Најпре се треба упитати о значењу речи „Европа“. Шта се подразумева под овим водећим појмом наше савремености? Шта се подразумева под изразом „европске интеграције“? Који су суштински покретачи европеизације Европе? С каквим проблемима се суочава концепт „европске интеграције“? Да ли је реч само о преформулацији друштвеног искуства или је стварно реч о новим корацима у поимању Европе? Ово су нека од питања која се отварају поводом опште дискусије о путу у Европу, о којима истраживачи, научници и публицисти, морају да расправљају уколико не желе да њихову компетенцију замене политичари и моћ новца.

Ми живимо у времену опште распричаности о Европи као „заједничкој кући нација“ („Уједињена Европа“, „Европа без граница“), упркос вековних дебата о томе шта је Европа и који јој народи припадају. „Нова Европа“ – појам под којим се подразумевају интеграцијски процеси – мора да се суочи са властитим традицијама. Није јасно како ће претопити, како ће трансформисати властиту традицију коју су до сада градиле разлике. Хобсбаум у раду из 1996. године констатује: „Како год дефинисали Европу – управо су разноликост, успони и падови, заједнички живот и дијалектичко прожимање њених саставних делова суштинске одлике нашег континента. Без њих се не може објаснити како је у периоду између краја 15. и краја 20. века створен модеран свет, којим доминирају елементи карактеристични за Европу“.

Три Европе

Проблем са разликама није апсолвиран. Бар три културне и политичке традиције компонују Европу. Прва се може именовати као западноевропска која је укорењена у култури старог Рима, католичкој вери, ренесанси, урбанитету, просветитељству, протестантизму, науци, универзитетима, феудализму и капитализму, демократији, политичким слободама. У политичком погледу, Западна Европа је уградила себе у откривање простора (дух Колумба), у освајања, да би почетком 19. века колонизација достигла врхунац. Идејно и вредносно, овај део Европе кристалише највише успоне и падове мишљења, сазнања, морала, културе, политике. Током њене духовне историје преплићу се цивилизација истине и лажи, философија живота и смрти (нихилизам, фашизам), једнакост међу људима и расизам, слобода човека и воља за моћ.

Друга традиција Европе је Источна Европа са седиштем у Русији. Потекла из грчко-византијских извора, Православне Цркве, овај део Европе је у друштвеном и образовном погледу каснио за њеним западним делом. То су била аграрна друштва све до 20. века. У Русији је 1897. године било 74% неписмених становника, а 82% је живело на селу. Власт су држали цареви са апсолутистичким овлашћењима. Од реформи Петра Великог (17. и 18. век) не престаје дискусија о Русији као Евро-Азији, а руска интелигенција расправља „за и против“ Европе. Образовање је стицано у манастирима и на дворовима. Источна Европа је у институционалном и сазнајном смислу увек каснила за Западном Европом.

Трећа традиција је Балкан и његова етно-религијска измешаност. Културна и политичка специфичност Балкана огледа се у томе што су се на овом подручју преплитале аутохтоне културе народа са снажним утицајима традиције Западне, Источне, али и Исламске (Османлијске) културе. Аустријски, угарски, руски и турски утицаји били су најјачи. У том клупку великих религија и народа на Балкану српски народ је најгоре прошао. С једне стране, он је био присиљен на миграције, померања у простору, а, с друге стране, делови српског народа прелазили су у католичку и исламску веру.

Овде скициране културне и политичке разлике показују, поред унутрашњих специфичности, и одређене облике хијерархизовања. Запад је себе опажао као део Европе која је изградила највише политичке и културне стандарде и настојао је током новије историје да те стандарде прошири на Источну Европу и Балкан. Истоку је урођена недемократска култура, док је Запад превазишао нетолеранцију. Идеологија „нове Европе“ садржана је у „пеглању“ разлика о којима је реч. Она је у знаку свеопштих интеграција – привредних, монетарних, тржишних, политичких, војних, културних. Европска Унија постаје свет потпуне међузависности, државне границе се снижавају.

Шта то покреће нови европски идентитет? Има мислилаца који тврде да дух традиционалне културе уступа место лаким садржајима и да информација постаје центар нове културе. Знања, осећања, веровања, повлаче се у сусрету са навалом утилитарног, прагматског интереса. Данас у Европи влада нова форма за стари мотив увећавања богатства и ширења моћи.

Са оваквим духовним и политичким наслеђем „уједињена Европа“ креће у реформу целокупног друштвеног и индивидуалног живота. Амбиција је да се, грубо подељена Европа на три дела, интегрише и оствари вечну тежњу ка хармонији и општој срећи. Колико ће успети пројекат „нове Европе“ ствар је за аналитичаре и футурологе. Шта се жели постићи европском интеграцијском политиком, какви су њени иманентни проблеми и какво је место српског друштва и културе о којима је овде реч?

