Разлози против приступања Србије ЕУ и њихово побијање

1) Србија је мала земља, са својих 7, 5 милиона становника представљаће кап у мору од 450 милиона становника ЕУ. Самим тим, њој ће суверенитет бити доведен у питање, јер ће увек моћи да буде надгласана, имајући у виду да ће начело сагласја (консензуса) бити ускоро укинуто, код важних питања.
2) Србија као православна улази у већински католичко-протестантску ЕУ.
3) Национални и конфесионални идентитет ће у ЕУ бити угрожен, јер ће православци чинити мањину у сваком случају, а наталитет нам свакако опада.
4) ЕУ је непожељна због потрошачког менталитета који у њој влада.
5) ЕУ привредно слаби, сувише је разнородна, распашће се у будућности, па Србија треба да остане поштеђена будућих мука у њој.
6) ЕУ у свему слуша САД.

Први разлог се може побити чињеницом да Србија није једина мала земља у ЕУ. Има пуно малих земаља у њој, а неке су као нпр. Словенија, Луксембург, Финска, и мање од Србије. Суверенитет ће јој пре бити угрожен ван ЕУ но у њој. Наиме, да ли би неко могао да бомбардује чланицу ЕУ онако како је бомбардовао Србију 1999? Зацело, не би. Чланство у ЕУ је залога веће безбедности Србије. Наша отаџбина би била веома несигурна, ако би се граничила са политичком заједницом која броји 450 милиона становника и три пута је многобројнија од велике Русије (143 милиона становника).

Србија би била нестабилна, јер би националне мањине чије су државе већ у ЕУ тражиле да им се и Србија придружи. Ако би Србија одустала од пута у ЕУ, те мањине, нарочито маџарска, биле би фрустриране и није искључено да би се јавили покрети за сецесију северне Бачке. Ако би ЕУ решила да то подржи, а велика сила не мисли на правду но само на интересе које може подржати сопственом моћи¹ , онда би Србија тешко могла задржати овај део своје територије (једнако као и неке друге, нпр. Рашку област или три општине са албанском већином). Позивања на међународно право било би ефикасно баш онолико колико и у случају Косова. Уосталом, да ли православна Грузија има успеха у Јужној Осетији или Абхазији? Да ли она нема успеха због тога што су Јужна Осетија и Абхазија војнички моћније од ње? Чини се вероватнијим да она нема успеха зато што православна и моћна Русија не намерава православној и немоћној Грузији да дозволи да успостави контролу над међународно-правно својом територијом. Сем тога, Србија би била у ситуацији да тражи у ЕУ земље са сличним интересима и да ствара интересне коалиције с њима у циљу остваривања својих интереса. Тиме би наши политичари, којима нажалост мањка политичкога дара, могли да уче свој занат. Србији су потребни мудри политичари који ће се ослањати на мождане, а не на физичке мускуле. Да бисмо такве политичаре добили, потребно је да вежбају. Европска унија је идеалан полигон за вежбу можданих мускула и политичке вештине.

Европска Унија и национални идентитет

Други разог јесте да православна Србија улази у католичко-протестантску Европу. Овај разлог је само наизглед тачан. Наиме, данашња Европа је у великој мери секуларизована. Рецимо, у Низоземској и Чешкој мање од две петине грађана верује у Бога. Њихова номинално већински протестантска односно католичка вероисповест је у том светлу прилично небитна. Наравно, за религиозног човека је секуларизована земља, можда, још већа анатема од религиозне у којој влада другачија конфесија. Имајући то у виду, треба указати на чињеницу да ни Срби већином нису нарочито религиозни људи (религиозних нема више од три петине, а и многима од њих искреност религиозности је упитна). Дакле, неће сама ЕУ нешто нарочито на њих утицати у том погледу.

