Чланство у ЕУ је, након 5. октобра, већем делу овдашње јавности изгледало као циљ без алтернативе. То није било само због новца који су европски политичари обећали Србима ако оборе Милошевића. Да подсетим, Зоран Ђинђић је јавно тврдио да му је Романо Проди, тадашњи председник Европске комисије, лично зајамчио да је „ЕУ обезбедила 2,5 милијарди евра као помоћ српском народу после смене Милошевића“ (Глас јавности, 23. јуни 2000, стр. 3). А Динкић је најављивао да ће, након обарања Милошевћа, само из Пакта за стабилност Србија добити 8 милијарди долара у првих шест година (Глас јавности, 16-17. септембар 2000, стр. 5).

Не, Србија се тада није определила за Европу због новца. Она је то урадила видећи је као своје природно окружење. Сви смо ми тада били уверени западњаци. Чинило нам се да су, обарањем Милошевића, сви неспоразуми Србије и Запада заувек решени. Чинило нам се да наступа златно хиљадугодиште мира и благостања. Демократска Србија, мислили смо, стаће раме уз раме са својим западним пријатељима и тако сједињени сви ћемо сложно марширати у светлу будућност.

Али, није било баш тако. Иако је Србија испоручила Хагу двојицу председника, једног премијера, једног вицепремијера, гомилу министара и цео ратни генералштаб, још увек јој се говорило да „недовољно сарађује са Хагом” и да не може да уђе чак ни у предсобље Европске Уније. Иако је Србија обновила и учврстила демократију, а Косову понудила све што се о самосталности може замислити, опет јој се говори да је „изгубила морално право да управља Косовом“ и да „нема повратка Косова у Србију“.

Све више смо схватали да нешто није у реду са нашим пријатељством. Очигледно, ми смо пријатељство различито схватали. Србија јесте сентиментална. Али, Србија није глупа. Они који су преговоре Београда и Приштине били тако дефинисали да Београд не може да добије баш ништа, а да Приштина мора да добије баш све – можда нам и нису велики пријатељи? Они који нас држе у бескрајним редовима пред својим амбасадама, удељујући нам визу тек кад донесемо 54. потврду да нам прабаба није осуђивана – можда нам и нису велики пријатељи? Они који нештедимице плаћају једну агресивну политичку и идеолошку мањину да окупира јавни простор Србије, да сатанизује сваки патриотизам, да негира сваку демократију, да шири мржњу и фанатизам – можда нам и нису велики пријатељи? Заправо, о стварним последицама нашег „пријатељства“, о томе које су све предности а које мане уласка у ЕУ, није се у Србији озбиљно разговарало. Није направљена јасна рачуница добитака и губитака. Није се водила права расправа ни у стручној, нити у широј јавности. Узимало се здраво за готово да Србија мора што пре у ЕУ и да ће то бити решење за већину њених проблема. Српски еврореформски медији непрестано су нам понављали да једино што се од нас очекује јесте да испунимо услове „као и све остале земље“, и Србија ће се наћи у ЕУтопији. Али, незгодно је било то што су се услови некако непрестано увећавали. И што никако нису били „као и за остале земље“.

Где смо сад?

После састанка врха ЕУ, 16. децембра 2007, представници Британије и Француске су јасно рекли да ће следећи услов за улазак Србије у ЕУ бити признање сецесије Косова. Овдашњи „евроентузијасти“ одмах су покушали да умање значај ових изјава. Наводно, то је појединачно мишљење које нема већину у Бриселу. Међутим, Брисел је у поступку придруживања важан само до извесне тачке. „Еврореалисти“ упозоравају да поступак придруживања подразумева неких 35 степеница које ваља прећи. Мора се постићи договор о 35 различитих поглавља економске и друге политике. На свакој од тих степеница свака земља чланица ЕУ, а има их 27, може да блокира даље преговоре. И то како на почетку степенице, тако и на њеном крају. Мирослав Јовановић је израчунао да то даје тачно 1.890 могућности да се некој земљи блокира приступ ЕУ.

Отуда је мало важно што су Британија и Француска остале усамљене у постављању додатног услова Србији. Није превише важно ни то што је Европска комисија имала другачији став. Довољно је ако само Британија има додатни услов и довољно је да остане при њему. И Србија, ако задржи садашњу решеност у вези Косова, никада неће бити примљена у ЕУ. При томе, ваља имати на уму да ће поступак пријема за Србију трајати годинама, ако не и деценијама (сетимо се Цобелове 2032). Чак и ако на седмом или дванаестом степенику Србија призна независност Косова, нема јамства да се на тридесет другом степенику неко неће сетити још нечега. „Једном када земља поднесе молбу за приступање ЕУ, она постаје наш роб“, изјавио је један високи бриселски званичник британском Економисту (25. 9. 2004, стр. 9). То је речено с цинизмом. Али, по свему судећи, то је истина.