Питање Европе је конкретно-историјско: свака друштвено-историјска епоха имала је свој појам Европе. Шта је Европа? То је питање које је запослило велики број интелектуалних европских глава. У духовним кружоцима европских метропола разматра се та незгодна загонетка нарочито после 1989. године.

Какав је однос Срба према Европи? Да ли су Срби проблем Европе? На ово питање могућна су два одговора у зависности од традиције политичког мишљења. За оне политичке мислиоце и практичаре који желе јединствену Европу са америчким лидерством, Срби јесу проблем Европе. Уколико прихватимо ону традицију коју је утемељио Мил, а која држи да Европа свој напредак дугује разноврсности карактера и култура. Зачудо, још је Мил средином прошлог века запазио тенденцију јачања сличности и јединства. Живот се своди, писао је философ либерализма, „на један једнообразан тип, а сва одступања од тог типа сматраће се безбожним, непотребним, и чак монструозним и противприродним” („О слободи“, 104).

Шта би Мил написао данас, када се јединство успоставља свим могућим средствима: економским, медијским, политичким, идеолошким и војним? Или би само констатовао да су слобода и културне, карактерне разлике завршиле свој посао покретача укупног развоја.

Занимљива је чињеница да дискусија о Европи, о њеном идентитету, о идејама за Европу, добија у ширини тема и броју учесника како јача процес уједињавања односно глобализовања! Реч Европа је постала магнетски јака, довољно је рећи „улазак у Европу”, „постати део Европе”, па осетити скоро чулно задовољство. Онај који није на путу за „нову Европу”, тај је као изопштеник из заједнице, носилац заразних клица. У таквој политичкој клими времена Срби су страно тело у Европи. Задржимо пажњу на овој чињеници.

Како мислити Европу?

Да ли из перспективе њене историје? Није ли ту реч о особеној идеолошкој конструкцији? Можда је Европа скуп истоветних интереса? Са становишта српског односа према Европи ниједно питање не задовољава.

О Европи се мора мислити из властитог искуства. Не постоји некаква супстанција Европе коју треба открити. Европа је конкретно-историјска ситуација, дакле једно стање духа и привреде у одређеном времену и на познатом месту. Та ситуација Европе може бити добра или рђава већ у зависности од оних који о њој мисле и који је практично уређују. Присетимо се: Европа је била у знаку монархизма, колонијализма, фашизма, комунизма, демократије. То је Европа – Европа у свом времену. Свако лице Европе имало је своје заљубљенике и подржаваоце, остали су били некаква друга Европа, будући да живот не може да постоји без дихотомија.

Мислити данас о Европи као припадник српског народа, значи мислити из политичког искуства тог народа од 1990. године. Политичка мисао је условљена егзистенцијом. За Србе је уједињена Европа била мучитељ и непријатељ. Та Европа није допустила право на разлику и право на унутрашњу слободу целокупном српском народу. У тој борби за своју аутономију Срби нису имали политичког пријатеља. Остали су усамљени у одбрани својих права.

Европа је учинила велико зло Србима. После 1989. постала је заробљеник свог нарцизма. Западна Европа је властито искуство и свест о себи подигла високо, а све страно прогласила изопаченим и ниским. Они који су прихватили западни нарцизам постали су саучесници зла.

Није искључена претпоставка да су том злу допринели и сами Срби. Они су са пуно поверења и некритичности веровали у неке државе и традицију помагања када је било ратно доба. Љуто су се у томе преварили. Ти други у Европи, у нека друга времена, гледали су само своје интересе и тражили народе који би им у томе помогли.

И најновије искуство показује да Европи треба прићи без јаких емоција и предрасуда. Европа је скуп себичних интереса и као такву је треба прихватити или одбацити. Срби треба рационално да мисле о Европи и свом месту у њој. Без љубави и мржње. У неговању таквог става не треба да их заноси мода „јединства Европе”, нарцистичка распричаност западне Европе о целовитој Европи, односно о преображају Истока по моделу Запада.

Сукоб Европе са Србима

Политичка Европа се већ двадесет година налази у „свађи” са Србијом. Она је искористила све расположиве увреде и клевете против Срба, употребила разне системе кажњавања (економског, политичког, културног), а посегла је и за НАТО-бомбардовањем целе СР Југославије, од Суботице до Ђаковице. Данас хоће да отме Косово и Метохију.

