица ЦЕФТА-е, логично је очекивати да ће Албанци тражити да Косово буде пуноправна чланица ове организације. Логично је такође да их у томе подржи и већина у Бриселу и већина у региону. Данас интересе Косова и Метохије у ЦЕФТА-и заступа УНМИК, сходно Резолуцији 1244 СБ УН и одредби да је правни поредак Републике Србије на територији АП КиМ привремено суспендован. Уколико УНМИК остане репрезент Косова и Метохије у овој организацији, што ће званични Београд захтевати, онда ће то значити и неуспешност политике једностраних корака. Уколико коспонзори албанске независности буду инсистирали да Косово буде чланица ове мултилатерале, онда Србија тако нешто не може прихватити. Све указује на то да ЦЕФТА једноставно не може преживети, чиме се руши целокупан концепт регионалне сарадње. Слична судбина очекује и остале регионалне иницијативе.

Конфузију око тога шта ће се на Балкану дешавати само је повећала бирократија из Брисела својим последњим потезима.

Европска Унија и Косово

Немам ништа против европских интеграција, чак напротив заговорник сам уласка Србије у ЕУ. Међутим, поставља се питање, како то ЕУ планира да изведе, ако већина држава чланица ЕУ подржи једнострано проглашену независност Косова и Метохије. ЕУ може данас дозволити Србији да постане земља кандидат за пуноправно чланство у ЕУ. Ја бих волео да знам – шта ће се десити сутра? Јер, уколико Србија постане кандидат за пуноправно чланство 2008. године, за очекивати је да постане пуноправна чланица ЕУ најдаље 2018. године. У сваком случају, Србија би могла постати чланица ЕУ много пре квазидржаве Косово, коју ће известан број држава чланица ЕУ признати. Уколико се тако нешто деси, Србија онда, као чланица ЕУ, може да отвори питање постављања других чланица ЕУ према овом проблему, и да користи разне механизме да спречи улазак квазидржаве Косово у ЕУ (после потписаног Лисабонског споразума више неће бити могуће ставити вето, али зато остају многи начини утицања на процес доношења одлука – и формално и неформално).

Таквим својим понашањем Србија ће натерати државе попут Велике Британије да признају своју грешку и на крају или пониште одлуку о признавању квазидржаве Косово или смисле другачију форму уласка Косова под српски кишобран, како би и овај део Балкана био у ЕУ.

Наравно да до оваквог развоја ствари неће доћи. Неће Србија натерати нити приволети Велику Британију да промени свој став и поништи своју одлуку. Што не важи и обрнуто. Јер државе које признају самопрокламовану независност Косова управо ће на последњем кораку, ако не и раније, условити Србију – или признајте независност Косова или нећете постати чланица ЕУ. Без српске сагласности Косово не може постати чланица ЕУ, јер се оснивачки акт ЕУ позива на Повељу УН. Дакле, мора се прво бити држава, па тек онда чланица ЕУ. А косовски Албанци могу добити другу албанску државу само уколико се Србија сагласи са нечим таквим, или уколико се уместо постојеће Резолуције 1244 СБ УН којом се регулише постојећи статус Косова и Метохије донесе нова којом се Албанцима даје сагласност на самоопредељење. Шансе и за прво и за друго се мере промилима. Уколико Србија не пристане тада на ову уцену ризикује да трајно остане само кандидат за ЕУ. И још плус погорша своје односе са Бриселом. Сви ће нам тада рећи да смо овакав сценарио могли да претпоставимо још далеке 2008. године и оптужити нас да смо залуд трошили предприступне фондове ЕУ, да смо неконструктивни, да смо Европу изневерили и слагали.

Српски евроскептици ће рећи да је ово могући сценарио за случај да Србија икада стигне до тога да може да постане пуноправан члан. Јер су се механизми за приступање ЕУ, лепе речи о „европској перспективи“ и „европској будућности“, углавном користили као средства „демократског убеђивања“ појединих држава. Како другачије објаснити изјаву министара спољних послова држава ЕУ да су „задовољни повољним развојем у БиХ и оствареним напретком, укључујући и договор о полицијској реформи који су постигли политички представници сва три конститутивна народа“ од 11. децембра 2007. године? Јер само три месеца раније ЕУ је дала подршку Високом међународном представнику за БиХ, словачком дипломати Мирославу Лајчаку, односно његовом концепту полицијске реформе у БиХ и оштро упозорила политичке представнике сва три конститутивна народа да уколико Лајчаков предлог не прихвате – неће ни бити потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању између БиХ и ЕУ. Још је теже објаснити иступање словеначког министра спољних послова Димитрија Рупела, који је примајући акредитиве новопостављеног српског амбасадора у Љубљани, рекао да је „Србији место у ЕУ“, и да је „ЕУ коначно спремна да имплементира Солунску агенду“. Такозвана Солунска агенда јесте скуп закључака о приближавању земаља западног Балкана Европској унији, усвојен 16. јуна 2003. године. Откуда баш сада, четири и по године касније, напрасна жеља да се примени Солунска агенда у потпуности и без резерви, када је на том плану у претходном периоду урађено мало конкретних ствари.

Одговор на два постављена питања намеће се сам по себи. Две реалне претње по зацртани „косовски план“ Запада јесу могуће реакције Срба у БиХ, као и Републике Србије. Сада све то треба релативизовати и Србе са обе стране Дрине, новом причом о „европској перспективи“ и „европској будућности“, „демократски убедити“ да у случају албанског проглашавања независности Косова не предузимају ништа.

Зато је наставак преговора о будућем статусу Косова и Метохије у 2008. години ствар од огромног значаја за будућност читавог региона. Преговори и договор између двеју страна подразумевају да би обе стране нешто изгубиле, али и нешто добиле. Са једне стране, Србија је Албанцима на КиМ понудила статус најповлашћеније националне мањине на свету, а Косову и Метохији највећу могућу аутономију, са правом на међународно представљање у појединим сегментима. У поређењу са уставно-правним положајем Косова и Метохије од пре само 8 година несумњиво је да је Србија изгубила много. Албанци би такође изгубили нешто. А то је: да не може бити задовољено њихово очекивање за независношћу и каснијим стварањем Велике Албаније. Са друге стране гледано, опет и Срби и Албанци би добили нешто. Србији би био гарантован територијални интегритет, а Албанци би могли сами да одлучују о свим животним питањима која су за њих значајна, и сами би одлучивали да ли би се и колико интегрисали у централне институције у Београду. У таквом оквиру сви би били помало незадовољни и помало задовољни. Али би даља радикализација у региону била спречена. Јер би била послата јасна порука међународне заједнице свим балканским државама и народима да се национална питања и питања нових прекрајања граница не могу више отварати и да сами пронађемо начин на који ћемо међусобно сарађивати у задатим демократским оквирима.

Аутор је државни секретар Министарства за Косово и Метохију Владе Републике Србије.