Има ли Србија алтернативу? Сада је можда време да о томе озбиљно поразговарамо. Од неколицине „еврореалиста“ већ се чуло да Србија не треба да показује толико нестрпљење за улазак у ЕУ. Ако се усуди да макар на једном питању каже „не“, веле они, теже ће јој у будућности бити испостављани нови захтеви. Уз то, чује се, успоравање евроатлантских интеграција доиста не мора да значи почетак аутоматске изолације Србије. Положај кандидата који има слободни излаз на руско тржиште може чак бити и бољи од интегрисаног члана ЕУ. Таква земља не само да може користити део фондова ЕУ. Она може привући и капитал који, због строгих услова ЕУ, нема директну прођу на тамошње тржиште.

Такође, многи упозоравају да ЕУ све више личи на отуђену супердржаву, састављену, на једној страни, од бриселске бирократије, а на другој од милиона локалних поданика са мозговима стегнутим у менгеле политичке коректности. Да ли је баш то оно што желимо? То није Европа нација, просвећених и самосвесних, Европа култура, различитих и поносних на своју посебност. То све више личи на лонац за попару, лонац за топљење нација и култура у једну безобличну масу, без боје и укуса, друштво потрошача-медиокритета којима владају бескрајно богате и отуђене елите.

О алтернативи је увек добро мислити и разговарати. Ми морамо мислити и о томе шта ћемо да урадимо ако ствари лоше крену. Имамо ли „излазну стратегију“, што би се рекло у војсци. Српска елита доиста свим срцем жели у ЕУ. Толико свесрдно да неће ни да размишља шта ће да уради ако се та ствар изјалови. Или, ако нас сутра директно ставе пред избор – Косово или ЕУ. Таква лакомисленост је сасвим у складу са српским менталитетом – „неће ваљда“ и „лако ћемо“. Али, то није европски резон. Управо је Европа измислила осигуравајућа друштва. Можда би први европски корак Србије и требало да буде – да се осигура. Неко овде треба да седне и да озбиљно размисли – шта ако ова ствар са ЕУ пропадне? Није важно због кога пропадне, али шта ће Србија да уради у таквом случају? Да загњури лице у руке и зарида? Или, да извади неку хартију из џепа и каже: „Добро, кад је већ тако, онда ћемо да урадимо то-и-то“. .

Можда је дошло време да се мисли и на то. Има ли ЕУ у Србији алтернативу? Како та алтернатива изгледа? И колико она тачно кошта? А онда, када са тим упознамо јавност, све ће нам бити лакше. Да одбијемо да бирамо између Косова и ЕУ, да затегнемо односе док нас коначно не признају за партнере и да тврдо и мушки преговарамо.

Ови и други аргументи и недоумице често се могу чути на трибинама или прочитати у новинама. Али, да би они били изложени систематски и јасно нека политичка снага мора да стане иза њих. Први од којих би се то могло очекивати јесу радикали. Њихов је проблем танушна интелектуална инфраструктура. Али, радикалима је ово историјска прилика да изнесу све своје евроскептичке аргументе и утичу на стратешки правац српске политике. И ДСС би у овој ствари могао да одигра значајну улогу. Његова елита је током јесени 2007. показала како се један пројекат, који се сматрао саморазумљивим, може ставити у заграде. Реч је о пројекту прикључења Србије НАТО-у. Пројекат прикључења Србије ЕУ, међутим, нешто је тврђи орах. ДСС би могао да покуша да једнако успешно отвори и питање безалтернативности ЕУ. То би допринело да српска јавност јасније сагледа геополитичку стварност и да лакше донесе одговарајуће одлуке.

Оно што је, међутим, битно јесте да у суочавању евроентузијаста и евроскептика буде што више аргумената, а што мање пропаганде и манипулације. Одговорна јавност мораће да се потруди да из гомиле страначке пропаганде дестилује рационално језгро. Улога странака и јесте да се сете сваког аргумента. Улога јавности је да те аргументе провуче кроз филтер рационалности. Коначно, улога бирача је да, након што чују све стране, донесу одлуку. Само тако ће се смањити вероватноћа да брзоплето и погрешно одлучимо. Само тако се наша одлука – ЕУ или не – попут неких у новијој историји, неће показати као кобна.

Аутор је професор Философског факултета у Београду и политички аналитичар. .