Трећи разлог је, међутим, у уској вези са претходним. Да ли ће нам идентитет бити угрожен? Могуће је да ће то бити случај, али је могуће да ће нам он бити угрожен и ван ЕУ. Наиме, ако се не рађа више но што умире у једном друштву, онда ће сам опстанак тог друштва бити на дужи рок угрожен (данас Србија има негативан природни прираштај и налази се међу 10 земаља са најстаријим становништвом на свету). Идентитет, пак, може бити ојачан сталним општењем са припадницима других нација и конфесија. Наиме, досадашња историја показује да се идентитет сталним општењем са другачијима од нас снажи, пошто у сталном контакту са другачијим стално тече процес поређења. Чим се поредимо с другим, ми смо свесни наших разлика у односу на њега. Сем тога, ЕУ ће, уколико то жели, моћи ефикасније да штити своје границе од придошлица, нпр. Кинеза и Албанаца, него што ће то бити у стању мала Србија. С обзиром да су јужна и источна Србија најређе насељена подручја, не треба имати илузија да тако нешто имигранти неће покушати да искористе у будућности. Напослетку, нису ли православљу одани Грци веома добро очували национални и конфесионални идентитет за ових тридесетак година колико је Грчка чланица ЕУ? Зашто ми не бисмо могли, заједно са Грцима из Грчке и Кипра, Румунима и Бугарима очувати како конфесионални, тако и национални идентитет? Што се четвртог разлога тиче, потрошачки менталитет у Србији није ниуколико слабији од оног у ЕУ. Треба се само сетити срамних јуриша наших људи на сваки нови хипер-маркет, а чему не одолевају ни они на Западу, па да буде јасно о чему причамо.

Пети разлог, када је реч о привредној снази, није утемељен у стварним процесима у Европској унији. Ово огромно тржиште, наиме, доводи и, сва је прилика, доводиће до стабилног привредног развоја. Стандард живота је у ЕУ прилично висок, а услови живота су у односу на друге делове света најприближнији жељама човека. Наравно, то се може у будућности мењати на горе или на боље, али Србија би могла бити веома задовољна ако би успела да се приближи тим и таквим стандардима. Што се, пак, разнородности и прогнозе о будућем распаду тиче, може се рећи да је то могуће. Па ипак, оно што је могуће није и извесно. Штавише, Србија би, с обзиром да је на раскрсници путева европских, лоше прошла ако би се ЕУ распала, било да се у њој налази или не. Дакле, ми би требало да уђемо у ЕУ и будемо веома заинтересовани за њен просперитет и дуговечност, јер је он услов за мир и сигурну будућност нас и наших потомака.

Шести разлог има утемељење у стварности, премда приликом последње америчке агресије на Ирак САД нису имале подршку ЕУ (са изузетком неких земаља из источног дела ЕУ). Но, оно што је данас не мора бити и сутра, јер може се претпоставити да САД неће увек бити глобални хегемон, те да ће и ЕУ на основу својих огромних капацитета бити у стању да им се одупру (како то и наведени случај показује). Напослетку, Србија ће пре бити у прилици да заштити своје интересе као чланица ЕУ, уколико САД или неко други жели да их угрози, неголи као мала и изолована држава.

Србија, Косово и ЕУ

Напослетку, ваља размотрити и да ли постоји веза између „независности” Косова (уствари ради се о протекторату ЕУ над њим) и нашег уласка у ЕУ. Наговештај de jure признања Косова (de facto оно није зависно од Србије у последњих 9 година) код дела наших сународника изазива емотивни одговор: ако ЕУ призна Косово, онда Србија треба да одустане од жеље да постане чланица ЕУ. Овај одговор је заснован на инату, а не на разборитом сагледавању последица његових. Инат није користан за онога ко се њим руководи у одређивању политике. Њему насупрот, интерес (национални и материјални) је увек добар путовођа када треба одредити какву политику према некоме или нечему треба повести. Да би се интерес препознао потребна је разборитост.

Наиме, пре него што било ко одговори на питање о будућем усмерењу Србије, како друштва тако и државе, морамо се упознати са постојећим изборима и њиховим последицама. Три су могућа избора пред Србијом: 1. чланство у ЕУ са или без Косова; 2. аутархична или „неутрална“ Србија; 3. руска губернија.