Они политички прваци који су говорили и деловали против српског народа оптуживали су пре свега владајућу политичку елиту у Србији да су одговорни за конфликте између Европе и Срба. Та оптужба је постала опште место у данашњим политичким дискусијама широм Европе, тако да нико не покушава да овај однос окрене у правцу европске одговорности за избијање и опстајање ове свађе. Може ли се прихватити претпоставка о невиности Европе у дуготрајућем спору са српским народом? Политичка Европа је грешила када су у питању Срби у опажању српских интереса и српских политичких тежњи, а потом је грешила што је своју критичку позицију према Србима поставила тако као да Срби треба само да прихвате оно што од њих захтева владајућа елита европских престоница, тачније Европска Унија.

Потпуно је била погрешна перцепција Србије као земље у којој влада „диктатура Слободана Милошевића”, односно као државе у којој нема демократије. Упућеном човеку доиста није јасно да ли политичари са Запада стварно мисле да је у Србији била на делу диктаура или им је то само језичка пропаганда против власти коју они не прихватају. На ово друго имају право, али ако доиста држе да је у Србији на делу лична диктатура онда су они прави дилетанти и то они који чине велике грешке. Свако разборит може да констатује постојање више политичких партија у Србији, као и чињеницу да је од 1990. до 2000. у Србији одржано четири избора. У Србији постоји и плурализам својине медијских кућа, а то је, уз претходне политичке институције, основни показатељ постојања демократског поретка. Таквом институционалном аранжману могу се поставити разни приговори у погледу ваљаног функционисања, али то је није разлог да се оспоравају демократске установе и да се Србија опажа као диктатура.

Ако се прихвати почетна погрешна премиса о природи политичког поретка у Србији сви потоњи кораци ће бити још погубнији. Политичка Европа ће учинити рђаво дело самим Србима, њиховој политичкој култури, а себи ће отежати труд око „нормализације” политичких односа са Србијом. Свесно или не, политичка елита Европе остварује једну политичку теорију која би се могла назвати сликовито као „гурање носа у туђи тањир”. Она је отишла предалеко у захтевима и наметањима српској политичкој елити онога што она сматра позитивним и добрим. Тај однос супремације, однос наредби и захтева ставља Србе у позицију малолетника, некога ко није у стању да руководи собом. Овакав донос надређеног и подређеног је начелна грешка Европе у приступу „српском проблему”.

Друга крупна грешка произилази из оцене да у Србији није било демократије, већ диктатуре. То се јасно види у политичким контактима које остварују политичке елите са Запада са политичким партијама из Србије. Они већ годинама издвајају своје политичке миљенике из политичког спектра Србије, позивају их у госте или им чине част визите приликом доласка у нашу земљу, чиме хоће да ставе до знања грађанима Србији ко је њихов фаворит. Одмах мора бити јасно да политичка Европа има право на своје миљенике у Србији, као што у целом свету постоје политичке симпатије између одређених политичких партија и личности. Међутим, оно што иритира сваког озбиљнијег грађанина Србије у таквом понашању Запада јесте упадљиво избегавање политичких контаката са оним политичким партијама које „имају корен у народу”. Такав однос према великим и релевантним политичким партијама у Србији заправо је порука грађанима Србије да ОНИ (Европљани) не прихватају њихов слободан избор. Не треба никог да чуди што такво политичко понашање политичке Европе неће наићи на одобравање, јер вређа достојанство политичке Србије.

Две основне политичке грешке Европе према Србима су, дакле, у томе што она сукоб представља као сукоб политичких оријентација и вредности, а не као властиту борбу за што већу контролу и ширење општих вредности политичког живота за који она верује да има право тапије. Друга грешка је у отвореној политичкој дискриминацији политичких партија у Србији.

Трећа грешка, односно брутално насиље је предузето 1999. и настављено до данас, са циљем да се од Косова и Метохије направи друга албанска држава.

Овакво дефинисање политичких грешака Европе према Србима у последњих двадесет година упућује на закључак да бољи пут међусобног разумевања није искоришћен. Најпре, Европа је могла да покаже више толеранције према српским политичким захтевима и тежњама. Она је била дужна да поштује релативизам политичких вредности, а не да наступи као чувар трезора. С друге стране, политичка Европа је морала да одржава политичке контакте са свим релевантним политичким странкама у Србији, без обзира да ли су одобравали или одбацивали њихову политику и личности. Такво понашање политичара је аксиом сваке демократије. За доследног демократу од пресудне важности је да ли политички играчи у једној држави поштују начело једнакости и употребу мирних средстава у борби за власт. Политичке партије у Србији, независно од циљева и вредности које заступају, поштују ове кључне услове демократског деловања, а то је довољан и оправдан разлог да иностранство са њима комуницира. Европа није безгрешна у њеном сукобу са Србима.

Дефинисати однос према Европи

Када је реч о овом аспекту фунционисања демократије у Србији, треба отворених очију погледати у новију историју односа иностранства (Европе) према Србима, као и у оно што се дешавало од 1990. на подручју бивше Југославије. Сви учесници политичког живота у Србији треба да буду свесни чињенице да једна снажна струја европске политике није у протекла два века била склона српским националним и државним интересима. У тој струји посебно се истичу Енглеска и аустријско-немачка антисрпска политика (дипломатија). Однос Енглеза према Србима разоткривају неколико чињеница – Источно питање, антисрпска кампања после 1903, рад за хрватске интересе у Краљевини Југославији, невероватан заокрет Черчила према Титу и комунистима у току рата 1941-1945…

На Берлинском конгресу 1878. није се изашло српским тежњама за националним и државним ослобођењем и уједињењем (са Србима у БиХ и Старој Србији). Уместо таквим решавањем кризе на Балкану велике силе су само отварале нова жаришта и сејале клице нових сукоба – до данашњег дана. Аустријска антисрпска политика обелодањена је у време анексије БиХ, „Царинском рату“, Балканским ратовима, Првом светском рату…

У раздобљу од 1990. до 1998. Србима несклоно иностранство проширило се од Европе на „међународну заједницу“. Њена политика у процесу распада СФРЈ била је изразито антисрпска. Она је признала не-Србима права и интересе које Србима није хтела да призна.

Данас, иностранство тражи своје савезнике за „нови светски поредак“, што значи за свет под вођством САД. Ствара се систем зависних држава.

Суспрезање осећајног и лакоумног понашања и деловања у унутрашњој политици још је у већој мери потребно у односу на иностранство. На том пољу Србима предстоји стрпљив рад и промишљена стратегија. Историја нашег односа са другима је саткана од отпора освајачима и конструкције савезника. Док су први били транспарентни, ови други су бивали савезници само онда када је то њиховом интересу одговарало, а наша политичка елита је од тога правила мит и подизала му споменике.

Мора се хитно одбацити осећајност у спољној политици и успоставити мерило хладног разума. Нема ту пријатеља, већ чистог интереса и то како у односима према великим државама тако и према балканским суседима. Један век ових односа пружа довољно аргумената за тврдњу да су наши суседи увек били на страни тренутно владајућих сила света и да су у сукобима Срба са великим силама оне стајале на страну моћних господара.

Што се тиче односа са великим државама Европе – Немачком, Француском, Енглеском, Русијом, треба до краја скинути паучину са очију. Једновековно политичко искуство са Немцима налаже српском политичком уму опрез и дистанцу без угрожавања економске и културне сарадње. У односу према енглеској политици Срби морају да знају да им политика Лондона никада није била наклоњена, а да су енглеску политику према Србима увек руководиле предрасуде и интереси. И ту је потребна дистанца и претходно добро промишљен интерес, а то значи да пријатеља не треба тражити тамо где га нема. Са Француском ствар је у основи иста. И њихову политичку елиту је мотивисао егоизам, и они су најпре гледали шта њима одговара, а тек потом шта је подесно за друге. Зашто такав концепт спољне политике не би прихватили и Срби?

Америчка политика према Србима је нова чињеница. У овом веку није било никаквих сукоба између Срба и америчке администрације. То што се десило између 1990. и 1999. године више је последица повређене политичке таштине велике силе него стварно угрожавање интереса Америке од стране мале Србије. Не треба искључити ни британско-немачко суфлирање негативне слике о Србима. Наша спољнополитичка памет и у овом односу треба да се држи на раздаљини, да нека питања препусти великим силама, а свој утицај остварује преко Русије и Кине.

Руска политика је била најсклонија српским политичким интересима, али и ту је било рачуна и калкулација. Словенско братство није било довољно да Русија потисне примарну бригу о властитим интересима. Данас, када је она постала нуклеарна сила, мора да води рачуна о безбедности света и о својим односима са другим нуклеарним силама.

Спољнополитичко искуство и савремене реалности треба само да јаче подстакну Србе у трагању за дефинисањем властитог спољнополитичког идентитета своје државе. Окосницу треба да чине принципијелна независност, али и спремност на сарадњу са свим државама које су спремне да прихвате такво политичко деловање Србије. У таквом спољнополитичком деловању словенска компонента може да буде наглашена, али никако не и пресудна. Пажљиво и темељито промислити интересе државе – то треба да буде најпречи задатак Срба у односу према спољном свету.

« претходна - наредна »