До сада је преко две трећине грађана подржавало чланство у ЕУ. Предности овог избора су очигледне: коришћење европских фондова за неразвијене чланице, улазак на велико тржиште рада, роба и капитала, прилив страних инвестиција, могућност путовања у шенгенској зони без препрека, учествовање у европској породици нација коју Срби осећају својом. Сем тога, постоје и не тако очигледне предности чланства у ЕУ: а) постепено приближавање испуњавању вишевековне тежње Срба да достигну вредносне и материјално-техничке стандарде западне Европе; б) ако Србија остане ван НАТО (што аутор овог прилога подржава због агресивног, империјалистичког и милитаристичког карактера овог промотера америчких интереса), онда је чланство у ЕУ, без обзира на губитак дела суверенитета, једина ефикасна одбрана од посезања за њеном преосталом територијом; ц) као чланица ЕУ Србија би имала веће шансе да се бори за очување и унапређивање права Српске Републике у БиХ. Напослетку, ваља додати да су сва друштва оних земаља која су ушла у ЕУ веома задовољна животом у њој. Наиме, нигде нема више од 10 процената оних који би желели да је напусте. Посебно треба нагласити да су и три православне нације (Грчка, Бугарска и Румунија) чланице ЕУ, те да се не жале да су у њој дискриминисане. Напротив, Грци су међу најодушевљенијим присталицама ЕУ, јер су од ње велике користи до сада видели. Бугари и Румуни, те кипарски Грци, пак, надају се великој користи у будућности. Доиста, зар су Срби неки посебан (не)европски народ? Онај који једини на европском континенту не жели у ЕУ, па чак иако ЕУ њега жели. Да ли смо већи православци од Грка? Свако ко је у Грчкој био зна да су Грци много посвећенији верници од Срба. У чему је онда ствар? У независности Косова?

Како признање независности Косова од стране већине чланица ЕУ постаје све извесније, конзервативци Србије предвођени ДСС-ом (у чијем програму јасно пише да је ЕУ циљ Србије) почињу да се двоуме о пожељности европског пута Србије. Чини се да је логика следећа: ако ЕУ призна Косово, ми нећемо у ЕУ е да бисмо казнили овако неправедно поступање према нама и сачували национално достојанство. Према писцу ових редова, овакав потез би више казнио Србију но ЕУ. Наиме, док је ЕУ стало да на Балкану нема проблема међу балканским нацијама, па и, следствено, до укључивања свих држава Балкана у ЕУ, дотле њен опстанак није везан за прикључење било које од њих. Србији, међутим, сам опстанак у будућности може бити угрожен у случају да се не придружи ЕУ. Што се, пак, националног достојанства тиче, треба се сетити Албаније Енвера Хоџе. Вођ ове државе и њени грађани су се вероватно осећали достојанствено, али су код припадника других нација, зависно од симпатија према Албанцима, изазивали сажаљење или подсмех. Да ли су сажаљење и ругање других нашој сиротињи, ипак, превисока цена за осећај националног достојанства? Зар се национално достојанство не може градити на основу наших успеха у такмичењу са другима на различитим пољима, нпр. у уметности, спорту, привреди и политици, а не у губитничкој самоизолацији сиромашног, од околине презреног и ојађеног, али „достојанственог” народа? Сиромашни монах или сиромашни а вредни и паметни појединац могу бити достојанствени, али сиротињска нација може бити само презрена и ојађена колевка криминала, друштвених проблема и личних порока.

Ако Србија није чланица ни НАТО ни ЕУ могла би постати циљ додатних територијалних претензија суседа који би се налазили у поменутим организацијама, или самих организација. У томе је највећа слабост аутархије. Србија би безбедносно остала крајње рањива, као што је уосталом и до сада била. Сем тога, ризиковала би да од ЕУ, с којом се већ граничи са истока (Бугарска, Румунија), севера (Маџарска), а у догледно време ће и са запада (Хрватска), направи непријатељски усмерену велику силу (више од 450 милиона становника) која би, можда, кренула у укидање Српске Републике у БиХ. Уз све то, Србија би морала да нађе друге привредне партнере, иако је управо ЕУ до сада била главни привредни партнер Србије. Да ли је она спремна на такво преусмеравање својих привредних капацитета? Није вероватно да је одговор потврдан, па би недостатак страних инвестиција, без којих нема привредног развоја и раста запослености, додатно оптеретио тешко привредно и социјално стање. Напослетку, решење СРС (за које тек у предизборној кампањи чусмо да је „шала”) за будућност Србије јесте – руска губернија (провинција). Ово решење подразумева заинтересованост Русије да Србија постане руска губернија и заинтересованост већине Срба да Србија постане тек једна управна област Русије. Ниједно није вероватно. Наиме, Русија би тешко могла бити заинтересована да због Србије улази у непријатељске односе са ЕУ. Великим силама су увек важнији односи са другим великим силама но са маленим клијентима који су уз то географски знатно ближи другој великој сили но заштитници. Ако би Русија прихватила чланство Србије у Руској Федерацији то би значило и прихватање обавезе да војно штити хиљадама километара удаљену Србију. Није вероватно да би се Русија обавезивала на тако нешто, тим пре што има веома негативно искуство са Србијом и Српском током 1990-их када је вођство босанских Срба пркосило вољи како Милошевићеве Србије тако и Русије (њен изасланик, Виталиј Чуркин, данашњи амбасадор Русије у УН, био је пуно пута бесан због непослушног понашања српских савезника), уз пуну подршку Паљанима оних који се данас најгласније залажу да Србија постане руска губернија. Српски клијент би, пак, сасвим сигурно био непослушан и сутра као што је био јуче, а на руске војнике у Србији не би гледао с одушевљењем. Он, заправо, не би схватао да више није независан, те да је само управна област Русије која слуша заповести из Москве. Интереси ове били би, разумљиво, увек испред интереса Београда.

Да ли је то оно што већина Срба жели? Извесно не. Према томе, овај предлог је крајње нереалан, а парадокс је да су га смислили они који се хвале својим национализмом. Чини се да не схватају да би национална независност постала нешто недостижно за Србе. Осим тога, да ли се праве да не увиђају да би Косово свакако остало под управом НАТО, тј. независно од Србије? Наиме, Руска Федерација и Србија као њен део морали би да ратују за повратак Косова у окриље Србије. Да ли ико мисли да би Москва пристала на авантуру Трећег светског рата због Косова? Такође, да ли би се Српска могла очувати у БиХ у таквом развоју односа? Осим тога, привредни проблеми би били веома тешки.
Напослетку, Русији би вероватно више одговарало да има још једног искреног, па макар и малог пријатеља и благонаклону земљу у ЕУ која би јој, заједно с другим блиским државама, олакшавала општење са ЕУ на корист како Русије тако Србије и ЕУ, но што би јој одговарала једна антизападна Србија која би је уваљивала у невоље са Западом. Такође, јасна подршка коју је Борис Тадић добио од Владимира Путина пред оба изборна круга указује да је Србија у ЕУ стратешки интерес не само Србије, већ и Русије.

Закључак се намеће: избор ЕУ, без обзира на судбину Косова (а зар Србија као део ЕУ не би имала већи уплив на положај Срба и православних манастира на Косову као протекторату ЕУ но што би имала као непријатељ ЕУ?), је зацело најмање лош за будућност Србије.

Напослетку још једна напомена: могуће је да има оних који би уздизање неке нове Византије као православног комонвелта претпоставили Европској унији. Овде о томе није расправљано из једноставног разлога. Ово решење није реално. Наиме, потенцијалне чланице овакве политичке заједнице, Грчка, Кипар, Бугарска и Румунија, се већ налазе у Европској Унији. Србија се, дакле, не може удруживати са православним земљама са Балкана у политичку заједницу, осим ако то није у оквиру ЕУ. Оне нас жељно ишчекују е да би се број међусобно блиских земаља у ЕУ увећао. Другим речима, ако Србија жели да са другим православним земљама Балкана буде у истој политичкој заједници, онда она мора што пре ући у Европску унију.

Аутор је политички аналитичар и асистент на Философском факултету Универзитета у Београду.

¹Наш народ лепо каже: „Сила Бога не моли“.